Protekle nedelje kompanija Blizzard je održala prezentaciju u Varšavi povodom nadolazećeg singlplejer sadržaja Monster Hunter za Hearthstone, koji nam dolazi ovog četvrtka, i tim povodom je vaš autor imao sjajnu priliku da i on bude gost Blizzarda na par dana.
Kako je putovanje bilo veoma kratko, ali i veoma zanimljivo, rešio sam da napišem mini-dnevnik sa svim zapažanjima i anegdotama sa ovog putovanja. Ovde neće biti toliko razgovora o Hearthstoneu, zapravo neće praktično uopšte (pogotovo ne u ovom prvom delu), ali će biti mojih utisaka iz Varšave i nekih zanimljivih momenata sa puta.
Da ću krenuti na put sam saznao negde oko Uskrsa, ali sam sve detalje imao praktično dva dana pred put. Lokacija Varšava, let preko Ciriha, krećemo u sredu rano ujutru. Utorak je bio dugačak dan na poslu, a ja pomalo umoran i poprilično neispavan, ali sam se bar nadao da ću tako umoran zaspati pre 20h, kako bi se ljudski odmorio i istovremeno ustao rano ujutru i kako treba se pripremio za put.
Plan je bio da ustanem oko 5 ili pola 6, lagano se istuširam, popijem kafu, doručkujem, spakujem i krenem na aerodrom, gde bi trebalo da budem najkasnije oko 20 do 9, jer mi let kreće u 9 i 20 za Cirih.
Ali ne lezi vraže (bukvalno), stiglo me je klasično uzbuđenje pred put, pa sam umesto u krevetu, noć proveo do oko 3, pola 4 ujutru slušajući Šopena, igrajući Hearthstone i guglajući šta da sve posetim u Varšavi i kojom rutom da se krećem po gradu. U nekom trenutku mi je palo na pamet da u te sitne sate popijem tabletu za spavanje koju mi je dao cimer da lakše zaspim, i sledeća stvar koje se sećam je da se budim iznenada od sunca oko dvadeset do osam, nit sam čuo alarm, nit to što me je majka zvala na telefon da me budi, kako sam joj rekao. Prava je sreća da sam uopšte ustao.
Hvata me panika, zakasniću sigurno na avion, pa zar to da mi se desi kad imam priliku da putujem tamo gde verovatno nikada inače ne bi?! Trpam na brzinu neke stvari u ranac, proveravam opremu koju treba da nosim i stavljam neku polu prezrelu bananu u želudac dok se prskam vodom po faci u letu i izlećem napolje. Ništa tuširanje, ništa doručak, ništa kafa… Napolju trčim, vidim tramvaj sedmicu u daljini (živim blizu Đeram pijace) i ulazim gotovo bez čekanja.
Dobro je, imao sam sreće da mi je prevoz odmah tu, ali sada treba stići pre 8h na Slaviju, odakle kreće A1 koji vozi do aerodroma. Ukoliko ne uhvatim taj, sledeći je u 8 i 20, a taj mi nikako ne odgovora, jer im treba oko ~40 minuta da aerodroma, i već sam probio rok. Tramvaj stiže na Slaviju minut-dva pre 8, ali stanica je tek dole na početku bulevara Oslobođenja, i čini se kao da mu treba večnost da se spusti do nje preko kružnog toka. Gledam kroz prozor A1 kako se sprema da krene i nerviram se. Na stanici smo, ali je autobus ispred nas, i majstor ne otvara vrata, čeka da se pomeri autobus pa da on bude tačno ispred stanice, a ja kipim i dođe mi da razvalim vrata. Otišao je A1 sigurno, to je to zakasnio sam… Otvaraju se vrata, trčim ja nazad na Slaviju, vidim A1 kako u pokretu ulazi u Nemanjinu i na pešačkom skačem pred šofera i molim ga da me pusti, a on čovek, vidi se da mu nije prvi put da mu ljudi iskaču tako, razume šta znači žuriti na avion, i bez ikakvog pogovora otvara vrata i pusta me unutra. Plaćam ja kartu i razmišljam opet, dobro je, još jedna prepreka je premošćena. Naravno, kad kasnite, čini vam se da sve ide sporo pa makar i i išlo savršeno, pa je tako delovao i ovaj poprilično dugačak put od Slavije do “Nikole Tesle”.
Staje A1 tačno u 8 i 40 pred aerodromom, ja trčim odmah na terminal 2 da se čekiram, na šalteru mi žena nervozno viče: “Kasnite mladiću, kasnite!”, a ja pokunjeno konstatujem da znam, ali i da nemam nikakav prtljag sem ručnog, što je donekle olakšalo situaciju. Čekirao sam se, prošao kontrolu i ušao na kapiju gde me je čekao avion Swiss-a nekih dvadeset minuta pred polazak. Obično kada čekam let volim da razgledam ljude koji će biti na tom letu, da procenim ko je odakle i koje su njihove priče, i ovde mi je zapala grupa mladića koji su očigledno naši “švajcarci” sa frizurama i stajlingom koji mi je izgledao upadljivo komično, ali sam bio bio previše srećan što sam stigao na let da bi mogao da gunđam sebi u bradu neki “hejt”.
