Ninja Gaiden 3 Razor’s Edge pred nama je igra koja je imala vrlo čudan i trnovit put pre nego što je ugledala svetlost dana na policama prodavnica video igara ili svetlost digitalnog download-a. Najpre je u martu prošle godine izašao originalni Ninja Gaiden 3 za Playstation 3 i Xbox 360. Bio je to prvi nastavak u modernoj iteraciji serijala koji nije razvijan pod vođstvom Tomonobu Itagakija, legendarnog i ekscentričnog prvog čoveka Team Ninja koji stoji iza obe njihove franšize – Dead or Alive i reboota Ninja Gaiden serijala (prve tri igre iz osmobitne i šesnestobitne ere sa kraja osamdesetih i početka devedesetih su razvijali drugi timovi).
Umesto Itagakija koji se na ne baš prijateljski način razišao sa Tecmo-om, Team Ninja je preuzeo mladi Yosuke Hayashi (koji je pre toga zanat game development-a pekao na Sigma PS3 portovima) i debitovao sa Ninja Gaiden 3 naslovom. I to kako! Ninja Gaiden 3 je bio i ostao očajna igra. Slobodno možemo reći i uvreda za sve dotadašnje fanove serijala. I ne samo za njih, igra je i od strane kompletne kritike univerzalno bila gotovo pa ismejana (tačno zbog čega malo kasnije u tekstu). Činilo se tada da ovoj igri a možda i celom serijalu pod vođstvom mladog Hayashija više nema spasa.
A onda pravo ni od kuda, Team Ninja je objavio kako ekskluzivno za novu Nintendovu Wii U konzolu priprema novu verziju Ninja Gaiden 3 koja će uz naziv imati pridodato i Razor’s Edge. Već nakon prvih trejlera svim fanovima serijala mogli ste da vidite osmeh na licu (ili bar onima koji su i dalje imali strpljenja da pogledaju šta je sledeće Hayashi zakuvao). Ninja Gaiden se vratio na mesto koje nikada nije ni trebalo da napušta! Igra je konačno delovala kao pravi Ninja Gaiden naslov uz sve elemente koji uz to idu, doduše i uz gomilu tehničkih i drugih problema u Wii U verziji. Par meseci i jako malo prodatih Wii U konzola kasnije, Tekmo Koei odlučuje kako igra zaslužuje veću publiku i konačno izdaje i ovu verziju koja je pred nama, Ninja Gaiden 3 Razor’s Edge za PS3 i Xbox 360.
Ceo ovaj uvod je bio neophodan ne bi li smo počeli da vam opisujemo Razor’s Edge, imajući u vidu da je pred nama vrlo specifičan proizvod. Nova verzija jedne očajne igre koja je posle svih promena, prerasla u jednu od boljih igara iz žanra u poslednje vreme, nešto što Ninja Gaiden ime i zaslužuje. Kako se do ovoga stiglo, verovatno bi najbolje bilo da krenemo od toga šta je pošlo naopako sa Ninja Gaiden 3 a onda da pređemo na to šta je promenjeno u Razor’s Edge.
Nakon očajnih review-a za NG3 sam Yosuke Hayashi je možda i najbolje objasnio u čemu je bio problem. Prema njegovim rečima Team Ninja je pokušao da napravi “japansku verziju hamburgera” umesto da su pravili “stari dobri japanski suši”. Upravo se u ovome i nama čini krije glavni razlog neuspeha NG3. Team Ninja su na suviše očigledan i loš način pokušali da se dodvore zapadnoj publici, implementirajući na izuzetno banalan način veliki broj kliše elemenata današnjeg game development-a i to na mestima gde oni imaju najmanje smisla. U Ninja Gaiden-u koji je pre svega akciona igra, gotovo pa isključivo bazirana na vrlo kompleksnom ali kada ga jednom savladate izuzetnom zadovoljavajućem gameplay-u, oni su fokus pokušali da prebace na priču i sve propratne elemente koji idu uz story telling. Od Ryu Hayabuse, kul izgledajućeg modernog nindže koji vam služi za prelaženje nivoa u kojima sa njim iskasapite na stotine drugih nindži i demona, oni su pokušali da naprave “realnog” lika sa kojim bi igrač trebalo da na neki način saoseća. Sve ovo uz pompezne najave o priči japanskog dark heroja koji konačno skida ninja masku (iako nije da mu lice već nismo videli u par njegovih kostima u Dead or Alive serijalu) i time kako ćete osetiti kako to izgleda katanom oduzeti život nekome ko vam stoji na putu i pri tom moli za milost. Uz sve ovo dobijate i priču sa malom devojčicom koja se u početku plaši pojave, pa onda vidi očinsku figuru, pa onda ubicu i na kraju heroja u Hayabusi. Kada sve ovo strpate u jedan koš rezultat koji dobijete je moramo da kažemo više nego bedan, ne samo u realizaciji (a i tu je maksimalno) već u samom startu, kao ideja za fokus jedne Ninja Gaiden igre. I da ne zaboravimo uz sve to i neumesno veliku dozu iritantnih quick time events-a (jednog od najgorih trendova modernog game dizajna), loše dizajniranih bossova i najgore od svega – pojednostavljenog i smetnutog u stranu ključnog elementa, gameplay-a. Ninja Gaiden 3 je jednostavno kompletno promašio u tako puno ključnih elemenata da za popravku se činilo prosto nema mesta. Nekada je bolje početi iz početka nego popravljati nešto čemu popravke nema.
