U World of tanks možda srećete džinovske japanske grdosije od po 150 i više tona ali je u stvarnosti tokom Drugog svetskog rata upotreba japanskih tenkova bila potpuno suprotna – osim par srednjih tenkova svi u upotrebi su bili upravo laki tenkovi o kojima smo pisali u prethodnih nekoliko članaka.
Rani razvoj tenkova na ostrvima izlazećeg sunca
Japan je nakon Prvog svetskog rata kupio određenu količinu stranih tenkova da bi testirao njihovu upotrebu a krajem 1920ih godina kreću u samostalan razvoj. Kao i što je slučaj kod Amerikanaca i Italijana i Japanci su u početku sledili francusku školu projektovanja tenkova čiji je rodonačelnik bio legendardni Reno FT-17. Međutim ovo je takođe značilo da su Japanci tenkove koristili pre svega kao podršku pešadiji a ne kao samostalne formacije. U ratovima protiv Kine tokom 1930ih godina japanski tenkovi će na ovaj način imati značajnih uspeha što će im dati možda i preteranu dozu samouverenosti.
Ovo će se donekle promeniti nakon poraza od SSSR-a kod Kaljin Gola 1939. godine gde su se susreli sa BT-5, BT-7 i T-26 tenkovima koji su pod komandom Žukova delovali izuzetno efikasno. Treba ipak naglasiti da će zbog invazije Nemačke na SSSR taj front ostati praktično miran sve do samog kraja rata dok će fokus Japana biti okrenut ka Jugoistočnoj Aziji i ostrvima u Pacifiku. Teren na ovim prostorima je prekriveng gustim tropskim šumama kroz koje se tenkovi ne mogu probijati i osim prilikom invazije na Maleziju i par slučajeva na Filipinima tenkovske borbe su zaista retko viđane u ovom ratnom područiju. Na to treba dodati i konstantnu nestašicu materijala i opsežna saveznička bombardovanja japanskih industrijskih postrojenja što će stalno stavljati tenkove u drugi plan, dajući prioritet mornarici i avijaciji.
Prvi japanski tenk testiran još 1927. godine je Type 87 Chi-I međutim vrlo brzo se pokazalo da je njegov oklop napravljen od gvožđa dosta i težak i neefikasan, a da je motor vrlo neadekvatan za težinu od 20 tona. Njega nasleđuje Type 89 Chi-Ro sa topom od 57mm i čeličnim oklopom ukupne težine 12.8 tona čija je proizvodnja krenula 1931. godine. Ovaj model postiže značajne uspehe u japansko-kineskim ratovima, ali do kraja 1930ih postaje već zastareo.
Type 95 Ha-Go (Type 2595)
Zaključeno je da Type 89 srednji tenk nije dovoljno brz da bi išao u korak sa mehanizovanom pešadijom i pružao vatrenu podršku na adekvatan način. Zato se krenulo u razvoj novog tenka koji bi imao veću brzinu, manju masu i spadao u kategoriju lakih tenkova. Konačna verzija je težila 7.4 tona i bila opremljena topom od 37mm će postati jedan od popularnijih japanskih tenkova tokom rata, ukupno je proizvedeno 2.300 komada. Učestvovao je u borbama kod Kaljin Gola, protiv Britanaca u Burmi i u Indiji i na celom Pacifičkom ratištu. Inače kao da oznake japanskih tenkova nisu dovoljno komplikovane ovaj tenk se u nekim zapisima pojavljuje i kao Type 2595 na osnovu godine od osnivanja Japanskog carstva u kojoj je proizveden.
Ovo je prvi tenk koji je na Filipinima 22. decembra 1941. godine, dakle samo dve nedelje po izbijanju neprijateljstava, učestvovao u tenkovskom okršaju protiv jednog američkog tenka – M3 Stuart. Ha-Go tenkovi su čekali u zasedi kada su primetili patrolu M3 Stuarta i otvorili vatru. Uspeli su da unište jednog Stuarta dok su ostala četiri uspela da se povuku. Načelno gledano M3 Stuart je bio napredniji tenk od Ha-Go, ali u ovom slučaju je taktička pozicija Japanaca bila mnogo bolja. Ha-Go su do sada takođe jedini zabeleženi neprijateljski tenkovi koji su stupili na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država. Naime oni su učestvovali u iskrcavanju Japanaca na Aleutska ostrva nedaleko od Aljaske koja je Japan zauzeo 1942. godine i držao okupiranim oko godinu dana.
Type 97 Chi-Ha
Type 97 je razvijen kao srednji tenk sa oko 30mm oklopa na kupoli što je 1930ih smatrano adekvatnim dok je u početku bio naoružan topom od 57mm koji je dizajniran za vatrenu podršku pešadiji i ispaljivao je relativno spore granate. Međutim već nakon bitaka kod Kaljin Gola se ovo rešenje pokazuje kao neadekvatno za borbu sa drugim tenkovima. Chi-Ha 1942. godine dobija veću kupolu na koju se montira top od 47mm sa dužom cevi i velikom izlaznom brzinom granate koja je imala značajno veću probojnost. Ova varijanta je nazvana Shinoto Chi-Ha.
Iako je i sa ovim unapređenjima Chi-Ha bio inferioran u odnosu na većinu savremenih Savezničkih tenkova kao što su M3 Grant/Lee, M4 Sherman ili T-34 novi top mu je makar davao neku mogućnost da može da probije protivnički oklop. Sa druge strane njegov oklop je bio potpuno neadekvatan da zaustavi granate protivnika.
Ukupno je proizvedeno oko 3.000 komada i Type-97 je zapravo najbolji tenk koji je Japan proizveo a koji se zaista i koristio u borbama u Drugom svetskom ratu.
Type 4 Ke-Nu
Ovaj model je bio pokušaj Japana da iskoristi već postojeću osnovu Ha-Go tenka i da na njega montira kupolu i jači top sa Chi-Ha tenka. Zapravo je ovo bilo donekle iznuđeno rešenje jer kada je Chi-Ha poboljšan na varijantu Shinoto sa jačim topom ostao je jedan broj starih kupola sa topom od 57mm viška. Japan je onda odlučio da ih iskoristi montiranjem na trup Ha-Go i tako je dobijen Ke-Nu. Sve u svemu proizvedeno je oko 100 komada ove varijante 1944. godine kada je ovaj top već uveliko bio zastareo i jedino je mogao da se koristi za podršku pešadiji. Većina ovih tenkova je zadržana u rezervi za odbranu Japana od očekivane američke invazije ali je određeni broj poslat u Madžuriju (Mančuko) i Koreju.
Type 1 Chi-He
Vrlo sličnog imena kao Chi-Ha ovaj novi srednji tenk je razvijen da ga zameni – u startu je imao top od 47mm kao i bolji oklop i veću mobilnost. Međutim kako je većina japanskih resursa bilo usmereno na proizvodnju bojnih brodova proizvodnja ovog modela nije počela pre 1943. godine. Ukupno je napravljeno 170 komada ali su svi bili ostavljeni u rezervi da čuvaju Japan od invazije i praktično nisu videli borbe.
Type 3 Chi-Nu i Type 4 Chi-To
Chi-Nu je tenk čiji je razvoj započet kao odgovor na američki M4 Sherman ali zahvaljujući tome što su tenkovi imali jako nizak prioritet u odnosu na mornaricu i avione tenk koji je razvijen 1943. godine ulazi u proizvodnju tek 1944. godine i pravi se samo 5 komada koji su ostavljeni za odbranu Japana. Na njemu je montiran top kalibra 75mm ali sa relativno kratkom cevi. Samo je jedan primerak preostao restauriran u japanskom muzeju.
Konačno vrhunac razvoja japanskih tenkova tokom Drugog svetskog rata je Chi-To koji je nastao krajem 1944. godine i proizvedena su 2 komada. Imao je dugi top kalibra 75mm koji je bio adekvatan za srednji tenk tog vremena. Pri kraju rata Japanci oba tenka bacaju u jezero Hamana kako ne bi bili zarobljeni ali Amerikanci nakon rata uspevaju da izvuku jedan. Pokušaj izvlačenja drugog je izveden 2013. godine ali tenk prosto nije nađen na dnu jezera.
Tenkovi koji se nikada nisu desili
Chi-Ri je bio eksperimentalni pristup daljeg razvoja Chi-To tenka koji bi bio veći i bolje oklopljen a za početak bi imao i isto naoružanje. Međutim razmatrala se i opcija sa 88mm protiv-avionskim topom što bi ovom tenku dalo veliku prednost na bojištu. Postojala je čak i ideja da umesto lokacije gde inače stoji mitraljez bude montiran mali top kalibra 37mm. Nažalost ovaj tenk je stigao samo do stadijuma polu-završenog prototipa bez topa.
Možda najkontraverzniji dizajn i onaj koji se uveliko upotrebljava u World of Tanks jeste japanski predlog O-I super teškog tenka. Odmah nakon poraza kod Kaljin Gola Japanci uviđaju da im treba mnogo veće oklopno vozilo od onoga što oni imaju. Po uzoru na ogromne bojne brodove predlog je bio da se napravi džinovski tenk težine oko 120 tona sa posadom od 11 članova i pet kupola. Imao bi glavno naoružanje u vidu haubice od 105mm, još jedan top kalibra 47mm u jednoj od malih prednjih kupola, dok bi druga prednja kupola imala mitraljez kao i dve kupole pozadi. Postoje indicije da je napravljen prototip O-I tenka 1943. godine ali one nikada nisu potvrđene, ne postoji nijedna slika napravljenog tenka. S obzirom na opštu nestašicu čelika u Japanu nije baš izvesno da bi mogli da potroše tako ogromne količine bitnih resursa na ovako specifičan projekat. Postoje minijaturni modeli i nacrti, kao i nacrti za tenkove koji bi usledili kasnije, ali je jasno da je cela linija teških japanskih tenkova u World of Tanks poprilično bujna mašta ljudi iz Wargaminga.
Amfibijska vozila
Nikada ne treba gubiti iz vida da je Japan pre svega razmišljao o ratovanju na moru i okeanu i u uslovima teških džungli i močvara i zato su mnogo pre drugih krenuli da razvijaju amfibijske tenkove. Jedan od najpoznatijih dizajnova, koji se nalazi i u Kubinki i u Parku pobede jeste Type 2 Ka-Mi. Baziran je na modelu Ha-Go ali umesto zakivaka su ploče zaptivene gumom i bio je nepropusan za vodu. Sa prednje i zadnje strane bi se onda dodavali veliki šuplji pontoni koji su mu davali plovnost. Pontoni su imali i pregrade kako bi vozilo moglo da plovi i ako bi bilo pogođeno prilikom iskrcavanja. Ka-Mi je imao dva propelera pomoću kojih je mogao da se kreće do 10 km/h u vodi i imao domet oko 140 km.
Ovi tenkovi su se pojavili dosta kasno na bojištu pa nisu u inicijalnim kampanjama korišćeni za amfibijska iskrcavanja. Kasnije su uglavnom korišćeni kao standardni tenkovi i kao podrška malobrojnim japanskim kontra-napadima sa iskrcavanjima kod Saipana ili u Lejte zalivu na Filipinima. Postoje čak indicije da se tamo dogodio prvi direktan sukob amfibijskih vozila kada su razmenili vatru sa američkim LVT-1 (Landing Vehicle Tracked) ali ostaje nejasno da li je neki japanski Ka-Mi potpoljen u tom sukobu ili kasnije prilikom izlaska na obalu.
Japanski tenkovi tokom Drugog svetskog rata
Japan je imao vrlo čudnu priču sa tenkovima u Drugom svetskom ratu – na početku su u otvorenom sukobu na kopnu doživeli poraz njihove doktrine od strane SSSR-a kod Kaljin Gola ali je to ratište kasnije utihnulo. Tokom njihovih kampanja u Jugo-Istočnoj Aziji i na ostrvima u Pacifiku sam teren nije bio pogodan za tenkovsko ratovanje i uglavnom su sve svoje, poprilično oskudne resurse, morali da fokusiraju na brodove i avione. Ipak, i u tim uslovima su svi japanski tenkovi bili inferiorni u odnosu na američke modele – M3 Stuart, M3 Lee i konačno M4 Sherman koji je bio višestruko nadmoćniji. I dok su Japanci brigu brinuli o ostrvima i džunglama, kao i o čuvanju značajnog broja tenkova u rezervi sa odbranu matičnih ostrva, na drugom kraju sveta u Istočnoj Evropi SSSR i Nemačka su razvijali vozila stalnim unapređenjima oklopa i vatrene moći. To će Japan najbolje na svojoj koži osetiti 9. avgusta 1945. kada Staljinov SSSR lansira kampanju u Mančuriji, odnosno japanskoj državi Mančuko. Japanske trupe opremljene Type 89 i Type 95 tenkovima iz 1930ih godina će se naći licem u lice sa sovjetima i njihovim T-34/85 ali i IS tenkovima! Rezultat te kampanje je sovjetsko osvajanje teritorije veće od celog Evropskog ratišta u roku od ukupno 11 dana.
Ovime završavamo seriju tekstova o lakim tenkovima i sada ćemo se više fokusirati na nastanak i razvoj srednjih tenkova kod različitih nacija. Ovi tenkovi će vrlo brzo postati okosnica svih borbi u Drugom svetskom ratu, dovesti do razvoja teških tenkova, ali kasnije prerasti i u ono što se danas naziva glavnim borbenim tenkom. S obzirom da se radi o legendama kao što su Panther, T-34 i Sherman očekujte mnogo interesantnih tekstova u narednom periodu!
