18. septembar 1982.
Jesen je rano stigla ove godine. Prsti mi se mrznu dok ovo pišem, ali me greju vesti da je rat sa Kolečijom završen. Možda će uskoro biti posla. Možda će uskoro sunce ogrejati celu moju porodicu. Verujem u Arstotzku.
3. oktobar 1982.
Prijavio sam se za posao graničnog inspektora u Istočnom Grestinu. Moraćemo da se preselimo, ali sigurno će sve ostalo biti bolje. Šanse nisu velike, ali znam da me moja država neće napustiti.
28. oktobar 1982.
Rezultati lutrije zapošljavanja su objavljeni. Od danas sam granični inspektor. Dobijamo novi stan, selimo se i posle kraće obuke od prvog dana radim na granici. Ne želim da previše iskazujem svoj ponos, ali konačno sam prava glava porodice. Slavna je Arstotzka.
22. novembar 1982.
Sutra ujutru se otvara granični prelaz. Ne mogu da spavam od uzbuđenja. Vesele me ljudi koji će se vratiti kući, kao i oni koji će dolaziti u posete, ili da rade. Malo me brinu Kolečijanci koji nisu zadovoljni što je šest godina rata završeno. Sve će biti u redu.
23. novembar 1982
Prvi radni dan. U moju malu ali udobnu inspektorsku kućicu je ušlo trinaest ljudi. Morao sam da odbijem sve one koji nisu građani Arstotzke, ali su i odbijeni bili ljubazni. Istina, neki čovek je ušao, rekao “Otvaranje ovog prelaza je greška!” i izašao napolje. Prijavio sam ga stražarima. Svetla je Arstotzka.
24. novembar 1982.
Još mi bubnji u ušima. Posle samo sat vremena rada, neki terorista je pokušao da preskoči ogradu. Stražari su ga ustrelili, ali ne pre nego što je bacio bombu. Priča se da je i jedan stražar poginuo. Prljavi Kolečijanci. Slavna je Arstotzka!
25. novembar 1982.
Posle jučerašnjeg incidenta, uvedena su nova, stroža pravila na granici. Odbijeni posetioci sada malo više gunđaju, ali je i normalno da su svi pomalo napeti. Dan je prošao mirno, verujem da će i ubuduće biti tako.
30. novembar 1982.
Neko vreme nisam upisivao ništa u dnevnik. Svakoga dana se menjaju pravila za ulazak i potrebno mi je malo više vremena da se uhodam. Napravio sam i par početničkih grešaka, ali ništa što bi se odrazilo na moju platu. Blaga je Arstotzka.
3. decembar 1982.
Posao je težak, ali interesantan. Neki čudak sa ručno crtanim pasošem je već četvrti put pokušao da uđe u zemlju. Nadam se da će pokušati ponovo, on je pravo osveženje među sivim ljudima koji se smenjuju iz jednoličnog reda. Priznajem, bila je tu i jedna žena sa muškim pasošem, čiji je kasniji pregled pokazao da ipak ima penis. Da li sam onda u pravu kada kažem da je to bila žena?
4. decembar 1982.
Žorži nije došao danas… Ove nedelje čak ni jedna dama sumnjivog morala nije došla da nudi svoje usluge, mada se čuju glasine da noćni klubovi po Istočnom Grestinu postaju izuzetno popularni. Srećom, naš stan je u mirnom i prijatnom kraju. Hvala Arstotzki.
10. decembar 1982.
Ne znam da li da pišem sve ovo, ali dešavanja postaju sve lošija. Imali smo još jedan napad. Granični proces je prekomplikovan i između silnih formulara mislim da ni putnici više ne znaju kako da uđu, niti ja znam kako da se snađem. Posle svih tužnih priča onih koji su odbijeni nisam baš siguran da su sva pravila dobra… Ali, mora da jesu. Mudra je Arstotzka.
14. decembar 1982.
Kolege stražari mi daju par novčića svaki put kada privedu nekoga na informativni razgovor. Na trenutak sam pomislio da im obezbedim više ljudi za razgovor, ali sam se brzo otrgao od takvih misli. Situaciji ne pomažu ni neki fanatici koji se dopisuju šifrovanim porukama koristeći moju kućicu za to. Da li da ih prijavim?
15. decembar 1982.
Odlučio sam se da prijavim fanatike koji su mi sada pretili što njihovog agenta nisam propustio u Arstotzku. Nije imao papire, na kraju krajeva. Sutra posle posla idem na inofrmativni razgovor, pa ću napisati šta se desilo. Slavna je Arstotzka.
Autor: Luka Zlatić
PLAY! Zine br. 66 – Novembar 2013