Prošle godine, negde na leto se pojavio SLENDER: The Eight Pages kao besplatna, eksperimentalna igra koja se vrtela oko tada aktuelnog Slendermana. Ako niste upućeni u to ko je Slenderman, pa ukratko – Slenderman je postao internet meme i uglavnom se vezuje za fotografije na kojima se pojavljuje izduženi (slender) čovek u senci, kojem se ne vidi lice i ponekad ima pipke ili dugačke ruke sa dugačkim prstima. Nekad je to prosto igra senki na slikama, nekad Fotošop.
Bilo kako bilo, interesantan je fazon i kao internet fora je stekao lepu slavu i raspalio mašte mnogih. Tako je i nastala prva igra u kojoj prosto imate zadatak da skupite osam stranica sveske po šumi dok vas Slenderman proganja. Fora je bila što se on pojavljivao skroz nasumično i ako naletite na njega, jedini spas vam je da bežite i ne gledate u njega. U suprotnom – smrt uz strašne zvuke. I to je kao takvo radilo sasvim dobro. Igra je uprkos bazičnom, prototip izgledu i ne baš najvrh grafici, dobila pozitivne kritike. U toj celoj priči je sam izgled Slendermana bio ne baš toliko strašan ali je tu najveća poenta bila napetost živaca jer nikada ne znate gde ćete naleteti na njega pa je u tome i bio nekako najveći čar te igre. Nikako naslov za one slabih živaca ali i slabog srca.
I tu je Mark Hedli, kreator te prve igre rešio da se ušemi sa Marble Hornetom, ekipom koja je radila found-footage klipove na YouTubeu, a pratili su izgubljene snimke nestalog režisera i naravno sve se vrti oko Slendermana. I oni tako timski su napravili novu, ispoliraniju Slender igru.
U startu vam je jasno da igra izgleda daleko lepše nego prva tj. prototip. Tu su šume, doline, visoka i niska trava, drveće ali i prazne kuće, kola i napuštene zgrade i ostali manji objekti. Nažalost, to je jedini novitet. Igra jeste duža. I ima malo razrađeniju priču, tako da kažemo, ali nije ništa do unapređene verzije prve igre. To ima svojih dobrih i loših strana.
Dobra strana je ako niste igrali prvu igru, ova će vas baš iznenaditi. Atmosfera je strašna, noć uglavnom, vi i baterijska lampa i nepoznato mnogo prostora za pretražiti. A Slenderman vreba.
Mada ako ste igrali prvu igru, ovo vam i neće biti toliko zanimljivo jer je već viđeno. Iako je igra poboljšana dosta, nekako više nije zanimljiva. Eight Pages je bio zanimljiv i iznenadan eksperiment. Da ne pominjemo – besplatan. Ovo je sada već nešto više i nažalost, nije mnogo više niti zanimljivije.
To naravno ne znači da vam debelo crevo neće raditi hopacupa dok igrate! Naravno da će vam se stisnuti svaki sfinkter čim padne mrak u igri, a ako ste dovoljno ludi, možete da igrate i sa slušalicama u mraku, noću. Samo držite telefon i hitnu pomoć na brzom biranju pri ruci. Slender igre nisu nešto duboke po svojim horor elementima već se drže onog jednostavnog štrecanja, veoma strateški osmišljenog. Jednostavno ali veoma efektivno. Ako ste upoznati sa Creepy Watson efektom iz Šerlok Holms igara, e pa Slender je horor verzija toga!
Da ne pominjem da sam Slenderman izgleda mnogo kvalitetnije sada nego u prošloj igri pa je potpun doživljaj kada naletite na njega uz dobro poznato šuštanje i “sneg” na ekranu. No nije to najstrašnije već iščekivanje i znanje da je on tu negde, čeka i gleda i čekate taj apsolutno nasumični trenutak kada ćete ugledati i vi njega. Nije ovo Amnesia, ali će vas preseći nerealno par puta.
Na žalost, igra opet ima mnogo bezveznih strana i detalja koji je vuku dole, u krug igara sa ocenom ispod 70. Prva stvar koja se mora napomenuti, igra ima bagova i hoće da krešuje istom predvidivošću kojom se pojavljuje i Slenderman. Tačnije, bilo kada. Bukvalno posle prvog pokretanja igre, par minuta kasnije i već je pao prvi kreš igre i pozivanje Task Menadžera.
