U Moskvi se u tenkovskom muzeju u Kubinki i na ostalim istorijskim lokacijama naravno najčešće mogu naći tenkovi iz SSSR-a ili zemalja sa kojima su ratovali, pre svega Nemačke i Japana, ali postoji i poseban deo posvećen svim ostalim nacijama. Ipak treba imati u vidu da ne samo što postoje eksponati iz Amerike, Velike Britanije, Francuske, Švedske ili i SFRJ, već je jedan dobar deo vozila tu dospeo tako što je dizajniran negde drugde ali su ga koristili Sovjeti u okviru Lend Lease programa pomoći Zapadnih saveznika. Iako su ta vozila suštinski sovjetska mi ćemo ih zbog dizajna tretirati na osnovu zemlje porekla što je u najvećem broju slučajeva SAD ili Velika Britanija.
Kada govorimo o učešću SAD u Drugom svetskom ratu pre svega treba imati u vidu njihov poprilično kasni ulazak u rat – tek posle 7. decembra 1941. godine, u momentu kada su na tenkovskom planu već besneli ogromni sukobi na Istočnom frontu između nemačkih Panzera i sovjetskih T-34 i KV tenkova. Amerikanci ubrzo shvataju da tehnološki dosta zaostaju po pitanju naoružanja i kreće se razvoj lovaca na tenkove u dva pravca – jedan su vozila bazirana na šasijama standardnog tenka, na primer Sherman, kao što je Gun Motor Carriage M10 koji je dobio nezvanički nadimak “Wolverine”. Ideja je bila da se stavi što je moguće veći top ali da bude montiran na rotirajuću kupolu poput tenka. Da bi ovo postigli kupole su uglavnom morale da budu otvorene da bi imao gde top da ode unazad prilikom pucanja što je značajno umanjivalo zaštitu posade ali je sa druge strane omogućavalo mnogo bolje protiv-tenkovske karakteristike nego što je imao Sherman na primer. Drugi pravac razvoja američkih lovaca na tenkove je sličan nemačkom konceptu Marder i kasnije Waffentrager vozila s tim da amerikanci kao osnovu koriste svoje polu-guseničare, half-track, vozila. Interesantno je da su Nemci odmah krenuli sa šasijama tenkova iako su i oni u svojoj službi imali polu-guseničare koji su suštinski lakši i brži do tenkova, ali naravno i lošije oklopljeni. Ipak u uslovima gde je posada svakako u otvorenom prostoru ostaje pitanje da li vam uopšte znači nešto jača šasija po pitanju oklopa?
T48 Gun Motor Carriage (SU-57)
T48 je pravi primer korišćenja polu-guseničara na koji je stavljen protiv-tenkovski top kalibra 57mm. Zanimljivo je da je ovo vozilo prvo razvijeno na zahtev Velike Britanije kojoj je trebalo nešto što bi zaustavilo nemačke Panzere u borbama u pustinji Sahare. Međutim dok je T48 razvijen i istestiran ova kampanja je već završena i onda se postavilo pitanje šta sa njime. Britanci su uzeli 30 komada ali su ih najviše koristili samo kao prevozno sredstvo za pešadiju a a 282 komada je zadržala američka vojska. Najveći broj, njih 650, tako završava u okviru pomoći SSSR-u tokom 1943. godine gde dobijaju oznaku SU-57, standardno prema kalibru topa. Mnogi će se možda zapitati zašto je SSSR-u bilo potrebno ovakvo oružije kada su već u svom arsenalu u tom momentu imali SU-85 ili čak i SU-152 koji je mogao da uništi Tigar tenk jednim pogotkom? Razlog je vrlo jednostavan – Istočni front je bio ogroman i sam broj vozila koja su učestovala u borbama je neverovatno veliki, samim tim šta god da imate, možete da proizvedete ili nabavite od nekoga sa strane uzimate pa ćete ga sigurno već iskoristiti nekako. I tako je T48/SU-57 najviše korišćen u leto 1944. godine tokom operacije Bagration kao podrška pešadiji. Uglavnom je bio pozicioniran u hull-down gde je samo top vireo iznad nekog brda ili druge prepreke a top od 57mm iako nije imao tako veliku probojnost je imao mogućnost da efektivno deluje na jako velikim udaljenostima.
