Kada nekoga upitate koja je najveća tenkovska bitka svi će lako odgovoriti „Kursk“. Međutim dalje od toga je teško definisati i uglavnom se svi drže Drugog svetskog rata. Ipak danas ćemo govoriti o dva sela na granici Indije i Pakistana blizu kojih su se 1965. godine odigrale neke od najvećih tenkovskih bitaka ikada.
Indo-pakistanski rat 1965. godine
Još od sticanja nezavisnosti od Britanije odnosi dve države su bili jako zategnuti i 1965. godine su počeli otvoreni pogranični sukobi, da bi početkom septembra taj sukob eskalirao u pravi rat. Pakistan je otpočeo ofanzivu pod nazivom Operacija Gibraltar koja je imala za cilj da okupi i muslimansko stanovništvo u regiji Kašmir protiv indijske vlasti našta je Indija odgovorila velikom ofanzivom na Zapadni Pakistan, kako se u tom momentu zvala današnja država Pakistan.
Tenkovi kojima su raspolagale strane
Pakistan je u tom momentu generalno bio dosta bolje naoružan što se odražavalo i na tenkove. Od Amerike su dobili 230 M47 i 202 M48 Patton tenka pri čemu je veliki broj njihovih posada išao i na obuku u SAD. Pored toga su raspolagali i sa još oko 200 M4 Sherman tenkova sa topovima od 76mm, 150 M24 Chaffee lakih tenkova i par nezavisnih četa M36B1 lovaca na tenkove naoružanih 90mm topovima. Bili su raspoređeni u okviru 1. i 6. oklopne divizije, pri čemu je u momentu izbijanja sukoba ova druga tek bila u procesu formiranja.
S druge strane Indija je tek krenula u modernizaciju svog tenkovskog arsenala i nabavila 164 komada AMX-13 sa topom od 75mm, francuske proizvodnje. Iako nam je ovo vozilo vrlo dobro poznato iz World of tanks treba imati u vidu neka ograničenja koja su postojala u stvarnom životu a naravno ne postoje u igri. Naime AMX-13 zapravo ima dva šaržera sa po šest granata u kupoli i kada se jedan potroši lako se prebacuje na drugi. Ipak da bi se ovi šaržeri napunili član posade je morao da izađe iz tenka i da ručno ubaci granate sa spoljne strane, svakako ne pozicija u kojoj biste voleli da se nalazite u toku uzavrle tenkovske bitke! Zato su ovi tenkovi najčešće operisali u paru, da bi jedan mogao da ih štiti i pokriva bojno polje dok drugi puni granate, naravno u teoriji, u praksi je tu bilo dosta poteškoća. Osim francuskih lakih tenkova Indija se opremila i sa 188 britanskih Centuriona koji su bili sasvim adekvatni protiv američkih Patona, ako ne i bolji. Ipak broj modernih tenkova je bio znatno manji a ostatak indijskih snaga su činili uglavnom M4 Sherman tenkovi ili čak i neki M3A3 Stuart laki tenkovi. Sve indijske snage su bile organizovane u okviru 1. oklopne divizije „Crni Slonovi“.
Napad Pakistana i bitka kod Asal Utara
Pakistan je već duže vreme 1965. godine obučavao muslimanske gerilce u regionu Kašmira i krajem avgusta je Indija reagovala zauzimanjem Hadži Pir planinskog prolaza. Pakistan kreće u ofanzivu u regionu Čamb-Akur nadajući se da natera indijske trupe da se bore u uskom pojasu između granice i kilometar ipo široke reke iza njih. Međutim Indijci ne nasedaju na ovaj plan i odlučuju da svoje trupe usmere na regione Lahore i Sialkot. Indijci napreduju u Lahoru preko granice ali ih Pakistanci zaustavljaju rušenjem mostova preko kanala. Ipak Pakistan uviđa priliku da okruži indijske trupe i šalje 1. oklopnu diviziju u borbu. Nažalost loš teren i potrebe premošćavanja kanala ih dobrano usporavaju i ovaj manevar traje celih 10ak dana. Teren je polu močvarni, ispresecan mnogim kanalima i sistemima za navodnjavanje a u toj oblasti se najviše gaji šećerna trska. Za to vreme indijsko vazduhoplovstvo bombarduje pakistanske tenkove ali bez većeg uspeha osim jednog – uspeli su da unište voz koji je prevozio municiju tako da pakistanski Paton tenkovi ostaju na samo oko 30 granata po vozilu.
