Team Falconsova zvezda Nikola “NiKo” Kovač je tokom jučerašnjeg dana na svom YouTube kanalu objavio intervjuu sa Freyom pod nazivom “My career, my choices” u trajanju od sat vremena, koji je snimljen tokom StarLadder Budapest Majora 2025.
NiKo se u ovom specijalnom intervjuu prisetio najtežih i najvažnijih trenutaka svoje karijere – od dana kada je kao klinac gledao starije kako igraju Counter-Strike u porodičnom kafiću, do poraza koji je obeležio njegovu FaZe eru. I dok se scena menja iz sezone u sezonu, NiKo ističe da je za njega jedna stvar konstanta: disciplina, rutina i spremnost da se žrtvuje u korist tima.
POČECI
“Šta te je navelo da odlučiš da je baš sada pravi trenutak za ovakav video – da se malo osvrneš na karijeru i život?“
NiKo: “Pa, pričao sam malo s timom. Bilo je momenata kada sam i ranije želeo ovo da uradim, ili posebno nakon što sam otišao iz G2 i prešao u Falcons – hteo sam da dam neku vrstu izjave o tome zašto sam doneo neke odluke u karijeri, ali nikad nisam našao vremena ili pravi trenutak da to snimim.”
“Sjajno. Hajde onda da krenemo od samog početka. Odrastao si u malom gradu u Bosni. Kad sada pomisliš na to mesto, koje emocije ti se javljaju?”
NiKo: “Ne živim tamo, ali često dolazim jer su mi roditelji, sestre i, naravno, cela porodica još uvek tamo. Rodni grad je nešto što ostaje s tobom zauvek. Uvek pamtiš odakle si, gde si rođen, odrastao, gde si počeo karijeru.”
“Kakav si bio kao klinac? Takmičarski, sportski tip, “štreber”? Kakav je bio mali NiKo?”
NiKo: “Rekao bih da mali NiKo definitivno nije bio sportski tip, ali su roditelji pokušavali da me guraju u tom smeru. Probao sam svašta, ali nisam bio posebno talentovan ni u jednoj od tih stvari. Ali sam pronašao jedan talenat – Counter-Strike, naravno.”
“Da li je tvoja porodica volela gejming koliko i ti?“
NiKo: “Da, mislim da mnogi već znaju da su moji roditelji nekada imali PC kafić. I tada je već dosta ljudi igralo Counter-Strike u tom kafiću, a ja nisam ni znao. Svaki put kad bih došao iz škole ili pre škole, posle škole, ja bih samo došao i gledao ih kako igraju. Nisam ni znao šta se dešava, samo mi je bilo zanimljivo da gledam kako ljudi komuniciraju jedni s drugima. Imao sam četiri ili pet godina.
U suštini, zahvaljujući mojim roditeljima i da oni nisu bili u tom poslu, nisam siguran da bih otkrio Counter-Strike, bar ne tako rano. Tada je bilo teže ući u scenu jer nije bilo novca. Roditelji, pogotovo na Balkanu, nisu verovali da esport može da izraste u nešto veliko. A pošto su moji roditelji bili u gejmingu, verovali su da može da poraste i pratili su scenu – gledali događaje, znali su šta se dešava. I kad su me vodili na evente, videli su kako esport raste.”
“Možeš li da vratiš film na one rane dane, 1.6 na Balkanu, LAN-ove na koje si išao? Neke uspomene?“
NiKo: “Ima gomila ludih priča. Jedan događaj u Beogradu mi se posebno urezao u sećanje. Obično je postojao raspored, svi su znali kad igraju, ali uvek je bilo kašnjenja – stalna kašnjenja. I onda bismo igrali, ne znam, 12 sati, imali šest ili sedam mečeva i puno čekanja. Nismo uspeli da završimo event na vreme, pa smo morali da pređemo s jednog kraja grada na drugi, u drugu igraonicu, da završimo polufinale i finale (ili samo finale, nisam siguran).
Znači event je trajao od, recimo, 8 ujutru do 8 ujutru sledećeg dana. Ne znam ni kako smo to izdržali. Danas mi je teško da se fokusiram na jedan bo5, a tada… nisi spavao celu noć i onda igraš finale, i boriš se za 100 evra nagrade ili tako nešto – da pokrije bar trošak puta. Ali bilo je uzbudljivo.”