Pozitivne strane vozila su bile i gusenice koje su obezbeđivale bolju prohodnost od točkova ali i značajno veća brzina i uopšte pokretljivost zbog manje težine od većine lovaca na tenkove baziranih na šasijama tenkova.
M18 Hellcat
Dalji nastavak razvoja lovaca na tenkove sa kupolom je rezultirao sa dva vozila M18 Hellcat i M36 Jackson. Ovog drugog nećemo obrađivati u ovom tekstu s obzirom da ne postoji takav eksponat u Moskvi ali možete da se podsetite detalja o njemu iz našeg ranijeg teksta o službi u JNA. S druge strane M18 Hellcat, odnosno 76 mm Gun Motor Carriage M18 ili M18 GMC kako mu je bio zvanični naziv, se nalazi u okviru muzeja u Kubinki i svakako spada u jedno od najinteresantnijih vozila Drugog svetskog rata.
Kada su Amerikanci 1941. godine shvatili da moraju da se bore protiv tenkova oformili su posebnu sekciju lovaca na tenkove kojom je komandovao tada potpukovnik Endru Dejvis Brus. On je imao specifična razmišljanja na tu temu i smatrao je da lovac na tenkove mora biti vozilo koje je brže od tenka, sa boljim topom ali manje oklopa da bi smanjii masu vozila, kako se on izrazio nešto što bi u klasama brodova odgovaralo opisu krstarice umesto bojnog broda, za koju ulogu je video standardne tenkove. Zato je imao velike primedbe na M10 jer je prosto bio prespor, ali i na M36 jer je suštinski bio isto to samo sa boljim topom.
Tako se krenulo u razvoj novog vozila i prvi prototip je došao sa topom kalibra 57mm (istim onim kao na T48 polu-guseničaru) koje je dobilo oznaku 57 mm Gun Motor Carriage T49 (ne mešati sa T49 u World of Tanks koji je polu-izmišljen). Međutim već tada stiže zahtev za boljim topom i pravi se vozilo sa topom od 75mm, istim kao na Sherman tenku – 75 mm Gun Motor Carriage T67, koji i postoji u World of Tanks kao Tier V lovac. Ipak dolazi do zahteva za još jačim topom – ovoga puta eksperimentalnim od 76mm koji je bio u razvoju za nove Sherman tenkove. I kao takav će M18 kasnije sa nadimkom Hellcat ući u proizvodnju.
Treba naglasiti da je ovo jedno od retkih vozila kada govorimo o lovcima na tenkove uopšte koje je izrađeno na potpuno posebnoj šasiji razvijenoj samo za njega što mu je dalo neke vrlo interesantne karakteristike – pre svega veliku brzinu. Naime Hellcat je zahvaljujući maloj težini (ispod 20 tona), dobrom benzinskom motoru i odličnom oslanjanju mogao bez problema da dostigne brzine preko 45 milja na sat, odnosno 72 km/h što ga je činilo najbržim vozilom tog tipa u Drugom svetskom ratu ali i najbržim tenkom u američkoj vojsci sve do pojave M1A1 Abrams tenka. Samim tim je itekako ispunio uslov da ima veliku brzinu i mobilnost.
Top od 76mm je imao i svojih velikih ograničenja – mogao je recimo bez problema da spreda sa 2km udaljenosti probije oko 88m oklopa što je ekvivalent Panzer IV tenka. Ali u momentu kada ovo vozilo dolazi na bojište pojavljuju se u Francuskoj i mnogo bolje oklopljeni Panther tenkovi čiji prednji oklop je efektivno oko 140mm, a na samoj oplati topa ima još i mantlet debljine dodatnih 100mm. Pogotovu kada bi se Panther našao u hull-down odbrambenom položaju bilo je maltene nemoguće da ga Hellcat probije. Međutim kada bi Panther bio u ofanzivnoj akciji, kao što je bio slučaj u Ardenima krajem 1944. M18 bi koristio svoju veliku mobilnost i relativno malu siluetu da se protivnicima prikrade sa strane ili otpozadi i vrlo lako rešavao situaciju u svoju korist. Njihova mogućnost da pucaju, pobegnu i onda se pojave negde drugde na bojištu je bila presudna tokom nemačke ofanzive u Ardenima kada su uspeli da zaustave napredovanje na nakoliko lokacija. Zabeleženi su slučajevi gde su komandiri “gazili” vozilo putem kako bi pretekli nadiruće Nemce brzinama do čak 80km/h! Naravno to baš i nije bilo dobro za motor, a Hellcat je kasnije postao poznat po relativno čestim kvarovima i otkazima na motoru. Upravo zbog tog komplikovanog održavanja ovo vozilo nije bilo interesantno ni Englezima ni Rusima kroz Lend Lease program, međutim samo za američku vojsku je tokom rata proizvedeno preko 2500 komada.
