Shank je baš dobra igra. Još od prvih koncept art fotografija koje su kružile internetom znali smo da je to igra koju želimo da isprobamo. Taj spoj Metal Sluga, desnoskrolujuće platforme i krvoprolića nismo očekivali na zalasku prve decenije XXI veka. Međutim, Klei Entertainment se potrudio da nas dobro zabavi, potom uradi to isto i u nastavku – Shank 2. Iskreno, sve to vreme pitali smo se kada će se Klei odlučiti da napraviti “sporiju” igru. Da, Shank je strava, ali je na trenutke toliko konfuzan i brz, sa gomilama protivnika koji skaču sa svih strana da čak i nama, tradicionalnim FPS igračima koji su navikli na brzinu i reflekse, ponekad nije jasno šta se događa i zbog čega. Isključivo zbog nas iz PLAY!-a, Klei je napravio – Mark of the Ninja i prebacio iz šeste brzine u laganu drugu.
Ukoliko ste odigrali ili makar videli Shank, shvatićete da je ovde situacija dosta slična – grafički stil je prepoznatljiv, koncept “desnog skrolovanja” je takođe tu, animacije su skoro identične, međutim, sve uz jednu veliku razliku – ovde je bitno biti spor, dobro promisliti svaku situaciju, sačekati u mraku povoljan trenutak i u najvećem broju slučajeva izbeći konflikt.
Glavni lik je ujedno i neimenovani nindža koji nakon tetoviranja pada u nesvest, da bi ga ubrzo probudila misteriozna devojka Ora. U prvoj misiji njih dvoje oslobađaju zarobljenog Azai-ja, glavnog učitelja mlade Ore, da bi on našem glavnom protagonisti saopštio da tetovaže kojima je iscrtan zapravo nosiocu daju svojevrsne super moći, ali isto tako guraju vlasnika u ludilo, usled čega svaki nindža koji prihvati ove “magične tetke” mora da po sklizavanju u ludilo izvrši sepuku. Nakon te priče, junak i Ora bivaju poslati u sedište vojnika koji su zarobili Azaija i to će vam biti dovoljno da skapirate osnove priče, a da vam ne otkrijemo previše.
Koncept igre je svakako potpuno drugačiji u odnosu na Shanka. Ovde je mrak vaš saveznik, kao i tišina. Dokle god se junak krije u senkama ili iza objekata, njegova figura biće crno bela i to je znak da ste sigurni. Kada postanete u “punoj boji” to znači da ste osvetljeni i postoji jako dobra šansa da vas čuvari spaze. Isto tako, ukoliko hodate i šunjate se, proizvodite jako malo zvuka u odnosu na trčanje koje se čuje nadaleko. Svaki od zvukova koje pravite vizuelno je predstavljen kroz krug koji se širi u prostoru, što vam daje pomoć prilikom određivanja da li će vas neko čuti. U sličnom maniru, ni vi niste svemoćni. Ukoliko vam neka prepreka zaklanja pogled, ne možete znati šta se iza nje nalazi, samo čuti ukoliko su osobe iza bučne. Isto tako, pogled će vam biti “zamagljen” u prostorije koje do tog trenutka niste otkrili. Kao verni pripadnik nindži, možete se kretati uza zid, po plafonu i bacati kunai koji vam pomaže da stignete do inače teško dostupnih mesta. Tetovirani glavni junak u svom arsenalu poseduje i svojevrsni “bullet time”, još jednu potvrdu da je za igranje igre predviđeno vreme i strpljenje, u kojem možete unapred definisati mete na koje želite da ispalite strelice, bacite dimnu bombu i tako dalje.
Upravo ovi dodaci (bombe, strelice, šurikeni) otključavaju se putem “pečata” koje osvajate za uspešno obavljene glavne i sporedne zadatke. Unapređenja su podeljena u tri glavne kategorije – tehnike, predmeti i kostimi. Tehnike podrazumevaju najprostije rečeno nove poteze koje će nindža učiti pa će tako moći da visi sa plafona, povuče u “ambis” neopreznog čuvara ispod kojeg se nalazi ili jednostavno nauči poneki novi udarac. Predmeti su podeljeni u dve grupe – oni koji se koriste za skretanje pažnje poput petardi i dimnih bombi kao i predmeti za napade kao što su šurikeni, bombe i slično. Kostimi koje otključavate takođe vam daju unapređenja, ali po cenu toga da vam neka druga karakteristika “ode u minus”.
Iako neke od misija zahtevaju da se neopaženi infiltrirate u protivničku bazu, sebi “možete dozvoliti” da vas protivnici vide. Međutim, šanse da izvučete živu glavu su jako male jer je deliji kojim upravljate dovoljno sasuti 2-3 metka da bi pao mrtav. U slučaju da ste otkriveni bolje je sakriti se i pronaći zaklon dok se stražari “ne iskuliraju” nego pokušavati borbu sa njima jer će u najvećem broju slučajeva biti kobna po vas. Stoga je mnogo bolje biti “prijatelj senki”. Ovo je veoma bitno jer ukoliko niste detektovani, možete izvršiti brza ubistva koja, ukoliko ih obavite kako treba, neće izazvati sumnju jer će biti “nečujna”, a tela palih protivnika možete skloniti iza vrata, baciti u provaliju ili odvući u obližnji kontejner.
Problemi na koje smo naišli mahom se odnose na gameplay momente koji donekle i jesu karakteristika igara ovog tipa. Pre svega, nekoliko komandi deli isti taster. Na primer, sakrivanje tela stražara i sakrivanje samog sebe su na istom dugmetu, pa se može dogoditi da kada želite da sklonite mrtvo telo iza vrata vi zapravo sakrijete samog sebe, telo ostane na patosu, vidi ga stražar i aktivira alarm. Problem može biti i to što je skok na istom tasteru kao i interakcija sa otvorima i kukama na plafonu, pa umesto da uđete u ventilaciju može se dogoditi da skočite pravo među 2-3 vojnika. Tu je naravno i pregršt drugih “tragikomičnih” situacija u kojima hoćete da brzo uletite u šaht da vas neprijatelji ne vide a vaš lik sve vreme veselo skakuće levo-desno.
Naravno, sve su ovo sitnije greške koje ne utiču posebno na glavni utisak a to je da je Mark of the Ninja sjajno ostvarenje sa do sad neviđenim pogledom na temu “šunjalačkih” igara i da je pogodan za “sve od 7 do 77 godina” jer ne zahteva brze reflekse, ne zahteva brzo igranje, već laganu, relaksiranu strategiju i dobro analizu zadataka pred vama.
Autor: Stefan Starović
PLAY! Zine 57 – JANUAR 2013
