Esport je nešto što iz dana u dan postaje sve veće i veće, zbog čega veliki broj mališana danas sanja o tome da se takmiči na najvećoj sceni. Pre samo desetak godina je bilo nezamislivo da možete da živite od video igara, ali je to nešto što se do danas drastično promenilo. Kao i tradicionalni sport, esport pruža ljudima mogućnost da od toga naprave karijeru. Iako je gotovo svuda u svetu ova profesija prihvaćena, kod nas još uvek nije, a narod i dalje ima veliku dozu skepticizma prema ljudima koji se odluče za ovakav put.
Mnogi roditelji nisu oduševljeni kada čuju da njihova deca ne žele da upišu fakultet i da žele da se posvete profesionalnom gejmingu, ali kod Nemanje ”Nexa” Isakovića, slučaj je bio malo drugačiji. Podršku je od svoji roditelja dobio odmah, što se u ovom slučaju i isplatilo, pošto je Nemanja postao jedan od vodećih Counter Strike igrača na svetu.
Mi smo zbog toga odlučili da kontaktiramo Marinu Isaković, Nemanjinu mamu, koja nam je sa zadovoljstvom odgovorila na naša pitanja.
Poštovanje Marina. Pre svega da Vam se zahvalimo što ste odvojili vremena da govorite za RUR na jednu veoma zanimljivu temu, a to je esport i video igre, ali iz jednog drugog ugla, iz ugla roditelja. Hajde odmah na početku da pitamo i to, kada je Nemanja krenuo da igra video igre, onako neobavezno, a da Vi to znate, i kako je to izgledalo?
Nemanjin početak igranja se desio kada je napunio 12-13 godina. To je bilo igranje igrica po ceo dan i celu noć. Stalno je bila vika, lupanje o tastaturu, a slušalice su uvek bile na ušima. Često se dešavalo da uđemo u njegovu sobu kako bi mu rekli da utiša ton, da ne igra više i da legne da spava.
Da li je od početka igrao CSGO, ili je tu bilo i drugih igara, i da li znate kako se baš opredelio za CS?
Prva video igrica koju je počeo da igra bila je CS 1.6. Naravno da tu postoji i jedna anegdota: Ulazi tata u sobu! ,,Nemanja, dođi da mi pomogneš”. -,,Ne mogu tata sad, imam takmičenje”. -,,Kakvo takmičenje”? -,,U klanju”. Za tatu je to bio šok! Naravno, mi tada nismo bili toliko upućeni u svet video igara, pa se to i dan danas kod nas prepričava. U jednom periodu mu se promenilo interesovanje, pa je nekoliko godina igrao League of Legends. Onda je usledio CS:GO, gde je u potpunosti pronašao sebe i shvatio da je to ono sto može, što zna i što mu ide od ruke.
Da li je u početku sa Vaše strane bilo tipičnog roditeljskog “garda” prema video igrama, da li ste mu branili da igra možda više nego što ste smatrali da je “optimalno”, kako bi se posvetio školi i druženju? Kako je on na to reagovao?
Što se mene tiče, imao je potpunu podršku. Tata je imao ,,dužnost” da bude strog i da brani igranje video igara. U našem okruženju su nas svi kritikovali što dozvoljavamo da toliko provodi vremena za kompjuterom, ali nekako smo uspevali da balansiramo između svih. Moja jedina rečenica Nemanji je bila: ,,Sine, ako možeš da uskladiš da celu noć igraš, da ujutru odeš u školu i pratiš nastavu, imaš moju podršku u svemu.” Tako je i bilo. Nemanja je bio odličan đak, išao je i na takmičenja iz matematike i engleskog jezika. Bio je to neki naš interni dogovor, kako bismo mogli svima da dokažemo da kako sve može da se stigne, samo ako se hoće.
Da li ste nekada osetili zabrinutost zbog tradicionalno poznatih floskula koje prate video igre – kako su one razlog nasilja među mladima, kako one propagiraju otuđivanje, zatvaranje u sobu, kako su one odgovorne za fizičko zapuštanje mladih i tome slično?
Nikada nisam osetila zabrinutost zbog toga što nose video igrice. Poznajem svoje dete i znam u kakvom je okruženju rastao. Nijedna igrica nije nasilna, nijedno dete igrajući igrice neće biti nasilno, neće provoditi po ceo dan u sobi, sam u svom svetu, ako vi kao roditelj imate dovoljno dobar pristup i ako mu pružite podršku.
Da li ste nekada poželeli da možda igra neku drugu, manje “nasilnu” igru u odnosu na Counter Strike koji je možda i najviše “nasilna” od svih aktuelnih esports naslova?
Nisam se mešala u to šta će igrati. Da li je mnogo ili manje nasilna igra, to je bilo njegovo opredeljenje.
U kom trenutku ste tokom daljeg perioda shvatili da možda tu ima nešto više od samo pukog igranja video igara? Kada i kako se dogodio prvi trenutak kada ste bili sigurni da je to tako? I da bi Nemanja trebalo da nastavi sa profesionalnim igranjem igara? Kada ste to u potpunosti prihvatili kao njegov “poziv”?
Na tatino pitanje šta će biti kad poraste, čime želi da se bavi, koju srednju školu da upiše, njegov kratak odgovor je uvek bio ,,Ja ću biti profesionalni gejmer!” (to je izjavio sa svojih 13 god.). Tog trenutka sam i ja znala da je to to, da će on sve uraditi da postane gejmer. Zato smo i pred kraj osmog razreda gledali da upiše školu u kojoj bi imao dosta rada sa računarom, a da ima i dovoljno vremena za igranje igrica. Naravno da je i u srednjoj skoli bio odličan. Čak mu je drugarica uzela mesto đaka generacije, jer je ona ,,devojčica”, a Nemanja se kao svaki pravi džentlmen složio sa takvom odlukom.
