Letnje olimpijske igre u Tokiju su se upravo završile, a Srbija je slavila sa devet osvojenih medalja, od kojih su tri zlatne. Sa ovim rezultatima našli smo na sjajnom 28. mestu od ukupno 86 zemalja učesnica.
Ako izuzmemo ”korona paniku”, ove olimpijske igre su bile posebne jer su pridružile pet novih sportova: bejzbol, karate, sportsko penjanje, surfovanje i skejtbording, a skoro smo saznali da će u Parizu svoj debi napraviti čak i brejkdens!
Kako ”olimpijski repertoar” polako raste, da li mislite da možemo da očekujemo esports kao disciplinu u Parizu 2024. godine? Tako dolazimo do glavne prepreke i večitog pitanja: Da li je esports zapravo sport?
Ova kontroverzna tema je postala aktuelnija u poslednjih 10-15 godina, kada je esports počeo da se razvija munjevitom brzinom. Profesionalne ekipe u najrazličitijim igrama, velike organizacije u partnerstvu sa još većim sponzorima, i milionski turnir na čelu sa The International šampionatom, koji ove godine nosi čak 40.000.000 dolara. Ovo definitivno podseća na tradicionalni sport, ali hajde malo da se pozabavimo semantikom.
Prema Kembridžovom rečniku, ”atleta” ili ”sportista” je ”osoba koja je veoma vešta u sportu ili raznim fizičkim aktivnostima”. Merriam-Webster ovu reč definiše na sličan način, i to kao ”osobu koja je vešta u fizičkim aktivnostima, sportu i igrama koje zahtevaju snagu, izdržljivost i spretnost”. Interesantno je da nijedna od ovih definicija ne pominje mentalni i strateški aspekt sporta, koji igra izuzetno važnu ulogu, pogotovo kada su timski sportovi u pitanju.
Svakako bismo rekli da ove definicije definitivno nisu dovoljno precizne. Ako analiziramo reč po reč i ako uđemo u sitna crevca, možemo da kažemo da se esportisti i te kako bave fizičkom aktivnošću – koriste mišiće ruku i šaka, koje moraju precizno da koordinišu sa svim dešavanjima na ekranu, što može biti izuzetno teško. Možemo da idemo toliko daleko da kažemo da koriste i očne mišiće! Mnogi vrhunski i svetski poznati esportisti su pretrpeli povrede kao posledicu intenzivne aktivnosti i naprezanja ovih delova tela.
Recimo da smo se složili da se esportisti bave fizičkom aktivnošću igrajući video igre. Međutim, neki bi ipak rekli da se sedenje u stolici po 12 sati dnevno ne ubraja u fizičku aktivnost. I za ovo imamo odgovor, jer postoji nekoliko olimpijskih sportova u kojima se atlete takmiče sedeći, kao što su biciklizam, veslanje i BMX.
Vrhunski esportisti su se potpuno posvetili svojoj karijeri i praktikuju striktan režim treninga. Kao i mnogi olimpijski sportisti, i esportisti su morali mnogo toga da se odreknu i žrtvuju kako bi došli do samog vrha. Strast i glad za pobedom je velika, a neki esportisti su uspeli da ulože čak 50 sati nedeljno u svoj trening.
Jedino što možemo da uradimo jeste da sačekamo presudu Međunarodnog olimpijskog komiteta. Iako još uvek nema naznake da će esports postati deo pariskih olimpijskih igara, pozitivno je što su poznate esports organizacije već diskutovale o ovoj temi sa MOK.
Možda je potrebno još nekoliko godina, ili čak decenija, da bi se esports izjednačio sa tradicionalnim sportom. Ipak, neminovno je da napredujemo u ovom aspektu, jer su neke države esports već prepoznale kao sport. Esports je nedavno priznala Rumunija, gde će se održati deseti The International Dota 2 šampionat, koji nosi nagradni fond od 40.000.000 dolara.
Obeshrabrujuća činjenica je što se šah, nešto najsličnije esportu, iako priznat kao sport, nikada nije našao na olimpijskim igrama.
Šta vi mislite? Da li je esports zapravo sport? Da li ćemo ga ikada videti na olimpijskim igrama?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord i Viber grupi za sve vesti o esportu.
