Moramo da odamo priznanje Sony Computer Entertainment-u. Iako trka da Microsoftom nije posustajala u toku cele još uvek aktuelne konzolne generacije kada su u pitanju veliki AAA naslovi, Sony je u jednoj oblasti u odnosu na svog glavnog konkurenta ponudio zaista neizmerno više. Možda nemamo tačan pojam pod koji bi svrstali Journey, Flower, Flow, Unfinished Swan, Tokyo Jungle, Echochrome i druge slične igre. Recimo da se radi o igrama koje sa indie naslovima dele neke od njihovih najboljih karakteristika kao što su kreativnost, smelost i inovativnost a opet, finansira ih i izdaje jedan od najvećih izdavača na svetu. Sony je kao first party developer zaista pokazao svoju posećenost ovom pristupu, svideli se vama ovi konkretni naslovi i ili ne. Sada je pred nama poslednja u nizu igara koja u potpunosti može da se svrsta u ovu kategoriju. Novi naslov japanskog SCE ogranka sa kratkim i savršeno deskriptivnim nazivom – Rain.
Odmah na samom startu, ova igra će vam tačno dati do znanja kakav tip iskustva vas čeka do samog kraja. Rain počinje sa kratkim uvodom u kome je iz pomoć slika u najkraćim mogućim crtama postavljena osnova za ceo setting. Naš glavni junak – dečak, nakon što je ugledao siluetu devojčice na kiši, kreće da je prati i odmah zatim postaje i sam nevidljiv. Stvorenja koja su u poteri za devojčicom sada progone i njega dok on pokušava da je sustigne. Klasična boy meets girl premisa, smeštena u potpuno minimalistički setting gde je vašoj mašti prepušteno ne da popni određene praznine, već da kreira gotovo celu sliku o svemu. Igra ovaj pristup očekivano zadržava do samog kraja i vaš doživljaj neće biti dirigovan već u mnogome zavisi od vas samih. Rain je još jedna od onih igara koja je zamišljena pre svega da funkcioniše kao celokupno iskustvo a ne kao skup pojedinačnih dobrih ili loših delova.
Dakle kao što smo već napomenuli, naš glavni junak ali i sva ostala stvorenja u ovom čudnom i odasve kišovitom svetu su nevidljivi. Jedini način na koji ih možete raspoznati je kada se njihove siluete oslikavaju na kiši, koje na svu sreću u ovoj igri ne ponestaje. Kada se nađe na mestu iznad koga se ne nalazi otvoreno nebo, poziciju našeg junaka će jedno kratko vreme odavati tragovi njegovih stopala a vrlo brzo ni to. Ovde moramo da istaknemo da koliko god ovo bila suštinska karakteristika ove igre, momenat kada ste skroz nevidljivi zaista može da bude pomalo naporan prilikom igranja. Da, jasno nam je da to jednostavno mora tako da bude i da jeste tako zamišljeno, ali želimo da istaknemo da će deo vašeg iskustva sa ovom igrom biti i to.
Igra je suštinski bazirana na linearnoj progresiji kroz kratke odvojene sekcije. Koristeći okruženja i nevidljivost vašeg lika, rešavaćete zagonetke koje se u ovoj igri svode na nadmudrivanje neprijateljski nastrojenih stvorenja. Kamera u igri je fiksirana i nad njom nemate kontrolu. Ovo još više doprinosi gore pomenutom utisku prelaska iz jedne odvojene sekcije u drugu. Igra jeste podeljena na chapter-e ali je i u okviru njih vrlo jasna razlika između sekcija od jednog checkpoint-a do drugog. Što se tiče kontrola, levi analog stick se koristi za kretanje a tu su još i dugmići za skok, malo brže trčanje i interakciju. Odmah treba istaći da iako ovo možda zvuči dovoljno i za platformske elemente, oni su svedeni na apsolutni minimum. Rain nije igra brzih refleksa. Ukoliko vas spazi neko od stvorenja kada to ne bi trebalo, to je sasvim jasan znak da ćete u narednih par sekundi biti savladani i vraćeni na checkpoint. Dečak osim nevidljivosti i manipulacijama okruženjem nema ništa na raspolaganju čime bi mogao da izađe na kraj sa neprijateljima. Sve vreme morate biti izuzetno pažljivi i pedantni. Stvorenja su u stanju i da vas čuju ukoliko pravite buku kada se krećete po barama ili da vide tragove blata koji ostaju za vašim stopalima. Sve ovo naravno možete koristiti i u svoju korist. Određene stvari iz okruženja mogu da ubiju čudovišta (recimo nadstrešnica koja će im pasti na glavu) a na vama je da ih naterate da vas prate tačno do datog mesta.
