Nije se skoro dogodilo da se u jako kratkom razmaku a posebno ne u istom periodu pojave dve igre koje kao inspiraciju imaju neki film, knjigu, strip. Takav je slučaj sa Walking Dead-om, prvo jako popularnim stripom, kasnije jako popularnom televizijskom serijom. Upravo ta činjenica da postoje dva popularna “projekta” omogućila su da se i u svetu video igara pojave dva naslova – jedan kao inspiraciju uzima Walking Dead kao strip i u pitanju je kvalitetna avantura koju radi Telltale Games. Drugi naslov je inspirisan televizijskom serijom, razvio ga je Terminal Reality i predstavlja tipičnu akcionu igru. Ovom prilikom bavimo se potonjim.
Moram priznati da me odavno utisak o nekoj igri nije tako prevario kao po pitanju Walking Dead Survival Instincts. Ukoliko se sećate našeg teksta sa GamesCom 2012 sajma, izneli smo neke prilično optimistične prognoze o ovom naslovu. Činjenica je bila da u tom trenutku razvojni tim nije predstavio nikakav gameplay, samo njegove fragmente, ali je njihova priča bila zaista ubedljiva kao i žar sa kojom su igru prezentovali. Nažalost, ništa od toga nije na kraju preneseno u finalno izdanje igre.
U igri kontrolišete trenutno verovatno najpopularnijeg lika, Derila Diksona, u sledu događaja koji prethode dešavanjima u televizijskoj seriji. Period u kojem je Rik bio u komi i kada je većina ljudi postala armija nemrtvih upravo je onaj period kada će Deril i njegov brat Meril doživeti dramatične ali katkad i humoristične trenutke. Glumci Norman Ridus i Majkl Ruker pozajmljuju glasove likovima iz igara a Terminal Reality je odradio dosta dobar posao da prenese njihove emocije i facijalne ekspresije u igru, što je jedna od pohvalnih stvari koje možemo uputiti Survival Instinctu. Problem je što je to verovatno i jedina stvar koju kod ove igre možemo pohvaliti.
Okruženja u igri su linearna i dosadna, teksture deluju isprano i u potpunosti ne odgovaraju trenutku odnosno potpunom raspadu čovečanstva i zombi kataklizmi koja je započela.
Glavni problem u igri nastaje kada naletite na prvog zombija a kasnije i grupu istih. Naime, u tim trenucima se igra u potpunosti “raspada”. Zombiji su ružni, ali zaista ružni, ne ružni kao “u kako su dobro ružni, baš izgledaju kao zombiji”. To što su ružni takođe možda ne bi bio problem, kada bi se mahom ponašali kao zombiji. Ovi se ponašaju potpuno suludo. Ukoliko protrčite ispred njih, može se dogoditi da vas uopšte ne primete. Ukoliko ste im iza leđa i ne pravite nikakav zvuk niti “smrdite”, mogu vas otkriti. Ukoliko krenete da bežite i zađete za ćoška, dogodiće se da vas “zaborave”. Ili vas možda neće zaboraviti ali neće umeti da dođu do vas već će se “glaviti” u zidu na do sad potpuno nove i neotkrivene načine. Ono kada vam preti prava opasnost jeste ukoliko se nađete u većem broju zombija ali da niste u mogućnosti da “iskontrolišete situaciju”. Jer kada to možete, onda ni tu nema problema. Naime, svojevrsnim “skriptovanim udarcem” kada na primer zarijete nož zombiju u glavu stvarate animaciju koja onemogućava druge zombije da vas napadnu. To znači da na taj način ubijate jednog po jednog zombija korišćenjem jednog tastera sve dok ih ne ubijete sve. Ili dok ne pogrešite, pa oni ubiju vas.
Naslov vas inače forsira da koristite mahom hladno naoružanje, kako ne biste privukli previše nemrtvih. To ne znači da nemate pištolj ili pušku, ali su oni suviše glasni i na taj način će privući protivnike, ali pored toga – nemaju baš neku poentu. Vatrena oružja su manje više beskorisna i nemate ni nikakvu satisfakciju dok ih koristite. Stoga je ideja igre da vas natera da se šunjate okolo i da ne proizvodite zvuke, pa čak ni mirise (jer kad trčite, znojite se) ali je realizacija toliko loša da ne doprinosi osećaju uživanja.
Priča je takođe jako loša, a kada kažemo loša, posle prve polovine igre mislimo i – nepostojeća. I ne samo to, nego je razvoj karaktera takođe ostao negde u drugom planu, nema nikakvih informacija oko toga šta se sa likovima događa i kojim su oni putem krenuli, o čemu razmišljaju, imaju li neke ideje, da li se “drže” ili su srećni ili tužni, napeti ili nervozni … Jedina svetla tačka je što sve ovo mučenje, zajedno sa svim umiranjem i ponovnim počinjanjem ne traje duže od šest do sedam sati.
Jasno je da su mnogi poželeli da odigraju dobru akcionu igru u Walking Dead svetu posle dosta dobre avanturističke igre u ovom univerzumu, ali Survival Instinct nažalost nije ta igra.
Autor: Petar Starović
PLAY! Zine br. 59 – MART 2013