“Ko je po tvom osećaju prvi primetio tvoj talenat, ko je shvatio da imaš nešto posebno?“
NiKo: “Moj otac, definitivno. On je prvi video kako igram. I on je igrao CS pre mene, dok sam bio klinac. I igrao sam s njim par godina. Igrali smo zajedno u timu, išli i na neke događaje. Ali imao sam i par mentora tada, ljude iz istog kafića. I ti mentori su me usmeravali, učili me CS-u i to mi je mnogo pomoglo u karijeri. I danas se ponekad čujemo. Čak su došli na Fissure u Beogradu da me podrže.”
“Hajde da pričamo o tvojim prvim zapaženim LAN nastupima kad smo prešli sa 1.6 na CS:GO – Madcatz Vienna, DreamHack Bucharest… Da li se sećaš pritiska koji si osećao na tim događajima?”
NiKo: “Sećam se događaja i osećaja, ali pritisak… to je bila druga vrsta pritiska tada. Za Madcatz u Beču, bili smo samo srećni što smo uspeli da dođemo i igramo, jer smo sami finansirali put. Išli smo vozom, nismo imali para za avio-karte. Putovali smo 15–20 sati, presedali… Tako da smo bili presrećni što smo uopšte stigli. To je bio “pritisak”.
A kad smo krenuli da igramo, uživali smo u svakom trenutku. To je za moju karijeru bio prvi veliki korak – kada sam primećen, ali i moj tim. Nisam siguran da li se tim zvao iNation ili nešto drugo, ali bili smo Kassad, Janko, Emi i Kingor, mislim. Ludo, ali sjajno iskustvo.”
MOUZ
Onda prelaziš u mousesports. I tu si, čini mi se, postao prepoznat kao neko ko “sam nosi” mečeve. Kako je bilo imati takvu reputaciju tako mlad?
NiKo: “Imao sam problema pre nego što sam ušao u mouz. Mislim da sam negde već rekao – bio sam vrlo blizu da prestanem da igram CS pre MOUZ-a, jer je bilo jako teško uspeti u balkanskom timu tada.
Nije bilo dovoljno dobrih igrača da se napravi tim koji može da se takmiči sa tada jakim ekipama. Osećao sam kao da gubim vreme, a bio sam baš mlad. Pozvali su me u mouz kad sam imao 17, skoro 18. I nisam rekao roditeljima, nego sam odbio. Nisam bio spreman. Bio sam uplašen. Nisam znao engleski i trebalo je da se priključim internacionalnom timu.
Onda su me pozvali opet. Legija je tada bio u mouz-u, mislim, i bio je jedan od razloga što su me opet kontaktirali, jer je Srbin i pratio je moju karijeru. Shev je čak jednom došao u moj grad – bili smo bliski, blizak je i s mojom porodicom. To je bilo neposredno pre nego što su me je MOUZ opet pozvao, i tad sam rekao roditeljima za poziv.
Moj otac je rekao: “Ulagali smo u tebe, vodili te na događaje, i sad nećeš da izađeš iz zone komfora, primiš platu i igraš profesionalno?” Praktično me je naterao da rizikujem. On je razlog zašto sam napravio taj prvi korak i otišao u MOUZ, iako sam bio prestravljen. A posle dva meseca trebalo je da putujem u Ameriku sam, a nisam znao engleski. Luda vremena na početku karijere. Ali i lepo iskustvo i dobar izazov.”
Neverovatno, jer toliko često čujemo priče da roditelji budu protiv. Da li je bilo toliko strašno koliko si očekivao, ili si se brzo “oslobodio”?
NiKo: “Odbio sam jer sam se plašio – to dovoljno govori. Bio sam prestravljen da putujem u Ameriku, jer nikad ranije nisam putovao, niti leteo avionom. Mislim da mi je prvi let bio baš za Ameriku.”
“Da završimo period u mousesportsu – bio si konstantno odličan individualno, ali niste uspevali da dođete do finala. Da li ti je to bilo frustrirajuće?“
NiKo: “Da, bilo je vrlo frustrirajuće jer sam imao veće ambicije. Iako sam bio mlad i to mi je bila prva ekipa, osećao sam da mogu više. Tim je bio okej, ali nikad nismo imali šansu da se borimo za titule, pa ni da uđemo u plej-of na Majoru. Mislim da smo igrali tri ili četiri Majora i nijednom nismo ušli u plej-of.
Ali bili smo konstantno top 8–top 10. Organizacija je tada bila “zadovoljna” time. Nisu hteli da ulažu mnogo. Nije bilo ni para tada. Poštujem to. Kao igrač, uvek želiš više. Ali nekad ne možeš da dobiješ ono što želiš – nije pravi trenutak. Ipak, u mouz-u sam se mnogo razvio kao igrač i kao osoba. Kad sam došao, ni ne znam koju sam ulogu imao, ali sam kasnije čak prešao i u IGL u jednom periodu. Naučio sam brže kako da radim i kako da budem bolji saigrač. Sjajno iskustvo.
