Quantic Dream je dobro poznata ekipa koja je slavu stekla naslovom Heavy Rain, a pre toga došla na “radar” Fahrenheit-om, ali i Omikron-om, u slučaju da ste hardcore gamer. Svojim prvim naslovima su jasno rekli gde žele da idu sa gamingom, da naprave “interaktivne filmove” a ne “video igre sa filmskim elementima”. Stoga ni ne čudi što je najnoviji projekat, Beyond: Two Souls, u potpunosti reklamiran kao film a ne kao video igra, sa Ellen Page i Willem Dafoe u glavnim ulogama. Precizna definicija bila bi – interaktivna drama akciono-avanturistička video igra.
Beyond je igra o mladoj devojci Džodi, koju igra već pomenuta Elen i njenom doktoru/negovatelju, Nejtanu, kojeg glumi Defo. “Kvaka” u priči je to što Džodi u sebi poseduje čudovište, Ejdana, koji je “štiti”. Pod navodnicima, jer zapravo pravi velike probleme svima koji pokušaju da priđu Džodi, da se izrazimo najblaže moguće.
Prvi veliki problem sa igrom – Viljem Defo. Iskorišćen katastrofalno loše, bez ikakvog plana i sa jako slabom ličnošću. Šta više, možemo reći da je Elen iako najbolja u čitavoj postavci, zapravo prosečna kada uporedimo sa nečim što bi bio “industrijski standard”. Ima tu i nekih pozitivnih strana u odnosu na recimo Heavy Rain. Scenario je bolji, scene su kvalitetnije, ima manje rupa … ali sve to pada u vodu kada prvi put skapirate da je Dejvid Kejdž odlučio da uradi nešto potpuno blesavo – bez razloga rascepka priču na tri dela iz tri različita vremenska perioda – kada je Džodi dete, kada je tinejdžer i kada je odrasla osoba. Skakanje iz priče u priču nema nikakve veze niti je potrebno, sve to čini kapiranje priče samim tim još težim ali je Quanticu pomoglo da nas postavlja u scenarije i scene bez posebne potrebe da objasne zbog čega smo tu. Njima pomoglo, nama svakako ne, pa se često osećate kao da ne znate gde se nalazite. Razvoj karaktera je takođe nula, jer preskakanjem kroz godine ne stignete ni da shvatite zbog čega je neki lik evoluirao na način na koji se to odigralo ili da se sa nekim karakterom “povežete” na emocionalnom nivou.
Što se tiče kontrola (da, i toga ima u ovoj “igri”), upravljate Džodi koja se kreće okolo, otvara vrata, ulazi u priču sa drugim likovima i s vremena na vreme pritiskom na određeni taster kontrolera bira kakvu će aktivnost uraditi. Ono što je u ovoj postavci zanimljivo je činjenica da vi kao igrač dosta od ovoga zapravo ne morate ni da uradite! Ukoliko “ne pogodite” taster na vreme u quick time eventu, nema veze. Džodi će proći sa po kojom masnicom više, priča će možda samo koji naredni minut doživeti blaže “skretanje sa puta” da bi se ubrzo vratila na kolosek. Čak i ukoliko u diskusiji sa drugim likovima ne odaberete neki od ponuđenih odgovora, igra će to uraditi za vas. Kada skapirate da vi uopšte niste bitni, već ste jednostavno “alat” da se igra odigra po svojoj želji do samog kraja, naglo će vam opasti interesovanje za istu.
Da ne govorimo o Ejdenu, vašem “čudovištu iznutra” (opa, eto tužbe!). Upravljati njime je izuzetno teško i iako ga možete uvek “pozvati” i preuzeti kontrolu, za to nema nikakvih razloga. Možete kontrolisati unapred definisane predmete, kretati se gde vam igra kaže i ukoliko ga oživite a da igra od vas to nije tražila, ništa nećete postići. A čak i kada je potrebno da ga pozovete, akcije koje možete izvršiti su toliko ograničene da bolje ni da ne krenete u razmišljanje o rupama u priči.
Grafika je, što smo i navikli od Quantic Dreama, jako dobra, kao i zvučna podloga, pa slobodno možete posmatrati ovaj segment kao i najjači u igri. Ne zaboravimo naravno ni Elen i Viljema koji su, svako u svom pogledu, izneli sjajne uloge, doduše, Viljem u meri u kojoj mu je scenario dozvolio.
Ukratko, Beyond je dosadan i ne donosi nikakav izazov. Zaista ne vidimo dovoljno elemenata zbog kojih bi nekome Beyond preporučili kao video igru. Slobodno pogledajte na YouTube-u walkthrough kada bude okačen, ako ništa, nećete morati da “upravljate” igrom a možete i da premotavate.
Autor: Stefan Starović
PLAY! Zine br. 66 – Novembar 2013