Posle svega ovoga i očekivane reakcije ne preterano velike ali preterano verne grupe fanova serijala, koja se kretala od neverice i razočaranja, preko tuge i žala pa i do prezira prema novom Timu Ninja, Tecmo nam je predstavio Ninja Gaiden 3 Razor’s Edge. Šta, još jedna verzija one katastrofe, sada i sa gomilom gimik momenata za Wii U gamepad. Samo, čekaj bre, pa ovo je gameplay iz Ninja Gaiden 2. Ultimate tehnika, obliteration tehnika, flying swallow, delimbing enemies, krv na sve strane, stara oružja na koja smo navikli, agresivni protivnici. Da li je moguće da ćemo na kraju ipak dobiti makar pristojnu Ninja Gaiden 3 igru? Upravo to se u desio. Team Ninja je uspeo da popravi ono što je delovalo nepopravljivo.
Nećemo se sada zadržavati na Wii U verziji koja je bila obeležena i tehničkim problemima sa frame rate-om, nekim čudnim game design momentima (nemogućnost pauze i upgrade-a u toku kombata) i DLC-jem (doduše besplatnim) koji je od starta trebalo da bude tu. Sada idemo pravo na glavnu temu a to je PS3, X360 verzija.
Kao što napomenemo, gameplay je tačno na onom mestu gde je i stao kod NG2, možda ne preterano unapređen ali posle svega sa NG3, makar ne unazađen. Ima tu i nekih novih momenata. Steel on Bone mehanika je potpuno promenjena u odnosu na NG3 i ovoga puta zapravo i nije loša. Većina protivnika ima takozvani “red attack” kada za trenutak pre napada zasvetle crveno. Ukoliko vas pogode sa ovim ode vam dobar deo health-a, ukoliko dodge-ujete u blizini ovog napada i odmah pritisnete strong attack otpočeće steel on bone sekvenca u kojoj Ryu one hit kill-uje dva, tri ili četiri protivnika oko sebe u zavisnosti od nivoa vašeg oružja. Ovo zapravo radi i nije loš dodatak kombat mehanici. Svakako jeste overpowered (uspešan SoB vam čak vraća i malo health-a) i na višim nivoima težine master i ultimate ninja će se pretvoriti u nešto što ćete abuse-ovati do maksimuma ukoliko želite da preživite izuzetno agresivne neprijatelje. Kad smo kod njih, AI protivnika je prilično dobar i na višim nivoima težine će vas svi od jednom (a ne retko ih ima i preko 10 okolo vas) nemilosrdno “bombardovati” sa svime što imaju u arsenalu. Tu su ponovo i suicide attacks za razliku od kukavičkog bežanja iz NG3. Protivnici će jednostavno kao i u starim igrama u svakoj situaciji nastojati da vam naude najviše što mogu (uključujući i dobar broj vrlo cheep napada, off camera projektila i svega onoga što je u zavisnosti od vašeg karaktera direktno povezano sa opasnošću po vaš pre svega kontroler, a onda i celo obližnje okruženje). NG3 RE je u duhu prve dve igre izuzetno teška igra na višim nivoima težine i ukoliko je završite na Ultimate Ninja nivou težine čeka vas onaj osećaj da ste uspeli i istrajati (a nadamo se i uživali) u nečemu u čemu je retko ko drugi.
