Dosta je godina prošlo od kad smo se družili sa Metal Gear družinom, uprkos raznim HD rimejkovima i sličnim malim izdanjima. Onda je pre par godina najavljen i demonstriran Metal Gear Solid: Rising sa teglajnom – Lightning Bolt Action gde Raiden ide i seče ljude i lubenice. Radnja je bila smeštena između druge i četvrte Metal Gear Solid igre, a ceo projekat je rađen u Kojima produkciji. I možda nabolje – igra je najavljena za XBox 360, PS3 ali i PC! Onda se nešto desilo, kako su nam kraći dokumentarci pokazali, Kojima nije bio zadovoljan kako igra napreduje, dosta su se zaglavljivali tokom razvoja i za nijansu od otkazivanja igre – posao je prebačen u ruke Platinum Games-a.
Sve to zvuči malo nakaradno ali kada razmislite ima poente. Kojima ekipa radi MGS igre odlično ali igra sa Raidenom – kiborgom, nije Metal Gear Solid već Lightning Bolt Action. Te s’ toga je upravo bio potreban tim koji se razume u takav žanr igara. Srećom, Platinum Games je upravo takav tim. Možda niste najbolje ispratili ali oni su odgovorni za gotivan MadWorld, solidnu Bajonetu i odličan Vanquish, koji je prošao nisko ispod gejming radara pre dve i po godine. E, pa oni su ovo pretvorili u Metal Gear Rising i dodali retardirano Revengeance posle toga. Mi cenimo da je bolje da su ostali pri Lightning Bolt Actionu ali dobro de.
I to je manje-više MGR:R, Vanquish meets DevilMayCry. Radnja igre je pomerena i ne dešava između MGS naslova već četiri godine posle događaja u epskom Metal Gear Solid 4: Guns of the Patriots. Raiden bleji, glumi obezbeđenje sa ortacima (u sklopu PMC Maverick Enterprises) političarima po Africi i tu upravo i počinje igra gde se sukobljavate sa Desperadosima. Desperado Enforcment je odmetnuta privatna vojna kompanija (PMC) i cilj im je da destabilizuju regione koji pokušavaju da se vrate u normalu posle rasformiranja SOP-a (Sons of Patriots).
Raiden tu već u startu pokaže sve šta ume i popije lepe batine od strane Desperado nevaljalaca. Tačnije u tom delu igre upoznajete glavne negativce i među njima i Semjuela Rodrigeza koji jako podseća na Vampa iz proteklih MGS igara, kojeg smo valjda ubili jednom za svagda u MGS4. I tu priča kreće u skroz onaj fazon koji je tako dobro poznat u MGS naslovima ali začinjen Platinumovim predrkavanjem i čizinesom. I upravo to je možda najgori deo igre. Isto kao i kod Vanquisha, gde je priča dobrim delom retardirana, Metal Gear Rising ima slične simptome.
Na sreću, ova igra ima svoj život i priču i holivudsko loženjeok “dubine scenarija” ćemo prepustiti Snejku, dok je Raiden sasvim drugačija živuljka. Revengeance obiluje stvarima koje možete iseći i to je super ali ima par začkoljica koje će vas malo mučiti, bar u početku, a ako ih ne savladate kako treba onda i kasnije. Prva i možda najbitnija zamerka je što igra pored kratka prva tri tutorijala u kojima saznate jedva pola bitnih stvari, vam ne daje nikakve informacije kako i šta. Ok, ima tu jedna fora, pošto ste u kontaktu preko kodeka sa vašim saradnicima, oni ćeš vas neretko udaviti razgovorom i ponekad pomenuti nešto bitno – kao što na primer doktor skuplja leve ruke protivničkih vojnika koje sadrže memorijske čipove. E sad, to odsecanje leve ruke neretko ume da bude malo teže, pogotovo ako ne znate šta radite.
Naravno, u igrama se istražuje, pa to ne smatramo baš nekim propustom jer nas igra nije vodila za ruku 50% puta. Mada bi bilo lepo da ima da se uključe i isključe hintovi tj. da ih ima uopšte. Inače, pored seckanja, posedujete i zan-datsu tj. mogućnost da pored klanja protvnika mu uzmete i naponske ćelije iz kičme (zvuči groznije nego što stvarno jeste) i sami sebi dodate energiju koju koristite za aktiviranje free slice moda. Seckanje okoline ponekad ume da bude zabavno i produktivno mada uglavnom sve što možete da skupite ćete ugledati vašim specijalnim VR vidom.
Inače, sam Blade Mode tj. free slice mode je ništa drugo do slow motiona kao što imate i u Vanquish-u. I njega koristite za malo preciznije sečenje mada su kontrole generalno malo haotične ako planirate da se bolje i fluidnije skilujete u sečenju.
