Sjedinjene američke države su u Drugi svetski rat ušle dosta kasno, ali to nije sprečavalo njihove tenkove, pre svega lake da kroz Lend Lease program učestvuju u borbama dosta pre toga. Sa druge strane SAD je jedna od retkih nacija koja je razvoj i upotrebu lakih tenkova nastavila tokom celog trajanja rata, ali i dosta dugo nakon toga.
M3/M5 Stuart
Prateći dešavanja u Evropi inženjeri iz SAD su vrlo brzo zaključili da njihov M2 Laki tenk neće biti adekvatan za ono što se dešava na bojištu. Odmah se krenulo u razvoj novog lakog tenka koji je dobio Light Tank M3 (da bi se razlikovao od srednjeg tenka M3 “Lee”). Zanimljivo je da je za M3, s obzirom da bi pretežna uloga morala da mu bude izviđačka, odabran motor iz aviona što je doprinelo njegovoj dosta visokoj silueti, ali i dosta ograničenom prostoru unutar tenka. Naoružan topom od 37mm i u početku čak šest mitraljeza bio je sasvim u skladu sa onime što se na bojištu u tom momentu moglo naći kod njegovih protivnika. Čak je i oklop bio solidno respektabilan sa 38mm napred na gornjoj ploči, 44mm na donjoj ploči i 51mm na mantletu topa.
M3 pod oznakom “Stuart” prvo ulazi u službu kod Britanaca i učestvuje u borbama u Severnoj Africi, gde se pokazuje kao sasvim adekvatno rešenje u odnosu na Panzer III tenkove, a pogotovu u odnosu na italijanske Fiat M13/40. S druge strane britanske posade su cenile to što je tenk bio brži i pouzdaniji od njihovog Crusader, a posebno velika pogodnost je bila što je top mogao da ispaljuje HE (kumulativne) granate, za razliku od Crusadera pa je bio mnogo bolji za borbu protiv pešadije, bunkera i protiv-tenkovskih utvrđenih položaja. S druge strane avionski motor u M3 je trošio mnogo više goriva i imao duplo manji operativni domet u odnosu na Crusadera što je pravilo logističke probleme. Takođe njegov top od 35mm nije imao baš najbolju probojnost, a prostor unutar tenka je bio jako skučen.
Kada se SSSR našao pod napadom Nemačke oni su od Amerikanaca uzeli praktično sve čega su mogli da se dočepaju, uključujući i M3 Stuart tenkove. Nažalost oni su imali mnogo više zamerki na ovo vozilo od Britanaca. Pre svega avionski motor je zahtevao visoko-oktanski benzin, dok su Sovjeti za svoje tenkove koristili ili dizel ili nisko-oktanski benzin, dakle logistika je bila noćna mora. Sa druge strane dosta uske gusenice ovog tenka su mu omogućavale veliku brzinu, ali u uslovima ruskog blata koje se javljalo u jesen i proleće su bile pogubne za mobilnost vozila. Konačno mala probojnost topa je takođe nije bila baš pozitivna karakteristika u očima Sovjeta.
Interesantno je primetiti da je M3 prvi tenk Američke vojske koji je u Drugom svetskog ratu učestvovao tenkovskom sukobu i to protiv japanskih Type 95 Ha-Go tenkova. Međutim i SAD ubrzo uviđaju manjkavosti ovog vozila i odlučuju da ubace Krajslerov motor iz automobila koji je oslobodio i dodatnog prostora u kabini, ali je zadržan top od 37mm. Iako su prvo hteli da ga nazovu M4 Light tank onda su shvatili da bi to napravilo problem sa zabunom sa M4 Sherman tenkovima pa su ga preimenovali u M5.
Ova varijanta je takođe ušla u naoružanje tokom 1943. godine, mada su Sovjeti odbili da je kupe s obzirom da u tom momentu više nisu bili u toliko lošem stanju kao 1941. Tenk će ostati u upotrebi u vojsci SAD i Velike Britanije do kraja rata, dok na Istočnom frontu više neće biti prisutan nakon 1944. godine u jedinicama na frontu. Opet M3 i M5 Stuart su proizvedeni u ogromnim brojevima, preko 25.000 komada u svim varijantama tako da su izvoženi velikom broju zemalja čak i nakon rata, a korišćeni su i tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata od strane partizanskih snaga u Jugoslaviji.