Indija uviđa da će njihove trupe biti okružene ali i da je teren mnogo pogodniji za defanzivne operacije te naređuju 4. pešadijskoj diviziji i 2. nezavisnoj tenkovskoj brigadi koje se nalaze oko sela Asal Utar da naprave formaciju potkovice i čekaju pakistanske tenkove. Indijska pešadija je dobro opremljena bazukama i bestrzajnim topovima od 106mm montiranim na džipove i spremno čeka predstojeći napad. S druge strane brigadni general Tang Raž naređuje svojim posadama u Centruionima i Shermanima da zauzmu hull-down položaje i da ni po koju cenu ne otvaraju vatru pre nego što se pakistanski tenkovi ne približe.
Pakistanski general major Nasir Ahmad Kan 10. septembra naređuje napad Paton tenkovima koji moraju kroz težak teren i kroz gustu trsku da napreduju prema selu Asal Utar. S obzirom da napreduju kroz visoku trsku posade Patona ne vide skoro ništa ispred sebe dok njih vrlo lako opažaju posade indijskih bestrzajnih topova zbog njihanja trske i odmah otvaraju vatru s preda i s boka pakistanskih tenkova. Jedna četa Patona pokušava da se probije do sela sa istoka ali Indijci dižu u vazduh bedem jednog od kanala za navodnjavanje i tenkovi bivaju zaglavljeni u blatu. Sada vatru otvaraju i artiljerija i indijski tenkovi i prave stravične gubitke drugoj strani. Neki od Patona ostaju bez municije i goriva posade ih napuštaju na bojištu. U napadu gine i sam pakistanski komandant Nasi Ahmad Kan a procenjuje se da su tog dana izgubili ukupno 97 tenkova, od čega su više od 65 bili u to vreme najmoderniji M47 i M48 Paton tenkovi. Ova oblast je nakon toga postala poznata kao „Paton Nagar“ – grad Patona. Indijci s druge strane tvrde da su 10. septembra izgubili samo 12 tenkova, ali sve ove brojke treba uzeti sa dozom rezerve jer su bilo kakve informacije o ovom ratu najčešće pristrasne s jedne ili druge strane i teško je naći zaista pouzdane informacije.
Čavinda – jedna od najvećih tenkovskih bitaka nakon Drugog svetskog rata
Posle velikog pakistanskog poraza Indija preuzima inicijativu ali se zbog povoljnijeg terena odlučuju za ofanzivu i sektoru Sialkot pod nazivom operacija Nepal. Cilj im je da zauzmu ključno železničko čvorište kako bi presekli pakistanske linije snabdevanja a napad predvodi 1. oklopna divizija „Crni slonovi“ potpomognuta sa dve pešadijske divizije. Indijski plan je da naprave klin između gradova Sialkot i Čavinda jer su smatrali da se u tom momentu tamo nalazi cela pakistanska 6. oklopna divizija a u stvari je tamo bila samo jedna tenkovska četa. Pakistansku odbranu čini samo jedna pešadijske divizija ali oni brzo šalju 135 tenkova kao pojačanje – 24 M47 i M48 Paton, oko 15 M36B1 Jackson lovaca i ostali su Sherman. Indija raspolaže sa oko 90 Centurion, 90 Sherman i još oko 50 tenkova drugih tipova uključujući AMX-13 i druge. Teren je u ovom regionu mnogo drugačiji – ravna stepa je idealna za tenkovsko ratovanje.