Pored tih vragova, dobijaćete i razne apgrejdove kroz igru koji će tek imati smisla negde u trećoj trećini igre kada se uveštite u svemu koliko možete i umete da cenite mala poboljšanja. I da ne pominjemo da imate i na raspolaganju raketni bacač, granate i još poneka standardna oružja i metode.
Naravno, tu je i malo stealth-a, mada ne puno. Uglavnom se sastoji od toga da ako ste dovoljno tihi, možete se prišunjati neprijatelju iza leđa ili iznad njega i spektakularno ga smaknuti. Pored standardnih neprijatelja i potrošnog topovskog mesa i naravno bosseva, tu su i razne kibrog i robotske kreature. Među njima naravno i dobro nam poznati Gekko, sa kojima se srećom ovaj put razračunavate mnogo lakše nego što bi očekivali, a tu i su i još neki poznati kiberentski likovi mada nećemo sad da spoilujemo sav užitak igre.
Ne bi bilo ok da ne pomenemo sada već legendarne VR misije tj. trening koji će se otključavati kako napredujete i skupljate džidžabidže. Doduše, oni se otvaraju jako sporo i neće vam biti od neke pomoći koliko prava akcija i borba.
U principu vam je jasno i iz trejlera šta se dešava i kako se igra igra. Priča je onako, glupa, nebitna ali je ima i ok je ispratiti je kao narativni element, kakav god da je. Zato se glavno pitanje vodi još od najave ove igre, a to je – Da li je ovo Metal Gear Solid? Ne- nije! Ovo je Metal Gear Rising i kao takav je sasvim ok i logičan. Bilo bi čak i glupo malo da vodite ovakvog lika koji je vrtlog sa sajber mačem i da onda gmižete po travi 15 minuta da smaknete jednog čuvara koji se dosađuje do bola i nikako da se skrasi u mestu kada vama odgovara. Ne, to je posao za matorog Snejka i Bossa. Red je bio i da se uvede neki diverzitet u franšizu, a Revengeance ovakav kakav jeste je upravo to – osveženje. To ne znači da će naredna Metal Gear igra, tj. Metal Gear Solid: Ground Zeroes ili Metal Gear Solid 5 da budu hek en sleš kao i ova igra, neće. Možda će naredne Metal Gear Rising igre sa Raidenom takve da budu i to je sasvim ok i poželjno.
Bilo bi lepo da se pozabavimo malo i tehnikalijama. Igra izgleda ok. Ne izgleda dahoodouzimajuće ali izgleda sasvim normalno po današnjim standardima konzolnih naslova. To znači da će žitelji PCvilla da se malo gade ako se zagledaju bolje u ekran ali šta da se radi. Matore su konzole, a PC verzije nema niti će je najverovatnije ikada i biti. Mada u ovakvoj igri bi možda bilo nadrealno tražiti vrhunsku grafiku pored sve ove fizike oko sečenja i brzine dešavanja. Tako da je ovo neka solidna sredina što se tiče vizuelnog doživljaja.
Zvuk je ok. Samo to. Ali glasovna gluma je standardno dobra mada nećete baš da se frapirate koliko je igra magična sa audio strane. Gluma je solidna i u granicama zadatog materijala, u ovom slučaju scenarija tj. priče. A sećate se šta smo rekli za priču pre par pasusa? E pa gluma je u skladu sa tim.
I tako da – ako kukate kako ovo nije Metal Gear Solid, u pravu ste – nije. Ali ako kažete da je krš igra jer nije neka druga igra, koja nije ni trebala da bude, onda ste u krivu i to debelo i bacate hejt radi bacanja jer se bojite noviteta.
Da li bi preporučili igru? Svakako. Nije možda najduža, nije možda najbitnija igra ikada pa i ove godine ali je sasvim gotivna i dovoljna da vas zabavi i možda malo unese u raspoloženje i iščekivanje MGS: Ground Zeroes-a. Metal Gear Rising: Revengeance je spin-off i kao takav radi posao kako je zamišljeno. Neki aspekti su mogli biti bolji ali nisu. Igra je mogla malo da ima više identiteta i da manje podseća na Vanquish ali nije. I dobro, to ne čini ovu igru nikako lošom. Sasvim “solidan” uložak u Metal Gear franšizu i nadamo se da će biti još ovakvih izleta sa strane u odnosu na glavni tajmlajn serijala. Preporuka ako ste fan serijala ali niste zadrti, a i ako niste fan serijala niti planirate da odigrate i jednu drugu MGS igru, može i tako. MGR će pasovati većini igrača jer je u biti jednostavna i pitka igra (ali i plitka). Mada požurite ako niste igrali, stiže mart, a u njemu milion drugih, dosta očekivanijih naslova, treba to sve postići.
Autor: Aleksandar Ilić
PLAY! Zine br. 58 – FEBRUAR 2013