Često kada pričamo o hardveru koji je bitan za gejming govorimo o procesorima i grafičkim karticama kao nečemu što je od ključnog značaja za vaše igračko iskustvo. Međutim desi se da se previde komponente kao što su memorija ili brzina diska računara sa kog se učitavaju igre što verovatno neće direktno uticati na performanse u broju prikazanih frejmova u sekundi, ali itekako može uticati na vaše opšte iskustvo vezano za igranje na računaru. Ako pogledamo i nova generacija konzola upravo u fokus stavlja brži SSD i mnogo brže učitavanje igara nego što je to do sada bilo moguće. To naravno nije slučajno – upravo je ovo oblast u kojoj su računari mnogo brže napredovali u prethodnim godinama nego u bilo kojoj drugoj, uključujući i grafičke kartice i procesore. Zato hajde da krenemo od toga čemu sve to služi i kako da na najbolji način iskoristite bržu memoriju za igranje.
Ukratko o tome kako jedan gejming PC koristi memoriju
Većina vas možda ceo ovaj proces zna, ali nikad nije zgoreg malo se podsetiti a zgodno je i zbog priče o novim konzolama jer onda tu može svašta da bude jasnije a princip funkcionisanja je isti. PC računar se sastoji od mesta gde se neki podaci (u našem slučaju igre i sve što je potrebno za njih) skladište i mesta gde se ti podaci obrađuju. Za naše potrebe gejmera se obrađuju u centralnom procesoru (CPU – Central Processing Unit) i grafičkoj kartici (GPU – Graphics Processing Unit), a do njih dolaze tako što se preko određenih veza, često nazivanih magistrala podaci učitavaju iz nekog vida memorije. Memorija može biti trajnog tipa, kao što je Hard Disk Drive (HDD) ili Solid State Drive ili privremenog tipa kao što je RAM memorija računara, memorija na grafičkoj kartici, keš memorija na samom procesoru i tako dalje. Načelno što je memorija bliže mestu obrade ona je brža ali i znatno skuplja po megabajtu ili gigabajtu koji može da uskladišti. U teoriji tu spada i neka potpuno eksterna memorija kao što su Steam ili Playstation serveri sa kojih skidate igre (sa kojih se igra najsporije učitava ali imate na raspolaganju nebrojene terabajte informacija) ali možemo za sada zanemariti sve što je fizički van računara.
Kako to u praksi funkcioniše – pokrenete neku igru, recimo Tomb Raider, CPU na osnovu raspoložive memorije učita u RAM sa Hard Diska ili SSD diska najbitnije podatke za pokretanje glavnog menija. Kad se to završi vi ste u meniju, ukoliko na nešto kliknete računar to jako brzo pozove da li iz RAM memorije ili iz sopstvene keš memorije. Kliknete da učita nivo, kreće učitavanje sa diska u RAM memoriju celog nivoa ili njegovog dela (zavisno od same igre ili količine memorije kojom raspolažete) a deo podataka se direktno prebacuje u memoriju grafičke kartice, stvari kao što su teksture i slično koje su potrebne samoj grafičkoj kartici. I sada kada vi na primer Laru Kroft okrenete na drugu stranu CPU šalje zahtev grafičkoj kartici da mu iscrta taj deo a ona iz svoje memorije povlači kako izgleda lik koga ćete videti na toj strani. Isto tako CPU odlučuje na osnovu vašeg kretanja, recimo ako promašite neku liticu, šta će dalje uraditi i da li na primer treba da pokrene učitavanja nekog sleda događaja koji kreće ako treba da poginete u tom trenutku. I generalno se igre baziraju na tome da što je moguće više stvari učitaju u RAM memoriju ili memoriju grafičke kartice kako bi se sve odvijalo dovoljno brzo tako da vi i ne primetite bilo kakvo učitavanje u toku jednog nivoa. Ali onda u nekom momentu koji je dizajner igre odredio mora da se sva memorija očisti i učita novi nivo, nova scena, kako je već igra podeljena. I onda moramo opet učitavati stvari sa diska koji je najsporija memorija, zavisno od toga sa koliko RAM memorije raspolažemo i kako je optimizovana igra to će se dešavati ređe ili češće.