I nekad je teško kad odmah “uletite” u tier 1 i krenete da pobeđujete, pa kasnije dođu problemi. Kod mene je bilo obrnuto – probleme sam prošao pre nego što sam ušao u tier 1. Kad sam došao u FaZe, bio sam spreman da pomognem da ekipu podignemo na viši nivo.”
“Fast forward do 2017. – pridružuješ se FaZe-u. Moram da pitam: da li je to bio transfer od milion dolara?“
NiKo: “Ne, mislim da nije bio milion. Koliko se sećam, bilo je između 500 i 750 hiljada dolara, uz neke bonuse od Majora i slično.
Igra ocenjivanja
“Želim da oceniš najbolje saigrače koje si imao u sledećim kategorijama.“
“Najbolji IGL sa kojim si igrao?“
NiKo: “Moram da kažem karrigan. Finn. Iako smo imali neke probleme, definitivno je najbolji IGL s kojim sam radio. Ali Damjan je takođe na dobrom putu.”
“A AWP-er? Najbolji AWP-er?”
NiKo: “Ilya. To je lako. Ali i GuardiaN u prime-u je bio poseban, bilo je prelepo gledati ga.”
“Ko je imao najbolji game sense i razumevanje?“
NiKo: “Rekao bih olof i huNter. olof je bio sjajan i u jednom trenutku najbolji igrač sveta. Jedan od omiljenih saigrača. A i huNter – ima odličan um za CS, videli smo igru vrlo slično.”
“Ko ima najbolju komunikaciju u igri?“
NiKo: “rain. Mislim da ima baš dobre comms. Deluje mirno, ne deluje kao da se lako “uznemiri”. Da, vrlo je konzistentan. Ali ponekad mi se ne sviđa kod previše mirnih ljudi što i ključna informacija zvuči “ravno”, bez hitnosti.”
“Najvredniji, ko je najviše grindovao?”
NiKo: “Rekao bih TeSeS. Ne samo zato što mi je sada saigrač – nisam video da neko radi toliko. Uvek je otvoren za rad, feedback, uvek dostupan. Ima odličnu rutinu. Deluje kao da nema veliki ego i da može da prihvati bilo kakav feedback.”
“Pretposlednje: najbolji pod pritiskom?”
NiKo: “Ilya je odličan, ali mislim da je i GuardiaN bio baš dobar pod pritiskom. Imao sam mnogo saigrača, teško je… Vladdy je bio dobar, i bio je presmešan.”
“Savršen prelaz – najsmešnija ličnost. Ko je bio najzabavniji?“
NiKo: “JACKZ. To se podrazumeva. Bio je super saigrač i jako smešan. Bio je vrlo koristan timu dok sam bio u G2.”
FAZE
“Mnogo uspona, ali postoji jedan veliki pad koji svi pominju kad pričaju o tvojoj eri u FaZe-u – Boston Major protiv Cloud9 u finalu. Šta ti je najživlje ostalo u sećanju?”
NiKo: “To finale je bilo teško, generalno za stanje tima. Ali što se tiče tog dana… bilo je davno, ali pošto ljudi stalno pričaju o tome, nekad ni ne shvatiš koliko je vremena prošlo. Iskreno, ne mogu ni da se setim tačno kako je bilo. Znam da sam nedavno kod kuće ponovo gledao kraj Inferno-a, kao motivaciju – da ti se takve stvari nikad više ne dese.
Rekao bih da smo kao tim igrali loše i da smo definitivno “ispustili” to finale na Infernu. Nismo nalazili rešenja za stvari koje je Cloud9 stalno radio. Delovali su nam drugačije tada – mislim da su bili jedni od prvih timova koji su počeli da “čitaju” utiliti na Infernu. Svaki put kad bismo došli na sajt, morali smo kroz smoke ili molotov.
Tada meta nije bila da “izvučeš” utiliti od protivnika, a oni su imali jako dobar pristup. Ipak, morali smo da zatvorimo to finale. Sećam se jedne runde, mislim 15-12, kad smo splitovali A. Tarik je bio na sajtu i ubio je dva-tri igrača. Vladdy je imao čist šut iz shorta i promašio ga je s AWP-om u leđa. I bilo je bukvalno 3 na 1 na sajtu – da smo ubili tog lika, osvojili bismo Major. Ali nije bilo suđeno tog dana.
