Brzo izbacivanje Francuske iz Drugog svetskog rata znači i njihov vrlo ograničen razvoj tenkova u ovom periodu ali će se neka od njihovih vozila ipak naći u borbama čak i na Istočnom frontu, doduše u službi njihovih neprijatelja. Sa druge strane odmah po oslobođenju Francuzi intenzivno kreću u razvoj novih tenkova i tehnologija kako bi uhvatili priključak i dolazi do razvitka i praktične primene jednog od najrevolucionarnijih koncepata tog doba – oscilirajuće kupole sa automatskim puniocem (auto-loader).
Francuski tenkovi u Drugom svetskom ratu
Francuska je nacija koja je praktično rodonačelnik modernog tenka – FT-17 koji se pojavio pred kraj Prvog svetskog rata će ostati šablon po kome će se praviti tenkovi do današnjih dana za razliku od britanskih i nemačkih vozila toga doba koja će brzo pasti u zaborav. Francuska nakon toga nastavlja intenzivan razvoj i Reno R 35 koje je koristila i Kraljevina Jugoslavija u Aprilskom ratu će biti jedno od brojnijih vozila na bojištima početka Drugog svetskog rata.
Međutim Francuzi nisu razvijali samo lake tenkove – Char B1 je bio srednji/teški tenk koji je lako mogao da se nosi sa nemačkim Panzer III i IV tog doba, dok je Char 2C koji je u upotrebu ušao još 1921. godine sa svojih 68 tona bio uz Tigra II jedan od najtežih operativnih tenkova Drugog svetskog rata. Sve to govori da su tehnički francuski tenkovi bili mnogo ispred nemačkih tog doba. Ipak ono što ih je uništilo jeste ono što je doprinelo i celokupnom kolapsu francuske vojske – slaba komunikacija i pre svega loša doktirna upotrebe tenkova koji su bili dodeljeni po nekoliko komada pešadijskim bataljonima naspram nemačkih „udarnih pesnica“ su doprineli mitu o inferiornosti francuske tehnologije.
O tome koliko su bili dobri govori i podatak da je veliki broj njih Vermaht kasnije upotrebio u napadu na SSSR, o čemu smo već govorili u članku o nemačkim lakim tenkovima. I baš zato je bilo logično da neposredno nakon oslobođenja Francuske isti inženjeri krenu u njihov ponovni razvoj, pogotovu što su hteli da nadoknade izgubljeno vreme u odnosu na njihove saveznike iz Amerike, Britanije i SSSR-a, ali i na potencijalno ponovne neprijatelje iz Nemačke. Sve to je dovelo do nekih jako smelih i revolucionarnih ideja koje će se ostvariti na jednom od najpopularnijih lakih tenkova druge polovine 20. veka – AMX-13!
Automatski punioc i oscilirajuća kupola
Da bi tenk pucao vrlo logično neko je morao da stavlja granate u cev topa. U prvim modelima je to bio neko od članova posade sa drugim zaduženjima, recimo na R35 je komandir bio i nišandžija i punioc. Međutim kako su tenkovske granate postajale sve veće javila se potreba za posebnim članom posade koji bi radio samo ovu dužnost i na taj način oslobađao članove posade i tog, dosta fizički napornog, posla. Međutim to je takođe značilo da je moralo da se ostavi više mesta u kupoli tenka za dodatnog člana posade, a iskreno govoreći jako često se dešavalo da se punioc tokom dužih misija prosto zamori i da njegova efikasnost ne bude na onom nivou koji je deklarisan udžbenikom, samim tim je slabila i vatrena moć celog tenka. Zato su Francuzi nakon Drugog svetskog rata počeli da razmišljaju o mehaničkom sistemu koji bi granate iz neke vrste šaržera ubacivao u cev topa. Klasičan dizajn kupole tenka u kojoj se top pomera unaokolo, kako levo desno, tako i gore dole je činio instaliranje nekog takvog sistema vrlo komplikovanim. Naravno čovek koji puni top nema problem ako je na primer tenk u „hull-down“ položaju na vrhu brda gde mu je cev potpuno spuštena na dole, a zauzvrat unutar kupole je mesto za granatu podignuto potpuno gore, ali je mehanički je to u tom momentu bilo vrlo teško rešiti.
