Runic Games, ekipa formirana iz nekoliko timova – Blizzard North, Flagshipa i nekoliko manjih ekipa, podarila je svetu svoju prvu igru pod nazivom Torchlight, još 2009. godine. Uspeh nije izostao pa su developeri mozgali i o MMO naslovu u Torchlight svetu, ali su od tog plana odustali i zapravo najavili Torchlight II. Godinu dana kasnije, Perfect World Entertainment, kineska kompanija specijalizovana za MMO naslove uletela je sa 8,4 miliona dolara i kupila većinski deo akcija u Runicu. Dve godine nakon toga, Runic je izdao temu našeg današnjeg članka – Torchlight II.
Torchlight II (u daljem tekstu Torchlight II) donosi manje-više sve ono što smo videli i u kecu – fantazijski akcioni RPG sa gomilom fajta, gomilom predmeta i naoružanja, kliktanja na sve strane i koječega drugog, uz jedan veliki novitet – online i lokalni cooperativni mod igre. Ujedno, ovo je glavna stvar koju su fanovi zahtevali a koja je nedostajala u kecu.
Naslov je krajnje zabavan za igranje, čak i ukoliko odlučite da ga pikate samostalno. Za cenu od samo 20 dolara, koliko košta igra, dobijate iskustvo i kvalitet naslova kojeg najčešće ne možete da pronađete ni u igrama koje se prodaju po tri puta višoj ceni.
Kao što smo hintovali u podnaslovu, drugi deo igre kao glavnog negativca uzima Alhemista iz prvog dela, koji nekoliko godina po okončanju prvenca biva obuzet zlom magijom iz srca Ordraka, zlibera koji je glavni razlog svih loših stvari u gradu Torchlightu, koji ubrzo biva uništen. Na glavnim likovima je da osujete sve zle planove novog negativca koji koristi Ordrakovu moć kako bi uneo disbalans među glavnih šest elemenata koji “vode” planetu.
Klase u dvojci su Berzerker, Engineer, Embermage i Outlander i svaka od njih poseduje veoma specifične načine igre i detaljne puteve napretka sve do stotog nivoa, što je ujedno i najviši nivo do kojeg vaš lik može napredovati. Svaka od klasa ima tri specifične grane napretka, pa zamislite koliko je to samo kombinacija i varijacija za sve one zaludne koji bi igru prelazili više puta ili odlučne koji bi svog karaktera da ispitaju do maksimuma (gay stop!).
Glavna poenta ovako visokog nivoa za napredovanje leži u tome što ćete do narednog nivoa stizati relativno lako, time otključavajući nove mogućnosti za svog junaka (gay stop x2!) što opet znači da vrlo lako dobijate nove opcije i nagrade, pa taj efekat “šargarepe” svakako ne izostaje i možda bolje nego u drugim igrama doprinosi i tera vas da igrate dalje, jer se prečesto u igrama sa nižim maksimalnim nivoom događa da i zaboravite na činjenicu da možete da napredujete i dobijate nove “moći” na konto toga.
Možda jedini problem na kojeg smo naišli u Torchlight-u je sistem borbe koji jednostavno ne odaje utisak dobro ispoliranog i kvalitetnog, posebno imajući u vidu konkurenciju. Možda je bolje reći da tokom borbe nemate utisak da se zaista bijete, nekako sve deluje, “razvodnjeno”. Znate ono kada prosto želite da ubijete protivnika jer je taj udarac “tako moćan”? E pa to prosto u Torchlightu izostaje. Nije preterani problem, ali može biti.
Grafika je dovoljno kvalitetna da vas drži uz igru, zvučna komponenta takođe, pa sa te strane nemamo nikakvih zamerki. Kooperativna igra svakako je dovoljno kvalitetna da vas zabavi na duže staze a glavni savet u vezi Torchlight II bi bio da igru ne propustite ukoliko volite ovaj tip akcionih RPG igara, a Diablom III možda niste baš previše zadovoljni. Ili jeste, ali vam treba nešto novo… nešto divlje.
Autor: Bogdan Diklić
PLAY! Zine 55 – OKTOBAR 2012