Posle toga smo odmah uzeli sedam dana pauze da se resetujemo. To je bio jedan od prvih puta da je Major bio na početku sezone. A onda posle takvog poraza treba da igraš ostatak sezone… teško je naći motivaciju, fokus, volju da se vratiš na trening. Mislim da smo imali Katovice skoro odmah posle. Bilo je okej da se pronađe motivacija, ali poraz u Bostonu je “prepolovio” tim, a poraz u Katovicama ga je potpuno slomio. Nismo se oporavili.”
“Koliko ti je trebalo da ponovo pogledaš to finale?“
NiKo: “Mnogo dugo. Mislim da ga nisam ni gledao do nedavno.”
“Da li bi neku odluku iz FaZe perioda sada promenio?”
NiKo: “Sada sam pametniji i iskusniji. Tada smo bili mlad tim. U poslednjih pet godina, uz performance coacheve i sve, shvatio sam da smo bili jako loši u komunikaciji, u tome da budemo otvoreni i primamo feedback kako treba.
Delovalo je kao da svi pričamo jedni drugima iza leđa i polako gubimo poverenje. Da smo uspeli da iznesemo probleme i pričamo o njima, mogli smo da promenimo dinamiku i možda ostanemo duže zajedno.
Nismo bili loš tim. Čak i kad smo odlučili da sklonimo Finna i pravimo promene, bili smo top 2–top 3, ali nismo bili zadovoljni. Hteli smo Major, možda i eru. Jedino za čim žalim je što nismo imali dovoljno resursa u timu da ponovo izgradimo poverenje. To mi je jedino žao.”
“Kad doživiš takav poraz koji se stalno pominje, teško ga je zaboraviti. Kliše koji stalno koristimo je “više naučiš iz poraza nego iz pobede”. Da li se slažeš?”
NiKo: “Da. Na greške obraćaš više pažnje kad izgubiš. Kad pobediš, pokušavaš da izvučeš pouke, ali poraz te ojača i oblikuje te kao osobu. Naravno zavisi kakav je poraz, ali ja pokušavam svaki poraz da uzmem kao lekciju. Bilo je mnogo lekcija u karijeri. Ja sam čovek, svi grešimo, ali koliko god da gubiš, nikad se ne navikneš na taj osećaj. Nikad ne postane lakše gubiti. Uvek je teško kao što je bilo u Bostonu.”
“Da završimo FaZe period – da li se sećaš momenta kad si shvatio da je vreme da odeš iz FaZe-a i pređeš u G2?“
NiKo: “To je bilo tokom COVID-a. Teška vremena za mene, i za mnoge igrače. Nismo imali dobre rezultate dugo. Tim je stalno prolazio kroz promene. Olof je otišao, dobili smo stand-in-a, mislim da smo imali tri stand-in-a u jednoj sezoni. Ja sam bio IGL, mentalno je bilo jako teško.
Možda je za neke to izgledalo kao “bekstvo”, ali stvarno sam uradio sve što sam mogao da tim funkcioniše. Trudio sam se da budem tu za sve. Ali COVID je bio jedan od razloga: bio sam zarobljen kod kuće, igrali smo 24/7, pritisak je bio stalno na meni. Podbacivali smo, a nikad nismo imali više zvaničnih mečeva nego tokom COVID-a – event za eventom, konstantno.
Bilo mi je previše. Nisam mogao više. Osećao sam da u FaZe-u nemam prava rešenja. A onda se pojavila prilika za G2 i delovalo je kao pravi trenutak da promenim dinamiku u karijeri i probam neke nove izazove.”
Ponovno ujedinjenje sa huNterom i G2 Esports
“Kad se osvrneš na period kada ste odrastali, koliko ste bili bliski u detinjstvu?“
NiKo: “Bili smo baš bliski, praktično tokom celog detinjstva. Nismo živeli u istom gradu, ali je postojao period kada smo živeli jedni pored drugih, mada sam bio baš mali, a i on je bio mali. Ali stalno smo se viđali, mislim skoro svaki vikend – ili bismo mi išli kod njih, ili bi oni dolazili kod nas u grad. Tako da smo stalno zajedno nešto radili – bilo da je to fudbal ili Counter-Strike, uvek smo pokušavali da radimo stvari zajedno i uvek smo bili u dobrim odnosima.”
