Ako ste bili fan Devil May Cry serijala onda ste se garant izbečili kada je Capcom najavio reboot serijala i prve igre. Onda još grđe kada ste čuli da igru radi Ninja Theory, koji su bili zaduženi za Heavenly Sword pre nekoliko (uh, 6!) godina koji je nama većini bio ok igra ali ništa spektakularno i jako zaboravno, uprkos globalnom hajpu i tadašnjim ciframa. Odmah ćemo vas opustiti i reći je DmC isto tako, ispao sasvim korektna i ok igra i da su sve bojazni bile na mestu ali na kraju se srećom nisu obistinile i da je za razliku od Heavenly Sworda prevagnuo malo na bolju stranu sa neutralne crte.
Priča je tu, onako, standardno sklepano i nabacano kao i u prošlim igrama i tu su naravno Dante i uz pomoć svog bate Vergilija gledaju da zaustave modernu inkarnaciju gospodara pakla koji želi da baci svet na kolena nekom kvazi bankarskom šemom. Realno, nismo obraćali pažnju toliko na priču jer gledamo da sačuvamo ono malo sivih ćelija što nam je preostalo. To ne znači da vi ne treba da se apsolutno koncentrišete i upustite u sve aspekte priče mada imajte na umu da su u Ninja Theory-ju sasvim jasno i svesno imali na umu kakav im je materijal u rukama i da je novi DmC malo čak i parodija sam na sebe, a i starije DmC igre tako da sve to uzmite sa velikom suspenzijom neverice.
Najveći možda trn u oku fanova je vizuelna izmena detalja u igri (pored naravno činjenice da se uopšte radi reboot, a ne nastavak) i naravno samog izgleda Dantea koji više nije anime tabadžijski princ na kojeg vlaže sve srednjoškolke već je… pa um, zapadanjčka fensi bitanga u treger majici iliti što bi se reklo “bad boy” na kojeg opet vlaže srednjoškolke. Iskreno, ok je vizuelna promena jer je u istom duhu samo možda modernija i malo pozapadnjenija.
Kada smo kod pozapadnjivanja, druga velika bojazan je da će igra biti glupa i laka. Nismo primetili da su protekle igre bile neki Dostojevski ali da je igra lakša – jeste…. na normalnoj težini. Srećom, ako ste skloni mazohizmu ili prosto oštrite skil imate na raspolaganju sedam nivoa težine i ako ste nobina imate sreće sa lakim podešavanjima, a i ako ste precar imate još više sreće jer poslednja dva nivoa težine su baš, baš predrkana.
Tučnjava! Glavni adut ove igre, ovog serijala je uvek bio na fajtu, na baton mešingu na silovanju koje god platforme koristite za igranje ove igre. Ni ovde nije ništa drugačije, komboa koliko hoćete, specijalnih poteza i vezivanje svega toga u neku celinu ako ste skilovani je skroz ispunjeno. Na raspolaganju su vam naravno Danteovi pištolji i mačevi ali su tu đavolske i anđeoske divote od oružja. Zavisno od situacije i brojnosti ili jačine neprijatelja oba dođu jako korisna kao dodaci standardnom fajtu. Čak, štaviše mi smo nekako više koristili njih kad nam se pruži prilika nego trejdmarkovane utoke i mač. Možda najveća korist od ta dva dodatka se vide kod bosova kada je ponekad potrebno oduzeti što više energije, što brže ali da to radite konzistentno. Naravno, sve to iskombinovano daje pravu furiju na ekranu i pravite ultrapokolj svega što vas popreko pogleda. Imaćete na raspolaganju još pokoju foru tokom igre kao što su angelic lift i demonic pull, koji nekako sopstvenim nazivima objašnjavaju funkcije.
Hek en sleš en bit em ap. To je novi DmC i ne kalja ime starih igara nikako. Naravno da će uvek biti purista kojima se neće svideti iz ovog ili onog razloga ali to je njihov problem. Novi DmC je sasvim solidno osvežavanje franšize, a i drago nam je da Capcom ima bar jednu igru poslednjih meseci koja nije potpuna brljotina kao na primer mučni Resident Evil 6 koji kao serijal ironično odbija da umre na par godina već neko vreme.
Najveća možda začkoljica koju smo iznašli da nam se nije svidela je sveopšta sterilnost izgleda igre ali ne na onaj dobar način kao što je recimo Portal serijal već nekako sva okruženja, iako su interesantna deluju nekako mrtvo, nakalemljeno, a protivnici se samo tu stvaraju. Srećom imate lepo izbalansirano šta da radite da bi obraćali pažnju na okruženje ali se nadamo da će naredna igra tu doživeti dosta prepravki da prosto deluje življe.
Tu dolazimo i do drugog dela koji nam nije baš delovao sjajno, a to je kada imate neke “zagonetke” i prosto se majmunišete do nekog dela nivoa bez tabanja, da ne kažemo – platformski deo igre. Nekako nije izazovan i uglavnom ćete pogrešiti i recimo propasti u zemlju iz dosade nego zbog težine. Stvarno su morali malo da začine to platformisanje više od pukog “e vidi, tamo svetli plavo, znači moram da koristim angelic lift ili je crveno i moram da upotrebim demonic pull”. To ukombinovano sa prethodnim problemom sterilnosti čini da je igra pozadinski jako dosadna, opet, fajtovi i prosto uživanje u njima vadi dosta tih nedostataka.
Iskreno, igra nije loša ni malo i i dalje pored ova dva nedostatka ima jakog šmeka. Plus startna cena igre koja je 10€ manja od proseka koji je 50€ već neko vreme za nove igre, govori da ne treba da očekujete kule i gradove i epsku fantastiku kao Mass Effect već sasvim solidnu zabavu. Novi DmC vam daje da lagodno odigrate i prozujite kroz igru ako vas baš zanima samo priča, a možete se i skilovati kroz razne modove težine, tako da ima od svega po malo plus nam se sviđa čizi gluma i sam scenario.
Ako ste fan serijala, probali ste ili mislite da ćete se razočarati ako probate, mi cenimo da će vam biti ok, samo morate malo da iskulirate i pružite igri šansu. DmC: Devil May Cry reboot se može smatrati laganom zabavom ali je to veoma prekaljena lagana zabava i nije naivna igra ni malo, ima svojih nedostataka, nekih neutralnosti ali i svojih vrhunskih trenutaka i potencijala koje su Ninja Theory uspeli da iskoriste sasvim solidno.
Autor: Dmitar Đ. Aksentijević
PLAY! Zine 57 – JANUAR 2013
