U ovom broju već imamo jednu veoma čudnu, nazovi igru – Proteus, a sada je tu i Antichamber. Nekoliko godina je Antichamber bio u izradi, a čak je i menjao ime pa se igra prvobitno zvala Hazard: The Journey of Life. I to nekako jeste tačniji naslov igre, mada Antichamber zvuči kulje. Inače, antichamber je u stvari “loše” napisan antechamber što mu dođe bukvalno pretkomora tj. predsoblje.
Neki od prvih utisaka kada je Antichamber predstavljan prošle godine po sajmovima su bili da igra podseća na Portal, bar idejno ali vizuelno kao Portal na LSD-ju. Prošli su meseci od tada i Antichamber nekako ispade upravo to – LSD avantura, samo jeftinija od popularnog narkotika i možda malo manje štetna po zdravlje. Mada doćićemo i do toga.
Priča igre je .. uh.. um.. daaa.. pa priča kao priča ovde nije baš definisana i kao i pomenuti Proteus, Antichamber ostavlja neke bitne detalje igraču na rasuđivanje, subjektivnu procenu i doživljaj. Igru počinjete u velikoj sobi u kojoj na jednom zidu imate opcije tj. podešavanja i tu stvarno nema mnogo o čemu da se priča. Drugi zid sadrži mapu koja se otvara i docrtava po zidu zavisno od vašeg napretka i koristi se kao savegame, a treći zid je svojevrsni notes za skupljanje umotvorina na koje ćete nailaziti tokom igre, a ima ih. One su mahom u obliku jednostavnih slika/plaketa zakačenih na zidove i neretko sugerišu rešenje za trenutni problem i zagonetku u kojoj se nalazite.
Sam gejmplej se sastoji od tumaranja po hodnicima raznih boja i oblika, što daje unikatan psihodelični doživljaj svemu. Drugi deo tog tumaranja se sastoji od rešavanja raznih zagonetki i glavolomki koje su vam prepreke u daljem napretku kroz igru ka izlazu iz misterioznog lavirinta zvanog život!! Ozbiljno, ovo je taj neki fazon igre. Elem, tu će vam takođe društvo praviti i pomagati veoma čudna naprava-pištolj sa kojim ćete upravljati određenim kockicama i rešavati probleme, otvarati i zatvarati vrata i slično. U početku deluje zbunjujuće ali kroz dalju igru će vam sve biti jasnije. Antichamber ima veoma lepu krivu učenja ali i nekoliko surovih zagonetki koje su u biti jednostavne gde ćete se zabagovati na trenutak dok razmišljate kako i šta dalje.
Sami hodnici su takođe tripulozni jer neretko ćete odlazeći u jednom smeru se vraćati na početak odakle ste krenuli. Onda kada se to desi, odete u drugom smeru i nekako opet završite na početnoj poziciji, pa probate opet i odjednom ispadnete u neku drugu prostoriju. Ako se carski zeznete, možete čak i završiti na početku igre.
Pored zanimljivih zagonetki i prosto interesantnog iskustva i atmosfere, Antichamber ima par nedostataka. Krenućemo od najprvog i možda najglupljeg i možda najnepravednijeg za prebaciti ali – igra ne izgleda baš toliko dobro. Ok, u pitanju je indi projekat jednog čoveka ali upravo zato je izbor Unreal 3 endžina nejasan kada je posao mogao biti mnogo bolje odrađen u nekom lepšem i možda lakšem okruženju kao što je SOURCE. Bilo kako bilo, igra radi, nije ni toliko bitno kako izgleda dok radi posao, zar ne? Pa da, ali i ne baš mada se da progledati kroz prste tu.
Sledeća stavka je malo ozbiljnija a tiče se bolesti simulacija ili poznatije kao putna/morska bolest. Ja lično nemam nekih problema sa tim i desilo mi se možda sa maksimum 5 igara ikada da me je uhvatila ozbiljna mučnina pri igranju nekog naslova. E pa Antichamber se lomi sa The Shipom na drugom mestu, dok prvo mesto ponosno zauzima AvP od pre desetak godina gde sam izignorisao simptome i bacio peglu k’o najveći car jer sam glup. Pa za nauk – ako vas spopadne mučnina dok igrate nešto, neće prestati ako iskulirate simptome pa zato da najbolje odmah sačuvate i stanete i prilegnete da ne pogoršate sebi celu situaciju. Faktori koji utiču na sve to i dalje o tom sindromu (stručno poznatom kao kinetoza) ćemo detaljnije nekom drugom prilikom, možda čak i kroz editorijal posvećen istom. Mada bi upravo valjalo dodati malu kritiku vezanu upravo za izbor endžina jer su Unreal i “bivši” Quake endžini kao na primer Source, najredovniji izazivači ovih problema. Toliko. Sada da se vratimo na igru.
Upravo ovaj problem mi je pravio dosta muka pri igranju ove igre pa sam je razvukao previše. polovina ljudi neće ovo ni primetiti, neki hoće. Upravo zato i spominjem ovo u tolikom obimu jer se onda postavlja pitanje – da li Antichamber vredi igrati ako mi je muka na svakih sat vremena od igre? Paaa, ako ste pritom epileptičar, onda – ne, ne vredi. Ovako kao kežual igranje ako vam smeta duže, može da prođe i bude sasvim zabavno na duže staze. Ako nemate problema te prirode, onda samo napred. Još ako volite dobru pazl avanturu, mega napred.
Igra trenutno košta malo manje od 20€ i može se reći da je to ok cena ali ako naletite na neki popust gde košta manje od tih 20€, onda bez mnogo razmišljanja kupite ako volite ovakve igre. Iskreno, jako nas zanima kako će izgledati naredna igra Aleksander Brusa?! Do tada, Antichamber je sasvim ok.
Autor: Aleksandar Ilić
PLAY! Zine br. 58 – FEBRUAR 2013