Uvek smo imali dobar odnos, nikad se nismo nešto svađali niti smo različito gledali na stvari. Imali smo sličan mindset za sve. Mislim da je to razlog zašto smo se tako dobro slagali toliko godina. I da, da igramo zajedno – to je bio san za obojicu koji se ostvario, na neki način.
Krenuli smo iz baš teških vremena u kafićima, a stigli do toga da igramo zajedno u jednoj od najboljih organizacija na svetu, igramo igru koju volimo, putujemo zajedno, borimo se za titule zajedno, gubimo zajedno… Sve je bilo lakše, sve kroz šta smo prolazili bilo je lakše jer smo bili baš bliski. Bilo je baš lepo iskustvo da igramo zajedno.”
“Kad se osvrneš na njegov put – on je prošao sličan razvoj, kroz regionalne lige, i mislim da je ona “luda” postava (roster) bila ono što ga je probilo, pa kasnije i uvođenje u in-game leading. Kako gledaš na njegovu evoluciju do ove tačke u karijeri?“
NiKo: “Mislim da je on oduvek bio “predodređen” da u nekom trenutku bude IGL. Uvek je imao pravi mindset, ali i radnu etiku za IGL-a, rekao bih, i način na koji priča s ljudima. On je zapravo jako miran lik, i mislim da je to jako važno za IGL-a u određenim situacijama. Ali imao je i taj “um” za igru. Ja cenim svoj game sense, pa cenim i njegov, jer je vrlo slično vidimo. Način na koji tim treba da funkcioniše – mi ga bukvalno vidimo isto.
Mislim da ga je malo “udarilo” kad je izašao CS2, što je bilo tužno videti, i delovalo je kao da nikad nije uspeo da se vrati na nivo koji je imao u CS:GO-u. To ga je malo kočilo, ali je davao sve od sebe da se izvuče. I kad je video da ne ide kako bi voleo, mislim da je tada odlučio da pređe na IGL-a.
Ja sam mu i pre nego što sam otišao iz G2 rekao da mislim da je dobar trenutak da polako pređe na IGL-a, jer sam video da tim u tom trenutku može više da dobije od njega kao IGL-a nego kao igrača. Mislim da za sada radi odličan posao u G2-u, već su osvojili jednu titulu s njim. Sada je samo stvar u sticanju iskustva kao IGL-a.”
“Moram da pitam – videli smo skoro kako je taj meč prošao ovde na Majoru – kakvi su bili razgovori između vas dvojice nakon što si ga pobedio i uzeo mesto u plej-ofu?“
NiKo: “Prve reči koje smo razmenili bile su odmah posle meča, kad smo prišli njihovoj bini/booth-u. On mi je čestitao i poželeo sreću u plej-ofu, rekao je da će navijati za mene. A ja sam mu rekao da je bila odlična borba i da je meč mogao da ode na obe strane. I rekao sam mu da je odradio neverovatan posao u vođenju tima, posebno na Ancient-u na T strani. Delovalo je kao da je odlučio da ne igra u strahu, već da preuzme tim na svoja leđa. I da – dao je sve od sebe. Nisam mu baš ovako opširno rekao, ali ukratko to je to.”
Prelazak u Falconse
“Bilo je glasina – ne znam da li možeš da potvrdiš ili demantuješ – da je bilo prvih pregovora sa Falcons-om, pa su propali. Možeš li da kažeš istinu šta se desilo, zašto je propalo ako jeste, i zašto si im se kasnije vratio.“
NiKo: “Da, mogu da pričam više o tome. Prva ponuda od Falconsa došla je… 2024.
Falcons su me kontaktirali i nisam bio siguran da li želim da pređem, jer je G2 bio taj koji je, mislim, takođe pričao sa mnom o tome. Moja ideja je bila da izguram sezonu do kraja i onda donesem odluku. To mi je bilo najrealnije – obično nikad ne bih napustio tim usred sezone ili dok još ima događaja.
Ali onda… ne znam da li je bilo G2 pa Falcons ili obrnuto, ali znam da čim smo završili Melbourne, imao sam pet dana da odlučim da li idem u Falcons ili ne. Mislim da sam u početku rekao “da”, isključivo zato što mi je delovalo da G2 nije pokazao previše interesa da me zadrži. To me je zabolelo i poguralo da kažem “da” Falcons-u.”
“Kako si to shvatio? Samo po njihovom ponašanju, nedostatku inicijative?“
NiKo: “Samo po “interesu” s njihove strane. Kao: “Evo ponude, ti odluči.” Ja sam rekao: “Dajte mi vremena.” Ali u tom periodu nije bilo nijednog momenta da me neko pita: “Da li želiš da ostaneš u timu?” To mi je pokazalo da su, valjda, okej i bez mene. Pa sam rekao “da” Falcons-u. A nisu me ni pitali: “Šta bi ti voleo? Zašto želiš da odeš? Da li želiš nešto da promenimo?” Ništa od toga. Tako da sam rekao “da”.