Treba naglasiti i da su prve verzije M18 Hellcata sa topom od 76mm pravljene bez prigušivača na kraju, takva je upravo i varijanta koja se nalazi u Kubinki. Međutim na samom bojištu je to stvaralo probleme jer kada bi pucali iz topa toliko veliki oblak prašine bi se podigao da bi posada morala da sačeka dok se slegne kako bi uopšte nišanili ponovo. Zato je razvijen top sa kočnicom na vrhu koji je rešio taj problem i takav se našao na većini kasnije proizvedenih Hellcata.
Posle rata se razmišljalo o modernizaciji Hellcata stavljanjem 90mm topa (takav je u World of Tanks), ali se od toga odustalo i jedan broj vozila je završio kao poklon drugim zemljama, između ostalog i SFRJ.
Američka protiv-tenkovska doktrina
Amerikanci su pre pre ulaska na evropsko ratište imali vrlo jasnu doktrinu korišćenja oklopnih jedinica: specijalne jedinice tenkova su bile priključene pešadiji i one bi probijale fiksnu odbranu, a zatim bi druge tenkovske jedinice koristile rupu u odbrani i napredovali kroz neprijateljsku pozadinu. S druge strane lovci na tenkove su bili grupisani u posebnu organizaciju – Tank Destroyer Force, i trebalo je da budu držani u pozadini sve dok se ne primeti veliki tenkovski napad protivnika, a onda bi iskoristili svoju mobilnost da brzo izvrše protiv-napad iz zasede protiv neprijateljskog oklopa. Trebalo je da brzo manevrišu defanzivnim ulogama a napad ili jurenje za neprijateljskim tenkovima je bilo eksplicitno zabranjeno!
Međutim kada su se iskrcali u Francuskoj 1944. godine Amerikanci odjednom shvataju da se njihovi tenkovi mnogo ćešće nego što su očekivali nalaze naspram poprilično superiornog nemačkog oklopa. Zato umesto da lovci na tenkove budu zadržani u rezervi skoro stalno su pozivani da pomognu tenkovskim snagama u borbi protiv Panzera. U tom smislu je u okviru američke vojske mnogo više bio popularan M36 Jackson jer je imao bolji top od 90mm iako je bio mnogo sporiji i nije se uklapao u ideje tada već generala Endru Brusa. Međutim Hellcat je imao svojih prednosti jer je mogao lako da manevriše oko Panthera koji je imao dosta sporu rotaciju kupole i na taj način da dođe sa strane i probije ga. U kasnim fazama rata Nemci nisu uspevali ni previše tenkova da dopreme na front pa je dosta lovaca na tenkove bilo korišćeno kao samohodna artiljerija za podršku pešadiji.
Kraj sage lovaca na tenkove
Nakon rata i Amerikanci se fokusiraju na glavne borbene tenkove a ulogu lovaca na tenkove preuzimaju druga vojna oruđa, od pešadijskih “bazuka” pa sve do helikoptera naoružanih ATGM (anti-tank guided missile, navođena protiv-tenkovska raketa) i praktično ovaj rod oklopne vojske prestaje da postoji. Zanimljivo je da se recimo T28, koji je u World of Tanks Tier 8 lovac na tenkove, koristio u ratu u Koreji, iako još u fazi samo prototipa jer je bilo neophodno poslati sve moguće jedinice da bi se sprečio kolaps Južne Koreje. Međutim prava oznaka ovog vozila je T28 Super Heavy tank, dakle on uopšte nije bio klasifikovan kao tank destroyer, a i u Koreji se koristio samo kao samohodna artiljerija. Prosto više na bojnom polju nije bilo mesta za vozila koja su namenjena isključivo uništavanju protivničkih tenkova.
Ovo naravno ne znači da ovime završavamo “Priče iz Kubinke”, naprotiv, bez obzira što je vreme lovaca na tenkove prošlo tenkovski muzej krije još mnoštvo eksponata koje ćemo predstavljati u narednim tekstovima!