Mehanika otvaranja vrata sa mišem je toliko debilna da pomislite da se nalazi tu samo da bi igrač imao neku zanimaciju. I to je loše. To nas dovodi do ključnog problema igre. The Arrival iako je duži od prethodnika, već posle nekog vremena počinje da smara jako jer igra nema neki kompleksan i širok gejmplej sem kretanja i povremenog kliktanja na nebitne predmete. Pa su malo začinili igru da morate vrata da otvarate povlačenjem miša i time popune golemu gejmplej rupu. Ti detalji nisu bili toliko primetni u prvoj igri jer je bila jako kratka. Ovde je već drugačiji slučaj gde ste predugo u igri da ne možete da izbegavate detalje.
Može se reći da igra ubrzo postaje dosadna. Ako naletite na neki bag, to ne pomaže. Odmaže i to što vas i dalje drži tenzija ali vas ujedno i nervira jer se maltretirate kroz neku igru koja je sačinjena bukvalno od jeftinog štrecanja. Komande su kljakave, trčanje radi posao onako, čučanje kao da ne radi. Tu je naravno i found footage element pa vam je HUD u stvari displej od kamere i kao možete da zumirate ali sem toga nema neke koristi od kamera-look-a.
Jednu stvar nikako nismo uspeli da skapiramo. Tokom igre dok stojite, uporno se čuje šuškanje kao da hodate. Da li je i to bag? Ili je to zvuk nekoga ko vas prati? Nismo uspeli da skapiramo ali dodaje na tenziju dodatnih 20%.
Kada smo kod procenata, videćete da je sinhronizacija autora 70%. Iako je u biti FPS, nekako je igra kljakava i prosto nisam mogao da se uživim niti da kažem da mi je to to, klizanje k’o po loju. Nekako je prosto naporno igrati ovo.
Tu nikako ne pomaže činjenica da ako skiknete nekoliko puta, cela stvar postaje više iritantna nego strašna. Dodaću samo, a da ne pravim velike spoilere – Slenderman vam nije jedina pretnja u igri. Tako da ćete neke instance ponavljati više puta i tu dolazi do izražaja opet ta najveća mana igre – jednostavan gejmplej, mehanika i koncept igre, koji je prenešen iz prvog naslova u ovo kompleksnije okruženje prosto ne radi kako treba. Nije dovoljno, mora biti igra razrađenija.
Svi umešani u ovaj projekat su stvarno uložili trud da igra liči na nešto, vidi se, oseti se kroz igranje. Počevši od zvuka i stvarno pretećih tonova i zvukova, do bolje grafike i razrađenijih elemenata priče. Neki delovi igre vizuelno izgledaju stvarno lepo i atmosferično dok su neki pejzaži čak i veoma upečatljivi i zapamtljivi. To ipak nije pomoglo kada je vaš jedini cilj da poskupljate određene predmete i pritom se trudite da izbegnete neizbežno, a niste sigurni kako jer vas smrt može zadesiti bilo gde i bilo kada dok vi imate samo jedan zadatak od prvog do poslednjeg minuta igre.
Slender: The Arrival je dobar primer kako veoma jednostavan koncept, kada se primeni na kompleksno okruženje, se rašije i po ono malo šavova što ima. Naravno, nije sve toliko loše i kreatori igre su bili veoma svesni kako da uteraju strah u kosti, jedino što su pritom našli način da vam podvale i koje kilo smora pride. Ako ste igrali prvu igru i svidela vam se, čekirajte ovo ili ne, ne propuštate ništa. Naravno, ako niste igrali prvu igru, a ovo vam deluje privlačno, onda obavezno probajte da vidite da ima i interesantnih koncepata van AAA naslova. Imajući u vidu cenu od 8 evra za bazičnu verziju igre, mogu da preporučim svima koji žele da se uplaše ljudski i iskreno par puta na sat, dva. Ako vas to ne radi i planirate samo da proletite kroz igru, onda mašite poentu i možda bolje da igrate nešto zahvalnije.
Autor: Aleksandar Ilić
PLAY! Zine br. 59 – MART 2013