Prvi veliki napad kreće 11. septembra kada Puna konjička brigada napada i u dvanaestočasovnoj borbi uspeva da potisne Pakistance ka samom gradu Čavinda. Indija je tada ustvrdila da je u tim borbama uništila čak 67 pakistanskih tenkova ali ta cifra je mnogo preuveličana jer zapravo toliko njihovih tenkova uopšte nije ni bilo u ovom regionu u tom trenutku.
Indija nastavlja 13. septembra da forsira napad na Čavindu koji predvode Puna i Hadson konjičke brigade opremljene Centurion tenkovima i borbe kulminiraju 16. septembra kada bitka prerasta u tenkovsku borbu na vrlo bliskom rastojanju ispred grada. U borbama gine i komandant Puna konjičke brigade kada je njegov komandni tenk pogođen. Pakistanci pružaju vrlo žestok otpor napadu a osim tenkova u odbrambenim operacijama učestvuju i protivtenkovski timovi opremljeni Kobra raketama. U međuvremenu Pakistancima stižu pojačanja u vidu skoro 150 novih tenkova. Borbe se praktično završavaju 19. septembra jer nijedna strana više nema tenkova koje bi mogla da ubaci u bitku. Dva britanska novinara koja su posetila Pakistan nedugo nakon bitke ali kada su Indijci već povukli neka uništena vozila su zatekla 25 Centruion tenka kako gore na prostoru od manje od 5 kilometara oko Čavinde, pri čemu je njih 11 bilo grupisano na prostoru manjem od 750 metara što samo svedoči od silini sukoba.
Na kraju bitke u kojoj je učestvovalo oko 285 tenkova sa pakistanske strane i 225 sa indijske Pakistan je priznao gubitak 44 tenka dok je Indija priznala brojku od 128. Ipak kada se uračuna i debakl kod Asal Utara Pakistan je u ovom ratu koji je trajao manje od mesec dana priznao gubitak od ukupno 165 tenkova. Ove brojke su verovatno malo umanjene s obzirom da su neki tenkovi kasnije i spašeni a ako pogledamo s druge strane zvanične izjave obe strane su tvrdile da su uništile preko 400 protivničkih tenkova što je svakako preterivanje.
Posledice i zaključak
Nakon bitke kod Čavinde neki pakistanski generali su predlagali kontranapad ali su ljudi na terenu shvatili da je to potpuno nemoguće. Ubrzo, već 23. septembra se pod patronatom SSSR (primetićete da njihovih tenkova nije bilo u ovom sukobu, što će se promeniti u narednim godinama) se sklapa primirije. Ako pogledamo oba ova velika tenkovska sukoba možemo zaključiti da su pobedili oni koji su se branili s obrzirom da su napadačima stizala naređenja da napreduju po svaku cenu. Kod Čavinde Pakistan nije možda direktno pobedio ali se odbranio što im je omogućilo bolju poziciju u kasnijim mirovnim pregovorima.
Reputacija Paton tenkova je bila ozbiljno narušena nakom bitke kod Asal Utara pre svega jer je Indija tu pobedu masovno koristila propagandne u svrhe. Ipak mora se naglasiti da je većina gubitaka nastala kao posledica delovanja bestrzajnih topova i bazuka a i da je oko trećina tenkova morala biti napuštena zbog nedostatka municije i goriva. S druge strane Indija je tvrdila kako su se njihovi Centurion tenkovi pokazali izuzetno demonstrajući nekoliko vozila koja su izdržala mnoge pogotke drugih tenkova. Oni međutim u tim demonstracijama nisu hteli da prikažu činjenicu da je većina pakistanskih tenkova kod Čavinde bila starijeg Sherman tipa koji nije mogao da probije moderniji britanski tenk.