Tako su Francuzi došli na genijalnu ideju da treba fiksirati poziciju topa unutar kupole kako bi se mehanizam automatskog punjenja granate mogao implementirati. Ali onda dolazimo do problema da bi to značilo da top ne samo što ne može da se pomera levo-desno, to je moguće regulisati samom rotacijom kupole, već ne može da se pomera ni gore-dole što bi bio veliki hendikep. Rešenje se pronalazi u vidu takozvane oscilirajuće kupole. Naime kupola se pravi iz dva dela koji su povezani velikom šarkom oko koje se kupola podiže i spušta. To praktično znači da je top u gornjem delu fiksiran, da se levo-desno pokreće rotacijom same kupole dok se gore-dole pomera ceo deo kupole.
Ovaj dizajn ima osim mogućnosti lakšeg montiranja auto-loader mehanizma još bar dve prednosti – top može biti na samom vrhu kupole i sama kupola može biti značajno manjih dimenzija s obzirom da nije neophodno u nju smestiti i punioca. Visoko pozicioniranje topa znači da samo deo kupole sa topom može izvirivati iznad brda, što nije moguće u standardnom tenku jer se mora ostaviti prostor za deo topa koji je unutar kupole da se podigne kada se cev spusti. Sa druge strane da bi se cev topa podigla kupola ne sme da udari u zadnji deo vozila pa se dešavalo da ovi predlozi sa auto-loaderom imaju poprilično visoku kupolu u odnosu na šasiju tenka. Nedostatak je i prostor između dva dela kupole koji je obično prekriven gumom ili tkaninom i samim tim slaba tačka, a pogotovu nezgodno u vreme 1950ih godina kada je bila velika briga od nuklearnih napada i gde ovaj deo nije mogao adekvatno da se zaštiti.
Originalno je ovaj sistem razvijen za teške tenkove – posle Drugog svetskog rata tenkovi postaju sve bolje oklopljeni i sve teži i smatralo se da bi se na ovaj načn mogla smanjiti masa pri čemu bi se povećala vatrena moć. Iz tog razloga kompanija AMX (Atelier de Construction d’Issy-les-Moulineaux) kreće sa razvojem tenka ranga težine 50 tona na koji montiraju oscilirajuću kupolu i auto-loader mehanizam. Proizvedeno je nekoliko prototipova, prvo sa 100 mm topom (u World of Tanks AMX 50 100), a kasnije i sa 120mm topom (u WoT AMX 50 120 i AMX 50b). I iako je kupola zapravo ispala veća nego što se inicijalno planiralo Francuska je bila vrlo blizu da poruči 100 komada ovog vozila 1956. godine. Međutim od svih problema pojavio se problem sa motorom koji će tenk odložiti za godinu dana koji će se pokazati fatalnim. Naime u međuvremenu je došlo do razvitka HEAT (kumulativnih) granata u Sovjetskom Savezu što će učiniti teške i jako oklopljene tenkove vrlo brzo zastarelim. Iz istog razloga su od auto-loader mehanizma sa oscilirajućom kupolom odustali i Amerikanci i Šveđani.
Ono što je interesantno u celoj priči jeste da je francuska doktrina tog vremena podrazumevala da izviđačka vozila budu i jako dobro naoružana, uključujući i laka oklopna vozila ali i tenkove. Tako na primer u Kubinki možemo da vidimo Panhard AML-245 oklopno vozilo težine nešto preko 5 tona sa topom od čak 90mm, a primetićete da isti top u World of tanks ima M41 90 GF, nemački Bulldog. Ovo je iz razloga jer je Francuska vojska smatrala da izviđačke jedinice u trenutku napada treba da pomažu glavnim snagama i da koriste svoju brzinu za napade s boka. Zato odmah nakon rata daju zahtev kompaniji AMX za izradu malog tenka koji će se moći prevoziti avionom i podržavati padobrance ali u isto vreme imati i značajnu vatrenu moć. Ideja je bila da se proizvede vozilo težine oko 12 tona, završilo se sa jednom tonom više, što će postati i oznaka ovog tenka AMX-13.
AMX-13
Razvoj je započet već 1946. godine da bi prvi prototip bio testiran 1948. a prva varijanta sa topom kalibra 75mm uvedena je već 1952. godine u službu. Zanimljivo rešenje s obzirom na dosta mali trup jeste da se motor prostire celom dužinom tenka sa desne strane, dok vozač sedi sa leve. Naravno glavne karakteristike su bile auto-loader i oscilirajuća kupola koja je povučena skroz ka kraju vozila i u njoj se nalaze komandir i nišandžija. Auto-loader ima dva šaržera sa po 6 granata, sa svake strane topa po jedan i može da ispali 12 granata za redom ali nakon toga se mora napuniti sa spoljne strane tenka. Naravno ovo može biti vrlo komplikovano u sred nekog sukoba pa je rezultat obično bio da se tenk u potpunosti povuče da bi se napunio auto-loader kako posada ne bi bila u opasnosti. Ovo je značajno uticalo na smanjenje njegovih borbenih mogućnosti. Ipak tenk je mogao ispaliti granate brzinom od 10 rundi u minutu, što je značajno brže od tadašnjih standarda jer je recimo T-54 mogao ispaliti 5 do 7 granata u minuti zavisno od toga koliko je punioc spretan.