Ali u poslednjem trenutku sam promenio mišljenje… jer nismo mogli da sklopimo pravi tim u Falcons-u da se borimo za trofeje. A G2 mi je u tom trenutku bio bolji izbor ako mi je cilj borba za trofeje – a to mi je jedini cilj u karijeri. Uvek želim da budem konkurentan. Zato mi tada nije delovalo kao pravi trenutak da pređem u Falcons.”
“Možda je previše da pitam, ali možeš li da podeliš koga su planirali da dovedu uz tebe u tom prvom projektu?“
NiKo: “Da, mislim da smem. Snappy je bio tu, mislim da je došao pre nego što sam uopšte rekao da ili ne. On je bio prvi koji je “commitovao”. Onda je Emil brzo ušao u priču iz Vitalityja. Naravno, hteli smo Ilyu tada, ali to nije bilo moguće.”
“Je l’ to bilo zbog ugovora?“
NiKo: “Da, G2 nije hteo da mu dozvoli odlazak. Nismo mogli da sklopimo dobar tim. A tada su bili i Louvre sporazumi – morao si da budeš partner tim da bi igrao evente, a mi to nismo imali. Zato sam odlučio da preskočim. I mislim da je to bila dobra odluka i za mene i za Falcons, jer su oni uspeli da uzmu core iz ENCE-a i obezbede evente koje mogu da igraju. Rezultati nisu bili sjajni, ali da.”
“Kad je došlo do tvog prelaska u Falcons, a onda je Ilya ubrzo posle toga došao, koliko ste pričali u tom periodu? Kakvi su bili razgovori? Jasno je da ste bliski, da te on i idealizuje. Koliko je to bila vaša priča, a koliko njegova odluka?“
NiKo: “Ja sam bio prvi koji je odlučio da pređe u Falcons. Ja i Danny smo želeli najbolji tim koji možemo da napravimo. Nije izgledalo dobro na početku, jer sam došao u tim koji praktično nije postojao. Došao sam i bukvalno nije bilo nikoga. Tim od nule – osim Emila, koji je trebalo da ostane.
Ja sam Ilyi objasnio razloge zašto ga želim u Falconsima. Podelio sam prava osećanja. Nisam hteo da ga lažem u fazonu “dođi, veruj mi”. Objasnio sam šta mislim da Falcons može da ponudi nama dvojici, u smislu tima i toga šta želimo da postignemo zajedno. Imamo sličan mindset. On je bio srećan, želeo je to da uradi, u suštini. Ali on je prvo odlučio da ostane u G2-u neko vreme.
Nije želeo odmah da dođe. Možda mu G2 ni nije dozvolio od starta. Jedan od razloga što je ostao je i to što tada ne bismo igrali Tier 1 evente, zar ne? A to mu je bio glavni cilj – da ne propusti nijedan event. Ali mislim da se polako, nakon što sam ja otišao, osećao manje srećno u G2-u zbog načina na koji su igrali. I mislim da su i G2 rezultati pomogli da donese odluku da pređe u Falcons.”
“Kad pogledaš ovu verziju Falcons-a sada – sada je tu Kiyosuke, deluje kao da ima više sinergije. Da li osećaš da je ovo “taj” tim?“
NiKo: “Da, ovo je definitivno tim koji ćemo držati zajedno dugo. Ne mogu da vidim budućnost, ali ovaj tim će dobiti svoje vreme. Moramo da rastemo zajedno. Deluje mi da imamo više nego dovoljno “firepower”-a. Imamo dobar core sada – sa Maximom, Ilyom i Damjanom. A ja i Rene samo popunjavamo gde god treba, šta god treba da se popuni.
Mislim da smo dobro pokriveni po ulogama. Sada je stvar u razvijanju kao tima i kao igrača – posebno za mene i Renea u nekim novim ulogama. Rekao bih da je ovo tim koji može mnogo da postigne. I mislim da napredujemo dobro još od onog Cologne eventa. Pokazujemo konzistentan i kvalitetan CS, a sada je stvar u tome da napravimo sledeći korak. Očekujem da ćemo dostići vrhunac sledeće sezone.”