Hard disk ili SSD
Hard diskovi se sastoje od magnetnih ploča po kojima se kreće igla za čitanje podataka, zamislite sličan koncept kao ko gramofonskih ploča, i u računarima postoje već više od 60 godina što znači da su trenutno dobro oprobana i jeftina tehnologija. Međutim sama činjenica da glava hard diska mora da fizički da juri tamo-vamo da bi našlo podatak koji vam baš u tom trenutku treba, koliko god da su ih ubrzali, ima svoja ograničenja i ona su otprilike sad već negde blizu maksimuma.
Sa druge strane SSD je zapravo vrsta memorijskih čipova koji za razliku od RAM memorije imaju mogućnost da podatke sačuvaju trajno. Praktično imate pločicu na kojoj je nekoliko čipova i to je to, nikakvih pokretnih delova nema. Ono što postoji kao razlika između SSD-ova jeste njihov format i način povezivanja. Jedan uobičajen format je u vidu 2.5“ drajvova kakvi su postojali i hard diskovi koji se povezuju na SATA interjfejs tj magistralu za povezivanje sa centralnim procesorom. Drugi format koji je u poslednje vreme sve popularniji jeste takozvani m.2 NVMe koji zapravo izgleda vrlo slično RAM memorijskom modulu i priključuje se direktno na matičnu ploču. U praksi 2.5“ SSD su nešto sporiji i jeftiniji ali se mogu povezati bukvalno na bilo koji računar napravljen u poslednjih 10ak ako ne i više godina, dok su NVMe brži, skuplji i zahtevaju poseban konektor na matičnoj ploči koji su počeli da se pojavljuju tek pre par godina i to prvenstveno na jačim matičnim pločama za računare.
Dolazimo i do toga kakve razlike u brzinama možemo očekivati? Najplastičnije je to moguće objasniti brojkama – ako govorimo o kontinualnom čitanju podataka najbrži hard diskovi danas imaju brzinu oko 200 do 250 MB/s, 2.5“ SSD diskovi se najčešće kreću negde oko 500 MB/s, dok NVMe disk kao što je Patriot Viper VPN 100 sa kojim smo imali priliku da se malo poigramo dostiže brzinu čitanja od neverovatnih 3450 MB/s. Međutim tom logikom bi došli do, relativno pogrešnog, zaključka da je za igranje mnogo bolje imati disk koji čita brzinom od 3450 MB/s nego čak i običan SSD koji je „samo“ duplo brži od hard diska. Naime ove brojke se odnose na kontinualno čitanje, recimo ako imate jedan fajl za film veličine 40GB i kopirate ga na drugu lokaciju verovatno biste dobili uporedive rezultate. Međutim igre se najčešće ne sastoje baš od takvih fajlova već od gomile malih i po disku raštrkanih podataka. A tu onda u računicu dolazi i takozvano vreme pristupa, onaj momenat koliko glavi hard diska treba da se pomeri na odgovarajuću lokaciju, sa čime SSD uređaji nemaju baš nikakvog problema jer mogu da pristupe bilo kom podatku u bilo koje vreme. I onda dođete do toga da će vam vremena učitavanja nekog nivoa u igri u poređenju SSD i HDD uređaja biti bar dva ili tri puta bolja u korist SSD, dok u praksi za gejmera razlika između 2.5“ SSD i NVMe diska će se u najboljem slučaju meriti sa nekoliko desetina procenta. Što ne znači da NVMe diskovi nemaju svoju svrhu – ako radite sa velikim fajlovima, video materijalom koji kasnije hoćete da kačite na YouTube ili tako nešto sigurno ćete videti veliku razliku između ova dva formata SSD diskova i svakako je za preporuku uzeti neki model kao što je VPN 100 koji smo i mi probali. Treba naglasiti da su neki od ovih memorijskih modula na NVMe diskovima toliko brzi da se u toku rada poprilično zagreju pa im proizvođači stavljaju i pasivne hladnjake, baš kao što je to slučaj na našem primerku.
