Tu i tamo se pojavi ta neka igra koju je jako teško recenzirati iz njoj svojstvenih razloga. Nekako smo znali odavno da će BioShock Infinite biti upravo takva igra. I vidi čuda – jeste :P
Posle dosta tumbanja prošle godine i drndanja oko raznih otkaza u Irrational Gamesu i nekoliko odlaganja, BioShock Infinite je izašao. I oduševio! Ken Levin, otac Shock igara zna da napravi imerzivnu igru koja navlači igrača na svoja pravila tih nerealnih svetova. Najveći problem koji su igrači i fanovi BioShock/System Shock igara imali sa ovom igrom je očigledan plan da se ona komercijalizuje. Prva naznaka je bila kada se pojavio veoma generički omot sa glavnim likom i utokom. Onda su PR magovi 2K Gamesa uskočili opet i dali igračima da biraju alternativnu sliku za omot, pa ako imate igru u kutiji, možete okrenuti kaver i imati negeneričku verziju omota.
Tada su pale i prve sumnje da je igra malo zglupljena i pada u onaj ponor “za svakoga i nikoga” kao recimo Dead Space 3. Srećom, to ništa nije tako ali tu moram da dodam da ako ste ikada igrali bilo koji Shock naslov, znate da oni nisu u biti neko drobljenje i filozofiranje u nedogled već su igre pametne u tome kako vam serviraju neke sasvim svakodnevne koncepte i percipiranje realnosti i tera vas da mislite o njima ako već niste se dotakli tih tema ranije. Nema tu nekih komplikacija, sve je jako jasno, a na igraču je da proceni do kog je on zaključka došao i da li mu se taj zaključak sviđa.
Kao i prethodne igre, ovde je prisutna ta socijalna kritika društva generalno i određenih grupacija unutar tog društva. Za razliku od prvog BioShock-a, ovde su te teme skroz suprotne od prve igre ali i dosta izraženije, uglavnom zbog toga i koje su teme u pitanju. U prvoj igri je poenta bila u tome da čovek može da se otkači od religije, državnih gluposti i ustremi se ka napretku po svaku cenu. Onda je igra pokazala da i to, kao i svaki ekstrem i naravno – pošto su umešani ljudi, bilo oni popovi ili naučnici, sve se da iskoristiti u negativne svrhe i pretvoriti u haos. Nekako je poruka bila – sve što čovek dotakne, ima potencijala i da ga upropasti, a pošto je autodestrukcija uvek jak prirodni poriv, to se uglavnom i desi. Individualizam i personalni napredak u kombinaciji sa naprednim mogućnostima nauke je doneo propast Rapture-u.
U BioShock Infiniteu je isti novčić u pitanju ali druga strana. Fašizam i religija i slepo verovanje u tuđe sumanute ciljeve, ono čega se Endru Rajan upravo odrekao u prvoj igri i napravio Rapture, je ovde glavna tema. Fanatici i društvena segregacija je srž atmosfere i života na Kolumbiji. To je i vizuelno veoma efektivno prikazano u smislu da recimo u prvoj igri ste došli u Rapture kada je već sve otišlo dovraga i jasno vam je da je to društvo na ivici propasti. Ovde kada prvi put ušetate u Kolumbiju, osećate se kao da ste došli u sam raj, i to na nebu, bukvalno. Sve je prelepo, veselo, ljudi se zabavljaju, deca se igraju ali iza sve te lepote se naravno kriju zle namere, loši i iskvareni ljudi, a i vi sa njima.
I u tim konceptima se odlično ogleda cela postava ovih Shock igara. Nisu one nešto nečuvene ali su jako efektivne u onome što žele da kažu i pokažu.
Kada smo to rekli, malo i da se bacimo na samu igru. Vi ste Buker DeVit, bivši Pinkerton agent (kada nešto treba da se “sredi”, oni su ljudi za vas) i bivši pripadnik vojnih snaga tadašnje Amerike. Naravno, u međuvremenu, Buker je postao privatni detektiv i njegova nova misija je da ode u mistični grad na nebu – Kolumbiju i pronađe devojku po imenu Elizabet. Pošto je kockar, uspešno izvršenje tog zadatka će mu izbrisati sve kockarske dugove. Zvuči dosta klišeizirano i prvih par sati stvarno deluje tako. Srećom, stvari postaju sve nepredvidivije i zanimljivije kada naletite na Elizabet.
Ona tu postaje vaš kompanjon i pomaže vam na načine na koje samo ona ume. I odmah ću reći da je Elizabet u BioShock Infinite najverovatnije najbolji NPC kompanjon u bilo kojoj igri koju sam ikada igrao. U startu vam igra kaže da kada uletite u škripac, ne brinete za nju, ume ona da se snađe i spasavate svoje dupe prvenstveno. I tako upravo i jeste. Ona će vam dobacivati razne ajteme, health, municiju, pare i ostalo, a pride će vam skretati pažnju na predmete koje propustite da pokupite. I naravno, vodićete veoma interesantne razgovore usput.
