Ne treba puno trošiti reči na pojašnjenje Resident Evil-a. U pitanju je jedan od rodonačelnika horor-akcionih video igara, simbol svega što zombi priča predstavlja i sinonim za ono što će kasnije pokušati da iskopiraju mnogi, što u svetu filma što su svetu igara. Ideju su uspešno iskoristili i za Dead Space, Alan Wakea i mnoge druge igre. Nažalost, nakon četvrtog dela serijala, stvari su počele pomalo da se raspadaju za Resident Evil, tako da je sve ostalo upravo na – starim lovorikama. Direktni uvod I “poruka u facu” sledi zbog toga što ste verovatno ispratili naš tekst oko Resident Evil 6 kada se u oktobru pojavio za konzole. Mišljenje nam se nije promenilo u verziji za PC, pa ćemo nešto kraće obrađivati temu ovog naslova.
Nakon dobrog četvrtog i katastrofalnog petog dela, pojavio se i šesti deo Resident Evila. Ono što ljudi svakako nisu očekivali to je da će u Capcomu odlučiti da urade nešto neočekivano – da Resident Evil odmaknu još dalje od horor akcione igre i prebace je u nešto što bi bila “samo” akciona igra. Kritke upućene veziji za konzole naravno stoje i kod varijante za PC – Resident Evil 6 nije horor akcija i zapravo nema u sebi niti jedan od ključnih elemenata koji su krasili prethodnike – možete da trčite i pucate, možete da izbegavate protivničke projektile, logičkih zavrzlama skoro da i nema i još su pritom jednostavne, PDA vam govori tačno gde treba da idete i zaista vam nikada neće zafaliti municije.
Prvi problem na koji ćete naići jesu kontrole, koje nisu nimalo dobre kao što bi trebalo da budu. Pucanje nije tako osetljivo kao što bi trebalo da bude, sistem zaklona i izbegavanja projektila je pomalo spor, kretanje kroz menije je ubistveno loše i to je samo početak. Što se tiče igračkog iskustva sa saborcima, ni ono nije ništa bolje. Većina stvari zasniva se na kooperativnoj igri, i iako su kompjuterski vođeni likovi svakako bolji nego u prethodnim delovima, i dalje tu nema onog pravog uživanja kojeg bi trebalo da bude. Skoro pa da se ponašaju kao zombiji u vašim redovima.
Tu nije kraj problemima. Interakcija sa nekim predmetima je moguća, sa drugima nije, ali šanse nema da provalite koji predmeti mogu da se iskoriste a koji ne, tako da to zapravo predstavlja pravu glavolomku i zagonetke koje inače u igri nedostaju. Sistem snimanja pozicije je užasan i morate da odgledate sve međuscene bez mogućnosti da ih prekinete (eto podsećanja na prvi deo). Bilo bi kul kada bi te međuscene pomagale da ispratite priču ili bile iole zanimljive. Zapravo ne služe ničemu jer je priča jednako plitka, tako da ništa ne možete saznati niti ste nešto specijalno propustili. OK, možemo da raspravljamo o tome da u ovakvoj igri nema potrebe da postoji neka razvijena priča, i to donekle stoji, ali bi zaista pomogla kada bi bila makar jedna od retkih svetlih tačaka.
Najcrnje ili možda najsvetlije (?) od svega je što ovaj mish-mash koječega zapravo na neki čudan način – funkcioniše. U pitanju je svojevrsni treš film koji možete da volite ili skroz da mrzite. Sve je nekako na ivici užasa, a opet funkcioniše, i možda je zapravo bolje reći da se može posmatrati kao neki tinejdž horor film. Toliko je loš da je zapravo dobar ili makar zabavan.
Tu negde treba potražiti I razloge vaše odluke da li ćete igrati RE6 sada kada se pojavio za PC ili ne. Sve znate – nije horor, nema veze sa Resident Evil-om, grafika je ok i na neki suludi način može vas zabaviti. Pa vi smislite.
Autor: Bogdan Diklić
PLAY! Zine br. 59 – MART 2013
