Mislim da smo nekoliko puta to već pomenuli, ali da istaknemo još jednom – budućnost MMO igre koja se plaća pretplatom više ne postoji. Ukoliko želite da uspete na MMO tržištu, koncept free-2-play je way to go i jedini način da se istaknete, uz neke izuzetke. Oni su – poznati brend, poznati izdavač i zaista jako kvalitetna igra koja je širom planete pobrala sjajne ocene. Defiance nema ništa od toga, a plaća se. Pre nego što je osudimo na kompletnu propast, moramo istaći da se plaća samo kupovina igre, bez kasnije potrebe da izdvajate za mesečnu pretplatu, koncept preuzet iz Guild Wars-a na primer.
Što se tiče same igre, ona je usko povezana sa TV serijom SyFy kanala, eksploatiše isti svet, ima istu osnovnu priču, a ona kaže sledeće – zli vanzemaljci su došli na planetu, u potpunosti je naselili, pobili veliki broj ljudi i doneli svoju floru i faunu. Sklopljeno je svojevrsno krhko primirje sa ostatkom živih ljudi na planeti koji čekaju svaku priliku da kroz pokret otpora uzvrate udarac i oteraju vanzemaljce sa planete. Serija je tek počela sa emitovanjem a ambiciozni projekat SyFy-ja podrazumeva da će dešavanja u igri uticati na tok same serije i obrnuto. Koliko će to u praksi biti moguće, ostaje da se vidi.
Za sada, što se tiče igre, možete da izaberete jednu vrstu lika – Ark Huntera, tipičnog vojnika pokreta otpora koji obitava na teritoriji nekadašnjeg San Franciska. Ne postoje klase i za sada postoje samo dve igrive rase, ali dizajneri obećavaju novitete kako vreme bude prolazilo. Čak ni početne dve rase osim vizuelnih ne poseduju nikakve specijalne razlike. RPG elementi su minimalni, pa se ovaj MMO više može posmatrati kao masovna pucačina u trećem licu nego bilo šta drugo. Grafika je dosta jednostavna, moglo bi se čak reći i zastarela za današnje standarde. Protivnička inteligencija (naravno kompjuterski vođenih likova) je jako loša a tereni tako napravljeni da je jedina strategija kojoj možete pristupiti jednostavno pucanje na protivnike i trčanje na sve strane. Oružja nisu posebno sci-fi, a misije su prilično jednostavne i baziraju se na tradicionalnom ubijanju protivnika i donošenju nekog predmeta do onoga ko vam je zadatak dao i tome slično.
Postoje i “slučajne” misije, ali i značajnije “Arkfall” misije, značajni zadaci na koje se okuplja veliki broj igrača, veliki koliko to trenutni kapacitet servera i uopšte broj aktivnih igrača dozvoljava. Ove misije donose velike nagrade za učesnike ali su veoma jednostavne po tipu – potrebno je pucati u protivnika koji vas ni posebno puno ne oštećuje niti je komplikovan za savlađivanje, tako da se sve zasniva na tome da držite prst na obaraču dovoljan broj minuta.
I sad dolazi nešto što bismo mogli nazvati obrtom, ili makar polovinom istog. Samo napucavanje uopšte nije toliko loše i odaje utisak nekih od legendarnih akcionih igara iz prošlosti. Jednostavno je, ali zabavno. I tu nema puno priče. Akcija je haotična, često napeta i kada nekoga ubijete zaista imate utisak da ste to uradili. Ima tu potencijala, ukoliko bi dizajneri dobili dovoljan budžet da se time pozabave. Izvođenje jeste trenutni problem. Takođe, treba uzeti u obzir da je igra pravljena i za Xbox360 i PS3, što je u MMO žanru prava retkost.
Jednostavno, ovu igru ne možete toliko ishejtovati jer ima nekog potencijala, nekako imate utisak kao da se neko zaista potrudio da je napravi dobrom, jedino što mu to nije baš uspelo, a ne kao da je otaljao svoj posao, pa u tom pogledu vam je nekako glupo da je baš ocrnite. No, pošto se plaća a i nejasna je povezanost sa serijom i šta će se desiti ukoliko serija bude otkazana ili igra slabo igrana, najbolje je da sačekate neko vreme pre nego što se odlučite na kupovinu. Da je besplatna, dobila bi preporuku za isprobavanje, makar toliko.
Autor: Petar Starović
PLAY! Zine br. 60 – April 2013