Kada smo kod predmeta i skupljanja, auh braćo i sestre, toga ima mnogo. MNO-GO! Ako ste onaj tip ljudi koji mora sve da skupi i pregleda, ovo će biti baš izazov za vas. Kliktanje po svemu i svuda i po milion stolova, fioka i ormarića će vam oduzeti dosta vremena. Srećom, isplati se.
Pored standardnog naoružanja, imate i specijalne sposobnosti iliti Vigors. Sličan koncept kao i tonici i ADAM u BioShock igrama pre ove. Oni vam daju razne moći. Pa tako možete bacati protivnike Jedi-Style ili možda moje omiljeno, zasuti ih jatom vrana koje ih izmuče za sve pare. A te pare vam trebaju, jer njima poboljšavate oružja i sposobnosti na aparatima koji služe upravo za to. Ceo taj fazon je jako zabavan ali nije neki novitet sem što imate realno dosta opcija i malo menadžmenta oko svih tih detalja.
To je sve tu i to sve radi kako treba. Kontrole su malo onako, nisu baš najsvilenije ali mogu da se dotvikuju uz malo prčkanja po .ini fajlovima, a očekujemo i da će neki skoriji apdejt to srediti. No, da se vratimo mi na priču. Pored toga što stižete na Kolumbiju, već u startu saznajete gde se nalazite i da je glavni negativac u celoj priči Prorok Komstok. On je alfa i omega Kolumbije, vladar i njega svi obožavaju, bar na prvi pogled. Naravno, posle nekog vremena skapirate da se igra ipak dešava u 1912-oj i da je rasizam na previsokom nivou. Crnci su niža rasa, mešanje bilo kakve vrste je zabranjeno i sve najgore što ste ikada čuli i čitali o rasizmu sa početka dvadestog veka u SAD, ovde je prisutno odmah ispod površine. Sve to je protkano perverziranim interpretacijama istorije i njenih bitnih ličnosti iz ugla Komstoka.
Tu u priču ulazi i VOX pokret vođen nadrkanom godpođicom Ficroj. Ta organizacija je proglašena teroristima i vodi se bitka između hordi proroka Komstoka i VOX-a. Vi ste naravno uhvaćeni u procep te dve frakcije i nije vam u interesu da se mešate već vam je cilj samo da se sa Elizabet izgubite odatle što pre. Nažalost, sudbina ne pita vas za smernice.
I tako nekako sve to ide i tu bar nama kao žiteljima Evrope i Balkana, je jasno šta se dešava ali nekako ne možemo da se baš povežemo totalno sa pričom. Nekako zamislite da su zlikovci u ovoj igri ekstremna verzija republikanske partije SAD. Jasno vam je, ali vas ne tangira toliko. Srećom pa je dobra igra i svejedno ćete imati posla i mozganja na pretek da ne obraćate pažnju na to toliko. I time – ne morite se što vam venama ne teče krv beloglavog orla dok vam srce ne pokrivaju crvene i bele pruge pa ne možete da se stopite sa pričom iz prvog lica nacionalizma prosečnog amerikanca. Da ne pominjem što nije uopšte tako linearno iskustvo i čekaju vas mnoga iznenađenja, što narativna, što iz samog gejmpleja.
Svet Kolumbije se svakim satom čini sve većim i beskrajnijim. Tako da gledajte da pokupite što više možete u prolazu jer vraćanje nije baš tako brzo i lako. Hajpovani skajlajnovi su tu ali generalno nisu od velike pomoći ako morate da se vratite daleko unazad kroz igru. I još tu dodati da ih nema baš na svakom mestu i ćošku, a kad ima, uglavnom se vrte oko par okolnih zgrada i ne dalje. Tako da svet Kolumbije i nije tako baš otvoren kao što je najavljeno. Jeste u teoriji, ali nije lako i brzo prelaženje sa jednog na drugi kraj u praksi. Mape nema, u stvari ima u samoj igri, na određenim mestima ali nisu od neke precizne-orijentacione pomoći. Pa i samo vrzmanje po letećem gradu nije baš toliko lako. Opet, u tome je i neki čar – u istraživanju.
Igra nije nešto specijalno zahtevna tako da će i starije mašine moći da je poteraju na medium sasvim ok uz možda mestimični pad frejmrejta. Mada bi idealno bilo da imate što bolji komp jer Kolumbija i atmosfera su jako upečatljivi i sve izgleda jako lepo pa je džekpot ako možete da uživate u svim detaljima na high.
