Dosta je vremena prošlo od kad smo se družili sa Maks Pejnom i podelili njegov bol i srdžbu. Najzad je došao trenutak da se ponovo udružimo sa njim, samo u još pijanijoj, još više ogorčenoj borbi za osvetu i opstanak.
Koliko god Maks bio suicidan, nikad nije bio toliko glup da ne zna kad da stane, i tu ga put vodi u Brazil, kao obezbeđenja Branko familiji. Nažalost, pošto je on čovek proklet lošom srećom, sve se izvrće naglavačke i nastaje haos. A Maks nema izbora sem da se umeša gunđajući i uskoči u sam centar haosa. Priča sama po sebi i nije nešto specijalno, mada je nećemo kvariti nešto mnogo pa dalje vas ostavljamo da sami saznate šta i kako sa te strane. U međuvremenu mi ćemo se pozabaviti samom izvedbom igre i ostalim detaljima.
Grafika je super, a igra radi solidno i na starijim mašinama, tako da tu ne bi trebalo da imate problema. Bilo je par bagova po izlasku igre ali ništa što nije brzo sređeno apdejtovima. Ovaj put za razliku od prethodnih igara možete nositi samo tri oružija, jedno hevi i dva manja. Mada to i nije toliko strašno jer je već neko vreme industrijski standard. Tu su naravno svakakva oružija, od pištolja do bazuke, tako da ćete moći da kombinujete po želji.
Igra je tečna i u neku ruku izaziva nostalgiju za prvom i drugom igrom. Pucanje, nasilje, opijanje, skakanje kroz prozor, sve je tu. A tu je i jedan od trejdmarkova serijala – bullet time, kojim možete smaknuti bitange mnogo preciznije nego klasičnim puškaranjem, a i izgleda kul kao i uvek.
Naravno, sve to ne bi bilo ništa da nema Maksa i njegove simpatčne, nadrkane i na trenutke nihilističke naravi. Prosto, dobar deo igre je zanimljiv samo dok slušate šta on priča, kako priča i koje su to izjave jer bi u suprotnom bio samo još jedan rendom 3rd person šuter. A Maks je i nabacio koje kilo viška i po koju cirozu jetre, tako da je noir doživalj potpun, samo se na prvi pogled ne vidi tako očigledno kao u protekle dve igre. Priča doduše u nekim trenucima malo zaluta, pa se podsećate priče od pre par sati i skapirate da su neke stvari nelogične tokom igre tj. priče, ali dobro, nije ništa strašno i da se prevideti.
Sam gejmplej je tečan kao što smo rekli ali igra konkretno nije ni malo laka. Na trenutke ćete gubiti živce koliko su Rokstarovi programeri rešili da vam ne daju mira. Opet, to je ublaženo sa Last Man Standing forom, pa tako ako imate bar jedan painkiller, imaćete solidnu (ali poslednju) šansu da eliminišete pretnju i nastavite dalje. Mada su šanse uvek da ćete prvo zaginuti par puta, jer planiranje je u određenim situacijama najbolji lek, a na sumanuto uletanje u kišu metaka iz koje skoro sigurno nećete izaći čitavi. Te pucanjve doduše jesu teške ponekad i igra vas stavlja na fer muke, ipak nikad nije dosadno i uglavnom ćete bit zabavljeni, u to ne sumnjajte.
Nismo zaboravili ni na multiplejer mod, komponenta današnjih igara koja se polako ali sigurno pojavljuje u svim igrama. Nije loše, može bolje. Zabavno je, ima finih modova ali generalno će retko ko igrati prvenstveno Max Payne-a zbog multiplejera, već će ga tek na kraju isprobati. I kao što rekosmo, solidan multiplejer, sa nekoliko interesantnih modova kao što je Gang Wars gde sa ostalim igračima imate određene ciljeve. Tu je i interesantan podatak da će svi koji varaju završiti na serveru na kojim će biti samo čiteri da se kolju međusobno. Tako da gledajte da ne završite u tom virtuelnom zatvoru / paklu.
Muzika i zvukovi su naravno na samom vrhu produkcije, ipak pričamo o Rockstarovoj igri. Glasovna gluma je ispeglana do savršenstva, a u ulozi Maks Pejnovog glasa (i ličnosti) je opet Sem Lejk.
U suštini, ne možemo vam više preporučiti da probate neki naslov, pogotovo kod ove letnje suše sa AAA igrama, kao što možemo Max Payne 3. Tu je pucanjava, tu je akcija, tu je priča, tu je humor, dobri momenti, loši momenti. Ovo je igra kao život, nekad lep i sunčan, nekad crn i težak ali za razliku od pravog života, nikad dosadan. Max Payne je uvek zračio onim super stvarima koje smo voleli kod akcionih filmova krajem 80-ih i početkom 90-ih sa Brus Vilisom i Stiven Sigalom, samo više noir. Tako je i u ovoj igri, uprkos što je ova igra za razliku od prve, more boja i šarenila, a opet nekako narativno i u biti je suv noir sa elementima akcije i ekstremnog nasilja. Nažalost, jedina boljka je što ćete celu solo igru završiti relativno brzo, nekih 15ak sati, 20 u najboljem slučaju. Tu su i neki bagovi, mada ih sa redovnim apdejtovima od Rokstara ima sve manje. Pa ako bi voleli i želeli da probate nešto zanimljivo, a opet ne toliko alternativno i strano, Max Payne 3 je prava stvar.
Autor: Dmitar Đ. Aksentijević
PLAY! Zine 51 – JUN 2012