Od oružja tu su nova/stara i sada ih ima zaista dovoljno. Katana, Dual Katanas, Lunar Staff, Kusari-gama, Claws, Scythe. Sasvim solidan i raznovrsan arsenal. Oružja su prilično dobro izbalansirana, rekli bi smo i bolje nego u NG2. Tu su i šurikeni i luk koji je ovoga puta odlično “spakovan” kad nije u upotrebi i ne zauzima veći deo Ryu-a gledano od pozadi kao u Sigma 2, nešto na šta su se mnogi žalili. Nimpo je ponovo tu i to u obliku u kom je bio starim igrama. Inferno, Wind Blades, Piercing Void iz NG2 i True Inferno iz NG3 samo uz potpuno drugačiju primenu. Novina je što sva četiri nimpo-a nemaju skalu iste dužine koju popunjavate ne bi li mogli da uh upotrebite, što je na neki način više fer nego ranije. Do jednog Piercing Void-a će te lako doći za razliku od True Inferno-a koji očisti ceo ekran od protivnika ali ima izuzetno dugačku nimpo skalu koju nije lako upuniti. Ultimate tehnika funkcioniše drugačije nego ranije. Ponovo je možete charge-ovati kao i ranije ali je promena da u igri nema više essence-a. Posle određenog broja kill-ova Ryuova ruka zasvetli crveno i tada imate jednu free ultimate tehniku najvišeg nivoa. Health sistem je isto promenjen i jedan deo skale možete trajno izgubiti sve do sledećeg save-a što zna da bude izuzetno iritantno recimo kada dođete do boss-a sa količinom health-a koja vam garantuje one hit kill od većine njegovih napada. Bossovi su inače ne preterano zabavni i prate standardnu NG filozofiju: besomučni block i dodge sve dok se ne ukaže vrlo retka prilika za napad.
Što se tiče nivoa u odnosu na NG3 rekli bi smo da je spašeno šta se spasti moglo. Iako je izvesna količina QTE-a i dalje prisutna i iritirajuća, njihov broj je ipak smanjen. Isto važi i za predosadni kunai-climb. Izbačenen je dobar deo scena u vezi priče koje su bile rešene kroz gameplay uključujući u legendarnu tragikomičnu scenu sa vojnikom u Londonu iz prvog nivoa originalnog NG3 (potražite na youtube-u ukoliko ne znate o čemu pričamo).
Još jedna stvar koju svakako treba istaći je količina sadržaja koja je spakovana u Ninja Gaiden 3 Razor’s Edge i koja je zaista neviđena do sada u ovom žanru. Osim glavne kampanje sa Ryu-om na svim nivoima težine, u igri se nalaze čak tri dodatna lika sa kojima možete takođe proći sve kampanje ponovo na svim nivoima težine u chapter challenge modu. Ukoliko znate Team Ninja onda ste već pogodili da su sva tri dodatna lika ženskog pola i vrlo prenaglašenih atributa. Tu su Ayane koja ima i svoja dva chaptera u story modu, Momiji i po prvi put Kasumi iz Dead or Alive serijala. Sve one su dobar i zabavan dodatak ali sa po jednim oružjem daleko limitirane u poređenju sa Ryu-om. PS3 verzija naravno kao i u svim Team Ninja igrama ima boobs jiggle mehaniku uz pomoć sixaxis-a. Cutscene-ovi su u endžinu i ukoliko izaberete na primer Ryu-ov demonski kostim i recimo tresete joypad u toku melodramatičnih dijaloga sa ženskim likovima, dobićete prilično zabavne scene.
Osim ovoga tu je i ceo online mod u kome imate pored ova četiri lika i svog unknown nindžu koga možete levelovati jako dugo, clan battles sa drugim igračima i veliki broj ninja trials-a na svim nivoima težine koje možete igrati sa bilo kojim od likova, sami ili co-op. U trials modu ćete posetiti i neke od lokacija i gotovo sve boss-ove iz prethodnih igara. Kada sve ovo saberete, NG3RE će vam ukoliko uživate u gameplay-u ponuditi neverovatnu količinu sadržaja.
Za kraj ne bi bilo dobro da zaboravimo da spomenemo i to da igra grafički izgleda fenomenalno i da osim u par momenata nema problema sa frame rate-om koji je znatno unapređen u odnosu na Wii U verziju. U poređenju sa NG2 sa početka konzolne generacije, iako na istom hardveru ova igra izgleda grafički neuporedivo naprednije. Modeli likova su izuzetno detaljni a lokacije raznovrsne, lepo dizajnirane i ne odvlače pažnju sa gameplay-a što je najvažnije.
Team Ninja je na kraju svega uspeo da se iskupi. Za kraj konzolne generacije su nam ipak pružili igru dostojnu da bude nastavak u Ninja Gaiden serijalu. Nadamo se samo da je lekcija naučena i da sledeći put za Ninja Gaiden 4 nećemo morati da prolazimo kroz slične probleme kao sa Ninja Gaiden 3.
Autor: Filip Nikolić
PLAY! Zine br. 60 – April 2013