“Kad su u pitanju žrtve koje si morao da napraviš otkad je Maxim došao. Koja je najveća lekcija koju si naučio time što si morao da se povučeš i pustiš druge da dođu?“
NiKo: “Ne bih to uradio za mnogo igrača. Ne bih se odrekao svojih uloga. Samo sam osetio da je Maxim jedan od igrača za koje bih to uradio. Možda jedini. Možda on i donk, na primer. Ne mislim da je mnogo drugih igrača bolje u tim ulogama od mene. Ali meni je jedini interes rezultat tima i uspeh tima. Tako da ću uraditi sve što treba da tim uspe. Zato sam odlučio da se povučem i prepustim to Maximu, jer osećam da nam to daje veću šansu da osvajamo trofeje.”
“Šta misliš, šta bi “stari NiKo” rekao na tu odluku? Da li bi razumeo?“
NiKo: “Stari NiKo? Da, mislim… želim da ga poštujem. Maxim i ja smo malo drugačiji igrači, iako smo igrali slične uloge po pitanju komunikacije i inicijative. Deluje mi da su ovi mlađi igrači individualno toliko dobri jer se više fokusiraju na sebe nego na tim, jel’ da? A ja, iako sam igrao te uloge, uvek sam se više fokusirao na tim nego na sebe. Mislim da me je to ponekad i kočilo, ali nisam mogao da pobegnem od toga.
Nisam mogao da ne razmišljam o tome šta je najbolje za tim i da sebe stavim na prvo mesto. U nekim situacijama sam zbog toga “trpeo”, i video sam da mi fokus… nije kao pre. Nije kao kad sam bio baš mlad – kada sam samo gledao nišan i pokušavao da ubijem što više igrača mogu, bez obzira na okolnosti. Tako da, stari NiKo… verovatno ne bi prepustio te uloge. NiKo “igrač”.”
Najbolja verzija NiKoa
“Ako bismo uporedili FaZe, G2, Falcons – koja je najbolja verzija NiKoa koju smo videli?“
NiKo: “Rekao bih da je najbolja verzija NiKoa bila druga polovina sezone 2021. Taj Stockholm period. Kad smo se vratili na LAN-ove. Da. Online je bio gotov.”
“Je l’ to bilo u fazonu “hvala bogu, vratili smo se”?”
NiKo: “Da, samo sam se osećao jako dobro u timu i osećao sam da “ide”. Tim – iako nismo imali najbolji roster u G2 po imenima, ako uporediš na papiru sa NaVi-jem tada i nekim drugim timovima – imali smo dobru sinergiju, radili smo puno.
Delovalo je kao da svi znaju svoje odgovornosti, i to mi je pomoglo da igram najbolje. Ja sam tada bio najveći prioritet u timu, i bilo je lepo igrati, osećao sam se komforno. Tako da bih rekao da mi je ta sezona bila jedna od najboljih. I 2017 u FaZe-u takođe – NiKo je tada bio baš jak, ali rekao bih da je NiKo imao najbolji “raw aim” 2017 u FaZe-u.”
Najteži protivnik
“S druge strane – ko ti je bio najteži protivnik protiv kog si igrao i zašto?”
NiKo: “Mora da bude FalleN.”
“I danas, čak. Kako to radi, čoveče?“
NiKo: “Ne znam. Bilo je toliko teško. Kad sam bio u FaZe-u i igrali smo protiv SK-a, nismo mogli da ih pobedimo. Nikako. Nismo nalazili rešenja. Bilo je nemoguće. Ne znam zašto i šta ima protiv mene, ali… I čak i sada, kad igram protiv FURIA-e, ne znam zašto je toliko teško igrati protiv njegovog stila. Ali je baš kul videti da i dalje radi te stvari.
Video sam neku statistiku da je poslednji LAN koji je osvojio bio… u Chengduu, je l’ tako? Da, Chengdu. Poslednji IEM koji je osvojio. Bilo je pre sedam-osam godina, nešto tako. Ludo. Baš impresivno, kako za šest meseci može skroz da se okrene karijera. Mislim da je bio blizu penzije i svega, a sad igra u top timu. Imam veliko poštovanje prema njemu kao igraču, ali i kao osobi. Sjajan je lik i sve što je uradio za CS i brazilski community je neverovatno.”
Protivnik s kojim bi voleo da igra (s1mple)
“Možda slično pitanje, ali ko je protivnik protiv kog si igrao, a voleo bi da si imao priliku da igraš s njim u timu?“
NiKo: “Igrač protiv kog sam igrao a voleo bih da igram s njim? Iskreno, nikad nisam razmišljao o tome. Možda bih rekao s1mple. Ne zato što je bio najbolji, nego zato što želim da učim od njega. Mislim da je imao jedan od najboljih instinkata u igri. Mislim da bih mogao mnogo da naučim od njega ako bismo igrali zajedno. Možda se ne bismo najbolje uklopili, ali bih makar naučio mnogo.”