Konačno dolazimo i do pitanja kapaciteta, hard disk kapaciteta 1TB možete da nađete i za 35 evra dok SSD istog kapaciteta košta od 100 evra pa naviše za 2.5“ verziju, ili 120 evra i više za NVMe varijantu. Pritom se ova razlika dodatno povećava kako se povećavaju i kapaciteti uređaja, opet dalje u korist hard diskova. Zato je na sceni neka vrsta suživota hard diska i SSD uređaja, najčešće se SSD koristi da se na njega smesti operativni sistem (jer će se sve pokretati mnogo brže) dok se hard disk koristi za skladištenje muzike, filmova, i kod nas nažalost često i velikih video igara. A to je upravo pogrešno jer onda nemate nikakvog efekta na brže učitavanje igara koje sada postaju zaista ogromne, neke zauzimaju čak i preko 200GB. U tom smislu je preporuka da za SSD koji nameravate da koristite za igre opredelite sredstva za najmanje 480/512 GB verziju, a po mogućstvu ipak i za 1TB. Modeli kapaciteta 256GB mogu da posluže za operativni sistem i još neku igru, ali imajte u vidu da ćete morati često da žonglirate instalacijama ukoliko igrate više različitih naslova, ako igrate samo jednu igru konstantno možete se opredeliti da samo nju držite na SSD-u. Za razliku od konzola kod PC računara je uvek dobro što ga kasnije vrlo lako možete nadograditi kada cene još dodatno padnu. Pritom treba napraviti razliku i između toga šta vam treba – Patriot Viper VP 100 NVMe disk koji je trenutno zaista jedan od najbržih u verziji od 512GB memorije košta trenutno oko 10.000 dinara, dok se 2.5“ diskovi istog proizvođača mogu naći i za 30-40% manje novca. Nije mala razlika u ceni a nažalost verovatno nećete primetiti tako veliku razliku u performansama kada govorimo samo o igrama. Ono što je sigurno Jeste da SSD u startu košta malo više, ali se itekako isplati!
RAM memorija je deo u koji se učitaju podaci sa diska i onda centralni procesor njih uzima direktno. U suštini što više RAM memorije imate manja je šansa da će procesor nešto morati da traži po mnogo sporijem disku, makar to bio i brzi SSD. U praksi to znači da možete imati puno otvorenih programa istovremeno koji se izvršavaju ili su u svakom trenutku spremi da nešto urade bez dodatnog učitavanja. Što se tiče samih igara najčešće su one tu ograničene minimalnom količinom RAM memorije koja postoji u sistemskim zahtevima za određeni naslov pa samim tim dodavanjem dodatne količine memorije najčešće nećete primetiti bilo kakvo ubrzanje u igrama. Iako će i neke novije igre raditi čak i sa 4GB memorije (pogotovu neki online naslovi kao što je Valorant ili Fortnite), veliki broj naslova sada kao apsolutni minimum zahteva 8GB, praktično svi AAA naslovi koji su izašli ove godine. Tako da bi to bio apsolutni minimum što se tiče količine memorije u jednom gejming računaru, dok bi preporuka za računar koji sada sastavljate da ima bar 16GB memorije. Sve preko toga je potpuno nebitno za igre, ali zavisi od drugih ideja koje imate sa svojim računarom. Ukoliko se bavite 3D modeliranjem ili animacijom, razvojem video igara ili drugog softvera, manipulacijom video materijalima ili radom sa velikim fajlovima u nekom grafičkom programu. U tom slučaju vam može trebati 32GB, 64GB ili čak možda i više memorije ali to naravno zavisi od vašeg budžeta i za šta biste računar koristili, za igre je 16GB u ovom trenutku više nego dovoljno.