M24 Chafee
Uporedo sa poboljšanjima na M3 tenku SAD kreću u razvoj potpuno novog lakog tenka, što je bilo vrlo interesantno jer je to period u kome su većina nacija odustale od daljeg razvoja lakih tenkova i fokusirale se na srednje i teške tenkove. Prva ideja je bila da se uradi nadogradnja M5 tenka stavljanjem 75mm topa ali je taj dizajn toliko narastao u veličinu da je premašio 25 tona i dobio je oznaku M7 srednji tenk.
Zato u aprilu 1943. godine kreću u razvoj potpuno novog vozila čija težina mora da ide ispod 20 tona i da nosi novo razvijeni top od 75mm koji je uzet sa B-25 bombardera. Top je imao iste karakteristike kao i 75mm top na Shermanu. Samo vozilo je bilo dosta lakše i imalo je samo 25mm prednjeg oklopa ali je on bio jako zakošen. Dobija oznaku M24 Light Tank, dok mu Britanci daju nadimak „Chaffe“ po generalu američke vojske Adna R. Chaffe koji je dosta radio na razvoju tenkovskog ratovanja. Vojska odmah podiže inicijalnu porudžbinu sa 1.000 na čak 5.000 komada i oni na front u Evropi počinju da stižu krajem 1944. godine. Nažalost to je zapravo prekasno da bi Chaffe zamenio Stuart tenkove i da bi značajnije uticao na sam ishod rata. Međutim one jedinice koje su dobile M24 su hvalile mnogo bolji top, iako je njegov oklop moglo da probije praktično bilo koje nemačko oruđe.
M24 će mnogo više učešća uzeti u sledećim sukobima – pre svega ratu na korejskom poluostrvu. Međutim nakon ubrzane demobilizacije trupa nakon Drugog svetskog rata tenkovske jedinice bazirane u Japanu su bile jako neiskusne a na početku rata su M24 bili glavna odbrana od severnokorejskih snaga naoružanih mnogo bolje oklopljenim sovjetskim T-34/85 tenkovima. Zajedno sa celokupnom vojskom M24 su brzo primorani na povlačenje sve do Pusan džepa gde onda bivaju korišćeni kao fiksna artiljerijska oruđa za odbranu tokom opsade. Tek u kasnijim fazama ovog rata, uz podršku M4 Sherman, M26 Pershing i M48 Patton tenkova M24 dolaze do punog izražaja u svojoj osnovnoj, izviđačkoj, ulozi.
Kasnije ih koristi Francuska u ratu u Indo-Kini (Vijetnamu) gde su se koristili u odbrani Dijen Bijen Fu aerodroma i gde su ih snage vijetnamaca i zarobile nakon što su slomile otpor Francuza. Jedan od njih je poslati i u centar u Kubinki na testiranje od strane SSSR-a i upravo je to vozilo koje sada možemo videti izloženo u muzeju.
Poslednji zabeleženi slučaj korišćenja M24 tenka je u Indo Pakistanskom ratu 1971. godine o čemu smo već pisali. Iako je konačni broj proizvedenih primeraka samo 4.731 koristile su ih i armije Grčke, Iraka, Irana, Francuske, Južne Koreje, Kanade kao i većeg broja drugih zemalja, a i dalje su u operativnoj upotrebi u oružanim snagama Urugvaja.
Priča o „malom buldogu“
Jedno od najpopularnijih vozila u World of Tanks je svakako M41 Walker Bulldog tenk. Njegov razvoj je započet odmah nakon Drugog svetskog rata kako bi zamenio Chafee, ali je tekao jako sporo sve do izbijanja rata u Koreji kada su shvatili da im pod hitno treba novi laki tenk. Trebalo je da bude bolje zaštićen od prethodnika i da ima bolje naoružanje. Iako je razvijen kao laki tenk on nije zapravo bio ni toliko lagan (25 tona), ni slabo naoružan (odličan top od 76mm). Ulazi u operativnu upotrebu u američkoj vojsci 1951. godine, pod oznakom M41 „Little bulldog“, ali kasnije biva preimenovan u Walker Bulldog u čast generala Walton Walkera koji je poginuo godinu dana ranije.
S obzirom da je tokom rata u Koreji na brzinu ubačen u upotrebu imao je dosta mehaničkih problema u startu a posade su bile nezadovoljne i malim prostorom unutar tenka tako da nije uživao veliku popularnost u startu. Dosta velika silueta je takođe bila u suprotnosti sa izviđačkom ulogom tenka. Nakon rata u Koreji SAD se više okreću razvoju srednjih tenkova kao što je Patton, kao i novijim modelima koji će naslediti Buldoga kao što je M551 Sheridan. Ipak to omogućava da Walker Bulldog postane jako popularan izvozni proizvod, pogotovu u zemlje Azije. Simpatično je da tenkovske posade iz Azije nisu imale primedbe na skučen prostor unutar tenka s obzirom da su ljudi tamo i inače nešto nižeg rasta.