Možete li da podelite sa nama kako ste proslavili njegov prvi veći uspeh u svetu esporta i prve veće nagrade koje je osvojio na turnirima?
Njegov prvi veći uspeh bio je na E-Frag – LAN turniru u Beogradu 2015. godine, kada je dobio novčanu nagradu. Bili smo presrećni, jer je njegov uspeh bio i naš uspeh.
Koliko Vam je teško (ili lako) bilo da zapravo shvatite koncept esporta i profesionalnog igranja igara? Šta Vam je u tom svetu možda i dan danas nejasno ili nepoznanica?
U početku nam je bilo mnogo teško. Nismo znali ko na koga puca, niti smo znali ko je ko. Sada nam više ništa nije nepoznato. Sve smo skapirali prateći svaki njegov meč i turnir.
Kako biste zapravo drugim roditeljima, svakako manje upoznatim nego vi sa esportom, opisali šta je to zapravo?
Deci treba biti podrška u svemu. Biti prijatelj sa njima, pustiti ih da sami odlučuju (naravno uz vaše smernice), pa i ako pogreše, potrudite se da im budete oslonac u životu. Pričajte sa decom, budite taktičari i podržite ih.
Kada smo kod drugih roditelja, koju biste im vi poruku uputili iz vašeg ugla – na koji način da priđu svojoj deci koja žele da igraju video igre profesionalno, šta biste im savetovali, na šta bi trebalo da obrate pažnju? Nemanja, zbog timova u kojima igra, često i putuje na turnire ili putuje u gejming kuće u drugim zemljama. Da li je to odsustvo iz kuće nešto što Vam najteže pada kao roditelju i kako uopšte ostajete u komunikaciji?
Sa nepunih 18 godina, Nemanja je dobio ponudu Aleksandra ”Kassad” Trifunovića i Mladena ”JuricM” Jurića da se preseli na Novi Beograd sa još nekoliko Counter Strike igrača. Bio je to šok za nas. Nikada se nije odvajao od nas, a još je išao u srednju školu. Otišli smo na razgovor sa Kassadom i Jurićem. Kada su nam objasnili šta i kako i kada su obećali da ce redovno ići u školu, pristali smo. To je i sam početak njegove uzlazne putanje kao profesionalnog gejmera. Ubrzo zatim stiže i ponuda od Kassada za tim Renegades i put za Ameriku. Mislim da mi se tada slomilo srce na milion delova. Dete vam odlazi, ostaće tamo, steći će prijatelje, oženiće se itd. Znate već kakve su majke! Koliko god da sam bila srećna zbog njegovog uspeha, nekako sam priželjkivala da se što pre vrati. Znam da je to bilo malo sebično sa moje strane. Sada mi je lakše kada igra u Evropi, jer se ne zadrži duže od 2-3 nedelje. Nemanja se već sa 19 god osamostalio. Čujemo se svaki drugi dan, pošto ne želim da budem majka koja ga ,,smara”.
Da li ste uspeli da savladate CS terminologiju i uopšte da li komentarišete sa Nemanjom mečeve nakon turnirskog dana, da li pričate na tu temu kada se čujete?
Naravno da smo upoznati sa celom CS terminologijom. Sada znamo šta je plentovanje bombe, klačovanje, fragovanje, itd. Trudim se da ne komentarišem mnogo posle mečeva, već samo pustim poruku kao podršku. Ponekad sa tatom komentariše dobre i loše poteze. Znamo koliko mu je naporno da igra i pravi taktike po 20 sati dnevno.
Pratite li mečeve? Da li ste za sve ove godine postali pasionirani gledalac Counter Strike turnira i koliko ste temeljni u tome? Gledate li i mečeve drugih timova?
O da, naravno da pratimo. Na početku sam ja bila strastveni navijač, pratila svaki meč, svaku objavu i svaki intervju. Sada je tata preuzeo ulogu strastvenog navijača koji prati ne samo Nemanju i G2, nego i mečeve drugih timova. Kod nas je opšta euforija kada Nemanja igra. Zovu nas bake, ujaci, komšiluk i mnogi drugi da pitaju da li ima direktan prenos na TV-u ili na nekom strimu.
Šta će vam Nemanja reći kada vidi ovaj intervju?
Za sve ovo i sam zna, sem za moja osecanja kada je otputovao za Ameriku. Biće mu drago!
Da li imate neku posebnu ulogu u Nexinom profesionalnom bavljenju esportom? Da li vas pita za savet, konsultuje se oko nečega što je možda direktno ili indirektno povezano sa igranjem igara?
Što se tiče njegovog igranja, on zna šta je najbolje za njega i mi smo tu samo da ga podržimo!
Da li i Vaši drugi sinovi iskazuju interesovanje za esport?
Aleksa i Petar ne silaze sa kompjutera. Aleksa igra League of Legends, a Petar igra strategije i super im je došla ova školska onlajn nastava.
Igrate li vi neke video igre?
Ponekad odigram i ja po neku igricu kad imam vremena, a to obično bude Farm Heroes Saga.
Hvala Vam na ovako prijatnom razgovoru. Nadamo se da ćemo imati prilike da razgovaramo i u budućnosti, a svakako Vam želimo puno zdravlja pre svega u 2021. i puno uspeha na esports borilištima, onako, porodično!