Dve stvari su još bitne, jedna je raspored memorijskih modula – većina procesora danas ima mogućnost da iskoristi memoriju koja radi u takozvanom dual-channel modu gde se brže komunicira sa dva odvojena modula nego sa jednim. U praksi to znači da se većina memorijskih modula kupuje u paru – 2x 4GB, 2x8GB i slično i takvi stavljaju u odgovarajuće slotove na matičnoj ploči računara (najčešće istom bojom označeni oni koji se uparuju). Ono što je tu problematika jeste da treba da razmislite o karakteristikama matične ploče i količini memorije koju imate i koju ćete potencijalno želeti da proširite. Naime ako ploča ima četiri slota i vi kupite 2x 4GB nema problema da kasnije ubacite još 2x4GB ili 2x8GB čak i sve će raditi na optimalnoj brzini. Međutim ako ploča ima samo dva slota a vi ste u startu uzeli 2x4GB to znači da ćete te module morati u potpunosti da zamenite da biste stavili 2x8GB pa je bolje to u startu isplanirati, ili da odmah kupite više memorije ili da kupite samo jedan modul od 8GB pa da imate nešto sporiji rad dok ne uradite upgrade ukoliko imate relativno kratak vremenski okvir u kome to planirate da uradite. Pritom gledajte da moduli treba da budu idealno identični a ako ne baš to onda makar što približniji po karakteristikama, zato se najčešće i prodaju kao takozvani kit u paru. Mi smo od Patriota dobili jedan par modula od 2x32GB u takozvanom Blackout edition koja podrazumeva i bolje hladnjake i slično.
Jedna stavka na koju treba obratiti pažnju je tip i brzina memorije – najveći broj računara trenutno koristi DDR4 memoriju tako da tu nije ništa teško, ali postoje različite brzine. DDR4 memorija kreće sa brzinama od 2666MHz pa sve do 4400MHz, a razlike u ceni su i nekoliko reda veličine. Ovo dobrim delom zavisi i od platforme koju koristite – Intel procesori su generalno malo manje osetljivi na brzinu memorije pa će čak i najnovijoj generaciji sve od 3000MHz pa naviše biti sasvim u redu. AMD je tu malo zahtevniji pa ćete bolje performanse dobiti ako se malo isprsite za memoriju od bar 3200MHz, dok je nekih 3600MHz (kao što je Patriot koga vidite na slikama) realno neki optimum. Najjači AMD procesori iz najnovije 5000 serije mogu da iskoriste čak i memoriju od 4000MHz, ali su realno oni i malo preterani za neki uobičajeni gejming i najčešće se kupuju samo za radne stanice. Sve u svemu obratite pažnju i na ovaj parametar da biste u potpunosti iskoristili mogućnosti procesora koji imate ili koji planirate da nabavite ali realno ne treba preterivati jer u igrama nećete videti neki značajan boljitak u performansama čak i da kupite najskuplju i najbržu moguću memoriju, mnogo bitniji detalj je kapacitet.
Zaključak
Deo koji se bavi memorijom često previdimo kada se radi o gejming računaru ali to može značajno uticati na naše celokupno iskustvo korišćenja računara, učitavanja igara i slično. Trenutne tendencije za moderan gejming PC kažu da bi trebalo da ima 8 do 16GB RAM memorije i da bi svakako mnogo bolje radio sa SSD diskom, bilo u 2.5“ ili NVMe izvedbi, zavisno od potreba korisnika, za igre će i jeftiniji raditi posao sasvim korektno, tj mnogo bolje od standardnog hard diska. Naravno ostaje pitanje kapaciteta a tu važi pravilo koliko para toliko i muzike, ali s obzirom da nova generacija konzola ima SSD diskove kapaciteta između 512GB i 1TB jasno je da je to nešto što treba gledati kao početnu tačku a kasnije se na PC računaru svakako sve može i dodatno nadograditi.