Prvo vatreno krštenje M41 ima tokom invazije u Zalivu Svinja od 17. do 20. aprila 1961. godine na Kubi. Naime Amerikanci su naoružali Kubance koji su trebali da svrgnu Kastra upravo i sa pet Buldoga i pružili im obuku u Sjedinjenim Američkim Državama. Tenkovi su se iskrcali pod teškom neprijateljskom vatrom ali su stigli neoštećeni na plažu i onda su uspeli da zauzmu aerodromsku pistu nanoseći teške gubitke Kastrovim snagama koje nisu imale protiv-tenkovsko oružije. Kastro naređuje da dve čete T-34/85 tenkova odmah napadnu aerodrom, ali pobunjenici uspevaju da presretnu njihove radio komunikacije i da planiraju odbranu u skladu sa time. Tri Buldoga se taktički pozicioniraju i otvaraju vatru pri čemu uništavaju dva T-34 tenka, jednom otkidaju gusenice što pravi čep na putu. Međutim napad kubanskih tenkova je tako jak da su do podneva sledećeg dana Buldozi, iako čitavi, u potpunosti ostali bez municije. Kako Amerikanci ne žele da im dostave pomoć cela invazija biva slomljena a američki tenkovi bivaju napušteni na plaži na koju su se i iskrcali tri dana ranije.
Zapaženu ulogu M41 ima i tokom rata u Vijetnamu gde su bili u sastavu snaga Južnog Vijetnama. Tokom operacije u Laosu snage Južnog Vijetnama prodrle u tu zemlju kako bi napali Vijetkong koji je bio stacioniran tamo i koji je imao i dosta tenkova. Severno-vijetnamski tenkovi potiskuju vojsku Južnog Vijetnama ali tada dolazi i do prvog većeg tenkovskog sukoba tog rata kada su M41 izveli protiv napad i uništili sedam T-54 i šesnaest PT-76, pri čemu su samo četiri buldoga izgubljena. Ipak korišćenje ovih tenkova nije bilo dobro strateški potkovano i često su bili u poziciji fiksne artiljerije pri čemu su ih severno-vijetnamski T-54 i Type-59 lako zaobilazili i uništavali. Pogotovu je to nelogično kada uzmemo u obzir da je M41 brži i mobilniji tenk od T-54. Buldozi su takođe postajali laka meta za severno-vijetnamsku pešadiju naoružanu protiv-tenkovskim raketama tipa „Maljutka“.
Sve ovo je interesantno i iz perspektive kako je M41 Walker Bulldog zapravo završio u Kubinki, s obzirom da je u to vreme Hladni rat bio na svom vrhuncu i da SSSR i SAD nisu baš sarađivali. Jedna verzija je da je stigao upravo iz Zaliva Svinja, dok je druga da se radi o primerku koji je zarobljen prilikom pada Južnog Vijetnama. Naravno iako je od tada prošlo mnogo godina od zaposlenih u muzeju nije moguće dobiti takvu informaciju jer je to i dalje tajna.
M41 je interesantno bio i prvi tenk kojim su opremljene snage Zapadno nemačkog Bundeswehra 1955. godine, a izvožen je u Argentinu, Brazil, Novi Zeland. U Brazilu su čak uspeli da mu skrate i stanje cev topa da može da ispaljuje granate kalibra 90mm ali objektivno gledano tokom celokupne svoje upotrebe je korišćen sa solidnim topom od 76mm. Još uvek se koristi u Dominikanskoj republici, Čileu, Tajvanu, Gvatemali, Urugvaju i Vijetnamu.
Drugačiji pogled na laki tenk
Amerikanci su smatrali da vreme lakog tenka nije prošlo 1941. godine kao što je to slučaj sa Nemcima i Sovjetima i korišćeni su pre svega u svrhu izviđanja, ali su počev od M24 bili sasvim dobro naoružani da su mogli da nanesu velike gubitke protivniku. Upravo zato su Amerikanci njihov razvoj nastavili i nakon Drugog svetskog rata, uključujući i vozila kao što je M551 Sheridan. Ipak možda i najznačajniji laki tenk nakon rata nije došao iz SAD, već upravo iz zemlje koja tokom okupacije nije proizvodila tenkove, ali o njemu u nekoj od narednih priča iz Kubinke.