U avionu sam dobio mesto pored prozora, ali nažalost, dan je bio relativno oblačan, pa nisam imao prilike previše da razgledam, što je objektivno najlepša stvar kod letenja. Pored mene su sela dva Crnogorca, jedan u ranim tridesetim, drugi u kasnim pedesetim, pomorci koji po čitave godine provode po morima i okeanima. Jure u Cirih gde imaju presedanje na avion za Malagu, gde ih čeka brod na kome će raditi narednih nekoliko meseci. Po odevanju se vidi da dobro zarađuju, ali mlađi nešto stalno sa setom govori kako mu je teško da po pola i više godine bude odvojen od žene i dece, a ja mu pričam kako je njegov život pun uzbuđenja i avanture i da ne treba da žali, dok njegov stariji kolega, ćale kako ga zove mlađi (iako mu nije zapravo ćale) dobacuje iz pozadine, “Avanutra, avanutra, ali ako si gej! Sve muškarci na brodu, ne znamo šta ćemo mesecima”, i ja tu već počinjem da praskam od smeha.
Kad smo stigli na aerodrom u Cirihu, avioni su nam bili jedan pored drugog, moj za Varšavu i njihov za Malagu, pa smo do pred kraj puta išli zajedno kroz aerodrom. I dok se stari pomalo mučno gegao za nama dok smo žurili, mlađi ga je stalno zadirkivao “Hajde, hajde, ćale, možeš ti to!” i usput nije propuštao priliku da komentariše lepotu žena na aerodromu, što me je navelo na pomisao da mu porodica baš i ne fali toliko koliko je potencirao u avionu.
Elem, stigosmo mi i do drugog aviona, takođe Swiss, let od Ciriha do Varšave, traje nešto duže nego ovaj prvi, nekih ~2 sata. Ovoga puta u avionu nisam imao mesto do prozora, ali sam pokušao na finjaka da zauzmem jedno takvo, nadajući da niko neće da dođe tu. Došla je neka plava Poljakinja, koja me je uljudno zamolima da se sklonim sa njenog mesta. I sede ona tu i ta dva sata niti jednom nije bacila pogled kroz prozor, nego se zabila u njenu knjigu, na osnovu korica nekakvu ljubavnu dramu, bljuc. Let je kasnio dobrih pola sata i bio je solidno prazan avion, pa sam se nadao da ću u nekom trenutku moći da sednem do prozora kada poletimo, negde pozadi na praznim mestima, ali je onda bilo jasno zašto kasni – čekao je neki drugi let iz Japana za presedanje, i odjednom je u avion ušla gomila Japanaca i zauzela sva ta preostala mesta, ubivši svaku nadu da ću se smestiti do prozora. A meni prazne baterije na telefonu i laptopu, pa nemam šta da čitam, a nemam ni de da gledam pa sam sam pokušao da zaspim, ili kako nije dozvoljeno da se naslon spusti za vreme poletanja, zaspao sam a da naslon nisam ni spustio i u tako iskrivljlenom položaju ostao do Varšave.
Kada smo konačno, negde oko pola tri popodne, stigli u Varšavu, jedino čega sam se plašio je da me prevoz koji treba da me odvede do hotela više neće čekati tamo zbog kašnjenja, i na prvi pogled je delovalo tako, ubio sam dva kruga tražeći osobu koja me čeka, sve dok negde u daljini nisam video lika sa znakom Blizzard logoa i imenom Nikola Savić na znaku. Priđoh mu, čovek me uputi na jednog od vozača, stariji gospodin u uniformi u čija sam se kola fino smestio i vožnja do hotela je krenula. Usput je jedna žena u drugim kolima na putu uspela propisno da iznervira ovog starijeg gospodina, čije je psovke u tom trenutku mogao da razume i neko ko ne barata poljskim. Prvi utisak sa ulica Varšave dok sam se vozio do hotela – pravi velegrad!
Stigosmo mi do hotela konačno oko 15h, Novotel Warszawa Centrum, izgleda vrhunski nema šta i baš sam se pitao koliko li je Blizzard tu plaćao sobu nama novinarima, ali svakako je usluga bila vrhunska. Kada sam se popeo na 22. sprat i otvorio prozor sobe, ostao sam apsolutno zatečen pogledom, koji možete videti ispod.
Ovde ćemo stati sa pričom, koja se već poprilično odužila, pa ćemo nastaviti sa mojim dugodovštinama u Varšavi u sledećem tekstu. Ostavljam vas sa pogledom iz sobe:
