Svake godine oko godišnjice bombardovanja se povede priča o uticaju osiromašenog Uranijuma na našu sredinu ali malo ljudi zna kako je uopšte došlo do upotrebe ovog materijala u municiji a razlozi za to se nalaze upravo u razvoju tenkova, odnodno mogućnosti za probijanje tenkovskog oklopa. Zapravo neki od modela tenkova koji koriste municiju sa osiromašenim Uranijumom se nalaze i u World of tanks!
Počeci municije koja probija oklop
Od početka razvoja bilo kakvog topa osnovni način proboja bilo čega jeste bilo korišćenje čiste kinetičke energije – u početku je to bilo kameno ili kasnije metalno okruglo đule koje je eksplozija baruta lansirala kroz vazduh kako bi uništilo kamene ili drvene tvrđave, brodove i slično. Međutim krajem XIX veka ljudi dolaze na ideju da brodove oklope metalnim pločama kako bi ih đulad teže probijala i tada kreće po prvi put razvoj armor-piercing (AP, odnosno pancirne) municije. Ovakva granata mora da izdrži pritisak udarca i probijanja oklopa i zato u početku ove granate imaju ojačane vrhove i uopšte celo kućište granate.
Međutim tokom Drugog svetskog rata dolazi do vrlo brzog razvoja tenkovskog oklopa i onda i same granate moraju postati probojnije da bi uspele u svojoj osnovnoj nameni. Ideja je da se granata iz topa izbaci što je moguće većom izlaznom brzinom što će joj obezbediti veću probojnost čak i na većim udaljenostima. To je ono što bismo nazvali klasičnom AP granatom koju najčešće i koristite u World of Tanks.
U ranim fazama rata granate su mogle da probiju otprilike dva puta debljinu oklopa u odnosu na svoj kalibar sa udaljenosti od oko 100 metara – dakle granata kalibra 30mm je mogla da probije oko 60mm efektivnog oklopa. Kako su se u kasnijim fazama rata dalje razvijali topovi kalibra 75-128mm mogli su da probiju otprilike dva ipo puta debljinu oklopa na bliskim rastojanjima dok su na udaljenosti od 1.500-2.000 metara, što je i najčešća udaljenost na kojoj su se odvijale borbe, mogli da probiju oko 1.75 puta svoj kalibar.
U kasnijim fazama sve nacije počinju da razmišlaju o tome da im treba jače jezgro granate koje će uspeti da probije veću debljinu oklopa i u početku se okreću presovanju legura čelika i olova pod visokim pritiskom kako bi dobili veću gustinu legure. Nemci kreću da eksperimentišu sa različitim legurama i materijalima među kojima se najbolje pokazuje Volfram (eng. Tungsten).
Međutim dolazi i do razvoja drugog tipa granata – High-Explosive Anti-Tank (HEAT), odnosno kumulativne granate, koje koriste granatu koja eksplodira prilikom udara u oklop a onda kreira mlaz užarenog metala koji praktično topi oklop i to mnogo veće debljine nego AP projektili. Ovo je generalno bio omiljeni tip granata neposredo nakon Drugog svetskog rata, pre svega kod sovjetskih vozila T-54/55, T-62, T-64 i drugima jer je mogao da bez problema probije Zapadne srednje tenkove kao što su Centurion ili Paton, pa čak i teške tenkove kao što su Conqueror ili M103. Naravno kako napreduju granate tako napreduju i sistemi za odbranu od njih pa se dolazi do ideje o slojevitom oklopu – ako kumulativna granata pogodi prvo neki mekši deo oklopa onda dolazi do prerane detonacije i mlaz užarenog metala ne stiže do samog oklopa koji treba da topi.
Vojni inženjeri se ponovo vraćaju na ideju granate koja će imati u sredini izuzetno jako jezgro i ponovo se aktuelizuje priča o Volframu – kao concept nastaje Armor Piercing Composite Rigid (APCR) granata. U suštini to je spoljna čaura u čijoj sredini se nalazi izuzetno tvrdo jezgro od Volframa ili Volfram-karbida. Daljim razvojem se kreira spoljašnja čaura koja se odmah po izlasku iz cevi odbacuje – takozvani sabot. U pitanju je jedna vrsta pampura koji omogućava da se aktivira veliko eksplozivno punjenje koje poteruje i pampur i njegovo čvrsto jezgro ogoromnom brzinom napolje a odmah po izlasku iz cevi se odbacuje višak i ka protivniku leti samo iglica od izuzetno jakog materijala što je dodatno dobro jer se smanjuje otpor vazduha i postiže veća brzina kojom deo koji probija udara u protivnički oklop. Ovakve granate se nazivaju Armor Piercing Discarding Sabot (APDS). Konačno da bi se dodatno povećala preciznost zaključeno da je da je bolje da iglica dobije krilca koja će joj držati pravac u letu i dolazimo do granata koje se i danas koriste u tenkovima – Armor-Piercing Fin-Stabilized Discarding Sabot (APFSDS).
Nas ipak najviše interesuje materijal od koga se pravi ta iglica koja treba da probije protivnički oklop – jasno je da olovo i čelik, koliko god visokom pritisku da budu izloženi kako bi se povećala gustina više ne mogu adekvatno odgovoriti na zahteve za velikom probojnošću. Opet se pribegava Volframu koji se stavlja u legurama sa niklom, gvožđem ili kobaltom i koji dostiže oko 70% veću čvrstoću od olova.
Na scenu stupa osiromašeni Uranijum
Tokom 1970ih godina američki stručnjaci dolaze do zaključka da je SSSR razvio oklop koji njihovi projektili ne mogu da probiju i kreću sa eksperimentisanjem sa različitim materijalima koji će se pokazati kao bolji za probojnost. Nakon velikog broja testiranja dolaze do ideje o osiromašenom Uranijumu (OU).
Dok je Volfram jako redak material koji je jako teško iskopati i napraviti odgovarajuću leguru za jezgro granate, osiromašeni Uranijum (izotop U-238) nastaje kao nusproizvod obogaćivanja rude Uranijuma kako bi se koristio kao gorivo u nuklearnim elektranama. Iako ovaj process sam po sebi nije ni lak ni jeftin, većina razvijenih zemalja ga u svakom slučaju koristi za proizvodnju električne energije pa osiromašeni uranijum njihove vojske dobijaju praktično besplatno.
Dalje iako tvrdoća Uranijuma nije značajno veća od Volframa on poseduje neke druge karakteristike koje će vojske vrlo rado prihvatiti. Prvo on ima mogućnosti da se samo jezgro praktično dodatno zaoštrava kako mu otpadaju delovi dok probija oklop što ga čini izuzetno efikasnim. Drugo mali delovi osiromašenog uranijuma koji otpadnu pod velikim pritiskom imaju tendenciju da se samozapale što je jako bitno kada zrno proleti u unutrašnjost tenka gde ima mnogo goriva, maziva, municije i drugih zapaljivih stvari, što povećava mogućnost da tenk bude u potpunosti uništen a njegova posada eliminisana. Sa praktične strane su ovo sve vrlo dobre osobine kada se govori o vojnoj upotrebi.
Trenutno najviše ovu municiju koriste upravo američke i britanske vojne snage, kako kod nekih manjih oklopnih vozila, tako i kod Abrams i Čelengžer tenkova. Međutim i druge zemlje koje ozbiljno razvijaju vojnu tehniku su takođe radile sa municijom sa osiromašenim Uranijumom. SSSR je razvio 3UBM-13 APFSDS projektil još za T-62 tenk a postoje slični projektili i za T-64, T-72, T-80, T-90 i verovatno T-14 Armata tenkove. Francuzi su sa druge strane razvili OFL 105 F2 granatu za njihov AMX-30 tenk dobro poznat iz World of tanks, ali kako je on povučen iz upotrebe sada slične granate koriste na njihovim Leklerk tenkovima. Kineska vojska je uvek dosta tajnovita o svojim planovima i postoje indicije da su razvili granate sa osiromašenim Uranijumom za svoje topove kalibra 105 i 125mm, a interesantno je primetiti da taj 105mm top koristi i legendarni Type-59. Zanimljivo je da se sa velikom dozom sigurnosti zna da je Pakistan razvio upravo granate kalibra 105mm za svoje Type-59 tenkove kineske proizvodnje.
Treba naglasiti da nijedna od zemalja osim SAD i Velike Britanije nikada nije upotrebila municiju sa osiromašenim Uranijumom bilo gde osim na poligonima za testiranje. Ove dve zemlje su je koristile u velikom broju sukoba u poslednjih nekoliko decenija, a posebno je veliki uticaj imala u Ratu u Zalivu 1991. godine gde su američki tenkovi sa velikom lakoćom probijali iračke T-55, T-62, T-72 i druge tenkove uglavnom bazirane na sovjetskoj tehnologiji.
Osiromašeni Uranijum zbog svoje tvrdoće koristi i u nekim tipovima oklopa, recimo na američkom M1A2 Abrams tenku kao sendvič između dve ploče od čelika kako bi doprineo ukupnoj tvrdoći oklopa.
Sa druge strane koliko god da je taj Uranijum osiromašen on je i dalje donekle radioaktivan, ne u meri u kojoj je to slučaj sa standardnom rudom ili izotopom koji se koristi u nuklearnim elektranama, ali ipak u određenoj meri. Naravno na pomen radioaktivnosti mnogi ljudi odmah krenu da paniče ali zapravo njegov najveći problem nije to – u pitanju je izuzetno hemijski toksičan materijal koji može proizvesti različite posledice za one koji rukuju ili dolaze u direktan kontakt s njime. Tu govorimo kako o vojnicima koji rukuju municijom ili oklopom, tako i o civilnom stanovništvu koje može doći u kontakt sa lokacijama ili vozilima po kojima je dejstvovano ovim tipom municije. Pogotovu je problem što se prilikom rasprskavanja granata prilikom udara širi i prašina uranijum-oksida koja je vrlo toksična. Međutim treba naglasiti da za sada dokazana njegova toksičnost samo prilikom neposrednog fizičkog kontakta kao i da se slične posledice mogu javiti prilikom rukovanja drugim teškim metalima, na primer Volframom i njegovim legurama koje su zapravo alternative osiromašenom Uranijumu.
Otkud onda osiromašeni Uranijum u bombardovanju Jugoslavije?
Odogovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan – osiromašeni Uranijum se koristi i u velikom broju oružija koja za cilj imaju upravo probijanje oklopa. U tom svojstvu je municija kalibra 30mm sa osiromašenim Uranijumom na topu GAU-8 Avenger koji nosi američki jurišni avion A-10 a čiji je primarni zadatak uništavanje neprijateljskih tenkova. Ova municija može da probije pod uglom od 30 stepeni od vertikale oklop od 76mm sa udaljenosti od 300 metara, dok sa udaljenosti od 1.220 metara može da probije oklop debljine 55mm. To je na primer sasvim dovoljno da bez problema probije oklop sa gornje strane tenka kao što je T-72, posebno imajući u vidu da top ispaljuje veliki broj granata i da one vrlo lako postaju zapaljive u kontaktu sa vozilom zbog gorenavedenog svojstva Uranijuma. Jedna granata ispaljena iz ovog topa sadrži oko 300 grama legure osiromašenog Uranijuma.
Ono što je u celoj priči donekle olakšavajuća okolnost jeste što su ovi avioni uglavnom destvovali tamo gde je bilo ili gde su oni smatralo da je bilo tenkova Vojske Jugoslavije, najviše na Kosovu i Metohiji, na 8 lokacija u užoj Srbiji (uglavnom na jugu) i na jednoj lokaciji u Crnoj gori, a sve se one mogu naći i na sajtu NATO. Institut Vinča je neposredno nakon bombardovanja sproveo uklanjanje municije koju su uspeli da nađu na lokacijama u užoj Srbiji ali ostaje pitanje u kojoj meri su sve granate uklonjene. Tačan broj projektila ispaljenih nikada nije detaljno pobrojan a s obzirom da taj top ispaljuje i do 3.900 granata u minuti, ni NATO procene od 31.000 ni neke procene od preko 50.000 ne deluju nerealno tokom dva meseca bombardovanja.
Umesto zaključka
Ideja ovog teksta nije bila da pokažemo da postoji ili ne postoji veza između osiromašenog Uranijuma i posledica po zdravlje ljudi koji učestvuju u sukobima ili onima koji kasnije žive na tim prostorima, već samo da objasnimo kako je uopšte došlo do razvoja municije sa osiromašenim Uranijumom. Činjenica je da se veliki broj organizacija u Svetu trenutno zalaže za ukidanje ovakve vrste municije ali je takođe činjenica da velike vojne sile ne odustaju od njegovog daljeg razvijanja. Neki se i dalje drže municije sa Volframom, ali ostaje pitanje i da li je taj element značajno manje toksičan po zdravlje ljudi od osiromašenog Uranijuma. Sve u svemu jasno je da vojskama cilj što efikasnije grante za probijanje oklopa tenka stoji ispred svih drugih potencijalnih rizika.