O audio komponenti igre ne vredi raspravljati, sve je na mestu, sve valja. Doduše, jedan element, prisutan od System Shocka pa na ovamo je i dalje tu, audio logovi. Ovde oni nekako igraju ulogu pojašnjavanja sveta i individua, kao i uvek, ali konkretno u ovoj igri su nekako manje bitni. Ili je to možda do mene jer sam već video to dosta i previše puta da mi bude bitno. I ima tih delova generalno u ovoj igri koji su malo u “već viđeno” fazonu. Ne smeta naravno ali utiče na ukupan doživljaj.
I eto, sad sam nekako zaboravio malopre da pomenem i sa kakvim nedaćama i neprijateljima ćete se susretati kroz igru. Pa digresija i fokus na to sada. Za razliku od Rapture-a, ovde nećete baš imati toliko bizarnih neprijatelja iako oni to možda u biti jesu, ipak se ne vidi na prvu loptu. Pored standardnih organa reda i zakona Kolumbije, tu su i specijalne trupe ali i fanatični građani koji vas smatraju bukvalnim antihristom. I to je sve ok, ali nekako su u celoj priči najzanimljiviji Handyman i robotski Džordž Vašington. Robotski Vašington je nekako upravo to – robotski Džordž Vašington sa gatlingom. Nije baš neki izazov ako dobro ciljate i imate pravo oružje. Ali ovako sa aspekta bizarnog je zanimljiv lik. Ali zato Handyman, iako krajnje dosadan lik na prvi pogled nekako u kombinaciji da je to ipak čovek u kibernetičkom telu i da je sam po sebi bizarna kreatura čini ga mnogo zanimljivijim protivnikom. Pogotovo ako slušate šta priča dok pokušava da vas smoždi. Inače je malo žilaviji od Vašingtona.
Naravno, tu je i Songbird, taj vaš hajpovani arhineprijatelj i čuvar Elizabet. Ali taj deo priče ću ostaviti da sami otkrijete kroz igru.
BioShock Infinite nije najbolja igra ikada, nije 10/10 i 100/100. To bi bilo apsurdno i nerealno ali je zato jedna od najboljih igara poslednjih godina. Samo kada rastavite sve na neke ključne elemente, to je već jasno – ima dobru priču, ima zanimljive likove, ima fascinantan svet i okruženje, akcija je i više nego na nivou, poseduje i nepoznatu aromu suludog i bizarnog, lepu grafiku, dobar gejmplej. Stvarno se malo stvari može prebaciti u vezi igre, a da su negativne prirode. Ako ste prekaljeni Biošoklija, biće vam super, ako igrate ovu igru kao prvi Shock naslov, biće vam spektakularno.
Da, u početku je tempo igre malo nejasan i spor ali istrajte. Nebitno u kom ste fazonu, ako volite video igre, obavezno probajte BioShock Infinite. Da li ćete to uraditi danas, sutra ili za godinu dana, nije bitno ali je obavezno dodajte u vašu “To Do/To Play Before Die” listu.
Imajte na umu da je ovo ipak zeznuto za recenzirati, a da vam ne napravim spoilere. Problem je što ima toliko sitnih detalja i nekih veoma ključnih stvari koje sam svesno odlučio da izostavim ovde u tekstu jer ako planirate da igrate ovo, a trebalo bi, dao bih vam neke nagoveštaje do kojih bi morali ipak sami da dođete. Neko će promašiti neke bitne detalje, neko ne. Neki će od vas pohvatati tih par detalja i imaće neku formu šta se dešava i određena predviđanja. Neki će ubosti dobrom intuicijom u sredinu neke misterije ove igre, mnogo ranije nego što ona to planira da vam otkrije, drugi će omašiti. Ali ni to nije bitno. Bitno je da ćete te neke nepomenute delove i segmente igre morati sami da dokučite, pa ćemo onda detaljnije i sa spoilerima da diskutujemo neki drugi put, u nekom drugom broju. Audio logove sam pomenuo kao već viđeno i kao ustajalu praksu ali vam to mogu bar posavetovati da ih uprkos tome – skupljate što više i preslušate ako iole želite da vam neke stvari budu jasnije u poslednjoj četvrtini igre.
Realnost je da BioShock Infinite briljira. Ima par neispeglanih i nedorečenih problema koje ne smem trenutno da dotaknem iz razloga navedenih iznad. Pa ću samo dodati da je ocena 95 sasvim adekvatna iako možda nije realna u smislu da uvek ima mana i problema. Ideja i trud i kvalitet uloženi u ovo su evidentni i jedini problem je što bi, a smešno je, ova igra najverovatnije dobila 99 ocenu da su u Irrationalu odvojili još bar 6 meseci do godinu dana za najfinije moguće poliranje. Ovako je dobro ali ima nekih ključnih elemenata koji vape za boljom razradom. Možda jednog dana ugledamo Director’s Cut, možda i ne… ali bilo kako bilo, odlična igra.
Autor: Aleksandar Ilić
PLAY! Zine br. 59 – MART 2013