NiKo kao osoba
“Hajde sada o NiKu kao osobi. Nedavno si rekao na streamu da imaš prilično “normalan” život van evenata – igrač CS, ideš u teretanu, provodiš vreme sa verenicom… Možeš li da razdvojiš profesionalnog NiKoa od Nikole u privatnom životu? Da li je teško, ili si jedna osoba?”
NiKo: “Teško je, jer mi praktično nemamo slobodno vreme. Čak i kad smo kod kuće, nemamo slobodno. Stalno radimo, stalno razmišljamo o igri. Čak i moja verenica zna – posebno odmori mogu da budu naporni jer je to obično transfer period i onda može biti stresno. Pogotovo ovaj u decembru kad sam prešao u Falcons.
Kod kuće se trudim da zadržim istu rutinu. Čak i kad sam kod kuće, pokušavam da radim na isti način kao na eventima, da ne osetim ogromnu razliku kad dođem na turnir i osetim “sad je event pa je veći pritisak”. A struktura mi daje komfor, rekao bih.
Ali da – za mene je veoma teško da razdvojim profesionalnog NiKoa od “normalnog” jer ovo radim predugo. I uvek želim da budem bolji, uvek želim da napredujem, i stalno imaš osećaj kao da juriš nešto ili da kasniš. Čak i kad objektivno ne kasniš, nikad nećeš biti “maksimalno spreman”, ali uvek pokušavaš da juriš to.”
Život van Counter-Strikea
“Da li postoji nešto što si morao da žrtvuješ ili propustiš u životu van Counter-Strikea?“
NiKo: “Mislim da jedino što propuštaš je kvalitetno vreme sa bliskim prijateljima i ljudima koje voliš i do kojih ti je stalo. Putujemo više od pola godine – eventi, bootcampovi, pripreme… A čak i kad smo kod kuće, stalno treniramo. Tako da jedino što bih voleo je više vremena sa verenicom.
Ali zapravo ne razmišljam toliko o igri koliko o vremenu sa porodicom, jer što si stariji, više ceniš vreme sa ljudima oko sebe. Kad odeš na duži put ili turnir i vratiš se, shvatiš da si propustio više stvari. Više ti nedostaju verenica, roditelji, psi – sve to. Kad sam bio mlađi, pre sedam-osam godina, samo sam hteo da igram i to me je činilo srećnim. Sada postoje i druge stvari koje me čine srećnim u životu.”
Teško pitanje jer je gejming deo tvog života bukvalno od rođenja. Ali da nisi CS pro, šta misliš da bi radio? Kakav posao bi imao?
NiKo: “Nemam pojma. Kao što si rekla, igram ovu igru otkad znam za sebe. Verovatno bih tada radio u tom PC kafiću sa roditeljima. Imao sam period kada sam igrao bilijar. Bio sam prilično dobar. Ne znam da li dovoljno dobar za profesionalno, ali stvarno sam ga voleo. Mislim da ako voliš nešto i osećaš da imaš talenat, možeš da učiniš da funkcioniše. Mislim da bih mogao da uspem u bilijaru. I dalje volim da igram. Ali osim toga, nisam imao neka druga “inspirativna” interesovanja.”
Budućnost
“Pokrili smo mnogo toga – imaš bogatu karijeru i postigao si mnogo. Šta te drži motivisanim? Šta te gura da stalno želiš još?“
NiKo: “Mislim da su mnogi sportisti pričali o tome. Motivacija je privremena. Sve se svodi na disciplinu. Dobiješ motivaciju za Major, ali posle je nema – disciplina je ono što pravi razliku u životu. CS je, da, volim igru, ali to je i moj posao. I želim da budem dobar u svom poslu – tu disciplina dolazi do izražaja. Za mene je takmičenje jedna od omiljenih stvari u CS-u, i to me drži. Energija koju dobijam dok igram, posebno u arenama, to ne mogu da zamenim ni sa čim. Ako voliš nešto, lako je da uživaš i nastaviš da guraš.”
“I hvala ti mnogo, NiKo, što si bio tako otvoren i iskren u ovom putovanju kroz uspomene.“
NiKo: “Hvala.”
Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord i Viber grupi za sve vesti o esportu.