Dečak i devojčica su nemi protagonisti. Neka vrsta storytelling-a se odvija u vidu natpisa koji se konstantno pojavljuju na ekranu. Ovde moramo da primetimo da je ovaj vizuelni stil pre svega pravljen za japanski jezik gde vizuelno podjednako dobro funkcioniše vodoravno i horizontalno ispisan tekst. Kada se ovaj pristup primeni na engleski jezik i abecedu, dobijate pomalo čudan efekat gde veliki ukoso ispisani tekst na primer ponekad i ne izgleda baš najbolje. Kada smo kod vizuelnog utiska, on je takođe prožet minimalizmom. Okruženja su inspirisana izgledom evropskih gradova iz 20-og veka. Kiša je naravno dominantni i sve prisutni faktor u celoj igri pa i u ovom segmentu. Fiksirana kamera takođe doprinosi umetničkom utisku mada moramo da kažemo i da nam okruženja ponekad deluju i nekako siromašno i možda i previše monotono.
Što se tiče zvučne podloge ona je niskog tempa, skoro isključivo bazirana na klaviru. Zajedno sa vizuelnom, doprinosi tom jakom utisku melanholije, nešto što je za ovu igru definišući momenat. Developeri su očigledno pre svega želeli da ostave što snažniji takav utisak i cela igra kao da je vizuelna novela u službi toga. Inspiracija su takođe bile i noćne more male dece, čudovišta, usamljenost i bespomoćnost uz pomenuti boy meets girl momenat.
Igra nije preterano dugačka i usuđujemo se da kažemo da je to plus u ovom slučaju. Za razliku od standardnog pristupa video igara gde se na količinu sadržaja uvek gleda iz ugla – što više to bolje, ovde to svakako nije slučaj. Igra će funkcionisati kao iskustvo od dve do tri sesije igranja. Bićete uvučeni u ovaj svet i opijeni njegovom atmosferom (hopefully) ali je on i takve prirode da jedino može da prija u maloj dozi. Rain nije igra kojoj ćete se vraćati. Doživećete je prvi put (nadamo se celu) pa onda eventualno sledeći kada vam se baš sklope neke kockice i budete raspoloženi ponovo za tako nešto. Ukoliko ste igrali Journey onda znate tačno na šta mislimo. Ovakve igre u ovom smislu podsećaju na pristup koji imamo sa filmovima. Koliko vremena vam prođe da bi neki film pogledali po drugi put? Često film i ne gledate dvaput. E pa slično je i sa igrom kakva je Rain. Ako vas je privukla atmosferom, možda se toj atmosferi nekada i vratite. Rain-u kao video igri definitivno nećete jer ona i nije prava video igra u tom smislu.
I za kraj moramo da kažemo da igra nekako do samog kraja nije uspela na nas potpuno kupu. Iako nam je sve vreme bilo jasno kojim adutima developeri želite da nas pridobiju, nekako smo stalno imali utisak da nas stave na pravi kolosek ali onda posle toga sam put ne bude onakav kakav bi mogao da bude. Rain je igra koja zaslužuje pažnju i ima šta da ponudi ali je ipak daleko od kultnih igara poput ICO-a, koji je sa vrlo sličnom postavkom uspeo da ostavi neizmerno jači utisak. Ipak i pred toga Rain bismo preporučili poklonicima ovog žanra. Igra takođe za nas koji živimo na delu planete gde je upravo počela jesen ima i taj jedan specijalan (rekli bi i vrlo značajan) kvalitet. I dalje naša preporuka ali na žalost ne toliko velika koliko nam se u početku činilo da će biti.
Autor: Bojan Jovanović
PLAY! Zine br. 65 – Oktobar 2013
