Gotivnu priču ima Remember me. Definitivno “strong point” odmah tu, na početku. Uvodni intro je promotivni video za kompaniju “Memorize” koja se bavi – ljudskim sećanjima. Ova kompanija izradila je tehnologiju koja omogućava da se ljudima lako promene sećanja – da neka zaborave, da se nekih posebno prisete, ali i da dobiju tuđa ili prožive neke značajne momente. Hoćete da budete u centru revolucije koja obara vlast u nekoj zemlji? Nema problema. Hoćete da se sećate kako je izgledalo kada su vas roditelji prvi put izneli iz porodilišta? Može i to. Tehnologija omogućava pristup svakom “uglu” vašeg mozga i jasno je da se otvaraju brojne opcije za zloupotrebu. Upravo tu kreće i razvoj Remember Me priče.
Sve se odvija u ne tako dalekoj budućnosti u Novom Parizu. Svet je već postao zavistan od memorija, pa se one koriste kao oružje, alatka, droga … Svaka osoba poseduje SenSen. Ovo omogućava ne tako moralnim personama da kontrolišu memorije ljudi i manipulišu njima. Tu u priču upadate vi, kao glavni junak, Nillin, “lovac na memorije” koji ima sposobnost da otme memorije i “izmeša ih”, tako da u potpunosti promeni stav i znanje čoveka o svetu koji ga okružuje. Jasno je da Nillin samim tim nije baš najsigurnija osoba po zlu Memorize korporaciju koja odlučuje da joj obriše sva sećanja. Glavna junakinja nakon toga uspeva da pobegne iz zatočeništva i započne revoluciju za oslobađanje sveta od kandži pomenute tehnologije.
Vidite, rekoh vam da uopšte nije tako loša priča. Što je interesantnije od toga, i nadalje ostaje prilično konzistentna i dovoljno interesantna. Ima tu i nekih predvidivih stvari i po kojeg klišea, ali u načelu – solidno. Pomaže tome i činjenica da je glavna junakinja snažan karakter sa zanimljivim osobinama. Dobra je i glumica koja joj daje glas i sve vas to još više privlači i zaokuplja pažnju. Setting takođe omogućava neke krajnje zanimljive sporedne priče i dešavanja kao i paralele sa trenutnim političkim dešavanjima, što doprinosi opštem kvalitetu priče. Šta više, često vam se može dogoditi da pomislite “pa ovo bi skroz mogao da bude scenario nekog filma”.
Gameplay je iznenađujuće solidan i donosi kul odnos skakutanja okolo, rešavanja kojekakvih zagonetaka i naravno – borbi. Suštinski, glavni štos je upravo u borbama, pošto se fajt može prilagođavati vašim potrebama. Možete kreirati sopstvene kombo poteze i u skladu sa situacijom odabrati način na kojeg ćete tabati protivnika. Recimo, ukoliko vam je potrebno da se napunite “zdravljem”, udaraćete neprijatelja potezima koji upravo to i rade – pune vaš health. Za jače glavonje možete odabrati i kombo udarce koji su fokusirani na to da čine veću štetu, i tako dalje. Problem za stvaranje komboa leži u protivnicima koji će često prekidati ove udarce, pa možete na to dvojako posmatrati – kao bag ili feature. U prvom slučaju će vas iznervirati u drugom pak naterati da bolje i više vodite računa o tome kada ove poteze pokušavate da iskombinujete. Takođe, čini se da se suviše malo koristi mogućnost Nillin da modifikuje nečije sećanje i okrene ga u svoju korist, što je mogućnost zbog koje je i jure, pa bi bilo logično da je češće upražnjava.
Igra je dosta linearna i nema posebne potrebe a ni mogućnosti da skrećete sa puta. Sve vreme je na ekranu žuta strelica koja vas vodi do cilja a tu je i ortak, Edge, koji vas sve vreme brifuje i daje savete, pri tom dostavljajući info o narednim ciljevima i metama. To je ujedno i možda jedina nešto veća zamerka igri, koja ne donosi izazove van glavne priče.
Grafički i zvukovno, igra potpada u trenutni prosek, kao da je radio Insomniac Games. Sve je tu, sve je na svom mestu, ali ništa se specijalno ne ističe u odnosu na konkurenciju. Jedina posebno zanimljiva stvar je činjenica da okruženje spada pod taj Neo Pariz vajb, tako da se novi grad nalazi iznad starog, koji se poprilično raspada i u kojem živi najniži sloj društva, a zanimljivo je videti i kako dizajneri doživljavaju Ajfelovu kulu i njeno okruženje u bližoj budućnosti, kontrolisanoj tehnologijom i zlim korporacijama.
Remember Me samim tim nije najbolji naslov ovog tipa koji se pojavio u proteklom periodu niti je po nečemu specifičan. Priča je zanimljiva, gluma korektna, izgled okruženja takođe zanimljiv i inspirativan, sve to zapravo deluje pre kao dobra podloga za film nego za video igru. Ipak, ni gameplay nije toliko loš, ali je pitanje da li je sve to dovoljno da igri posvetite svoje vreme i novac. Ako vam se tematika dopada, zašto da ne.
Autor: Petar Starović
PLAY! Zine br. 62 – Jul 2013