Prvi top koji je montiran na njega je bio kalibra 75mm i vrlo sličan nemačkom L/71 sa Panther tenka. To je vrlo solidno naoružanje, pogotovu za laki tenk s obzirom da je sa udaljenosti od 2km mogao da probije 170mm oklopa. Međutim 1966. godine dolazi do unapređenja topa i montira se model kalibra 90mm što ovom malom tenku daje još veću vatrenu moć. Konačno neki izvozni modeli AMX-13 tenka će dobiti top kalibra 105mm, isti onaj sam AMX-30 srednjeg tenka, koji sa udaljenosti od 2km može da probije 360mm oklopa koristeći kumulativne (HEAT) granate.
Proizvodnja ovog vozila je trajala uz neka unapređenja punih 35 godina sve do 1987. godine a proizvedeno je ukupno 7.700 komada, izvezen je u dvadesetak zemalja a čak i danas ga koristi šest država. Treba primetiti i da je kupolu sa AMX-13 preuzeo austrijski laki tenk SK-105 Kürassier koji se počeo proizvoditi 1970ih.
Borbena dejstva
Francuska nije imala preterano prilike da koristi ovo vozilo u pravim borbenim uslovima – zabeleženo je da je učestovalo u krizi oko Sueckog kanala 1956. godine i u ratu u Alžiru. Kako je izvožen u veliki broj zemalja AMX-13 je učestovovao u mnogim građanskim i regionalnim ratovima. Već smo pisali o Indo-Pakistanskom ratu gde je AMX-13 imao zapaženu ulogu u tenkovskoj borbi kod Asal Utara, a iste 1965. godine je učestovao i u građanskom ratu u Dominikanskoj republici. Veliku ulogu je i imao i u građanskom ratu u Libanu gde ga je koristila regularna vojska ali različite milicije.
Jedan od najvećih korisnika je bio Izrael kome je AMX-13 bio prvi tenk u oružanim snagama. Francuska je bila jedina zemlja koja je u to vreme htela da isporučuje oružije Izraelu pa je tako 1956. godine stiglo 180 AMX-13, da bi 1967. stiglo još 400. Međutim Izrael ove tenkove nije koristio u svrhu izviđanja već kao standardne glavne borbene tenkove što je dovelo do velikih gubitaka tokom Šestodnevnog rata. S obzirom da je SSSR bio saveznik Egipta i Sirije u to doba upravo je tako i jedan zarobljeni primerak stigao u Muzej u Kubinki. Već nakon ovog sukoba Izrael shvata da im ovaj tenk ne odgovara za upotrebu onako kako su oni zamislili i 1969. godine ih prodaje Singapuru. Zanimljivo je primetiti da će se AMX-13 u službi vojske Maroka boriti na strani Egipta protiv Izraela u Jom Kipur ratu 1973. godine.
Auto-loaderi kao koncept
Iako na prvi pogled deluje da je oscilirajuća kupola sa auto-loader mehanizmom bila neko slepo crevo razvoja tenkova to ne mora biti slučaj. Naime iako je ovaj koncept proizveo samo jedan uspešan laki tenk, AMX-13, koncept auto-loadera je nastavio da se razvija i za standardne kupole. Tako svi sovjetski tenkovi nakon T-64 imaju auto-loader mehanizam koji smanjuje masu i dimenzije tenka. Tako moderni auto-loaderi kao što su ruski T-90 i T-14 Armata, japanski Type 90 ili kineski Type 98 su zapravo značajno lakši od američkog Abramsa, francuskog Leklerka ili britanskog Čelendžera 2 koji imaju člana posade koji puni top. Konačno Rusi su na T-14 Armata tenku demonstrirali da posada više uopšte ne mora da se nalazi u kupoli koja je najizloženija neprijateljskoj vatri već je može kontrolisati iz trupa tenka. AMX-13 je bio prvi pokušaj da se jedan član posade zameni mašinom a daljim razvojem tehnologije je praktično sigurno da će auto-loaderi biti budućnost tenkova, ako uopšte i bude potrebna ljudska posada…
