Sovjeti videvši kako protivnik koristi StuG III samohodne topove početkom 1943. godine razvijaju vozilo bazirano na haubici kalibra 152mm koje je trebalo da služi za uništavanje utvrđenih položaja. Međutim sasvim slučajno ovaj top postaje vrlo efikasan u uništavanju protivničkih tenkova, toliko čak da vozila iz ove serije kod posada dobijaju nadimak „Зверобой“ – ubica zveri, misleći se pre svega na Tigrove, Pantere i Slonove (Elephant) u redovima Vermahta.
SU-152
Zanimljivo je primetiti da su Sovjeti još na početku rata imali u arsenalu oklopno vozilo sa haubicom od 152mm – legendarni KV-2 tenk! Međutim on je bio poprilično velika meta, jako spor i ne tako dobro oklopljen i jako težak što stvara probleme prilikom prelaska mostova. U oktobru 1941. je i fabrika koja je proizvodila ove tenkove morala biti evakuisana iz okoline Lenjingrada daleko na istok u Čelabjansk. To je praktično označilo i kraj masovne proizvodnje ovog vozila. Sovjeti su zato odlučili da se okrenu konceptu samohodnog topa, nalik na SU-85 i SU-100, ali baziranog na većoj šasiji, na KV-1S tenku. Sam dizajn dobija naziv KV-14 i biva uspešno testiran u februaru 1943. godine. u kombinaciji sa haubicom ML-20 koja se već pokazala kao razorno oruđe u varijanti standardnog vučenog topa. Dodatna pogodnost je bila što je vozilo koristilo već postojeća rešenja te je bilo jako lako i jeftino za masovnu proizvodnju, ali mu je oznaka promenjena u IS-152.
Zanimljivo je primetiti da ML-20 top kalibra 152mm nikada nije ni imao u vidu protiv-tenkovsku ulogu – pravljen je kao haubica za dejstva protiv „mekih“ meta i bunkera. Protiv-tenkovski topovi su imali potpuno drugačiju doktrinu: mali projektili od jakog materijala koji bi kroz cev izletali velikom brzinom i na taj način probijali direktno protivnički oklop. Ono što je za ML-20 top specifično jeste da se granata sastoji iz dva dela i da je izuzetno velika – ukupna težina obične HE granate je bila 40kg, dok je granata za probijanje betona težila čak do 56kg. Primera radi izlazna brzina projektila na ML-20 topu je bila oko 600 m/s, dok je na D-10S topu koji je nosio SU-100 bila 1.000 m/s, skoro pa dvostruko više. Iz tog razloga SU-152 nije ni bio predviđen za AP projektile niti su bilo kakvi testovi protiv tenkova uopšte i sprovođeni. Međutim taman u vreme uvođenja ovog vozila u službu, početkom 1943. godine Sovjeti zarobljavaju prve Tigar tenkove i rezultati prvih testiranja su poražavajući – nijedan sovjetski top ih ne može probiti na zadovoljavajućoj udaljenosti. Zato kreću da eksperimentišu sa različitim vozilima, uključujući i SU-152 i dešava se nešto vrlo zanimljivo: sama eksplozija koju kreira projektil kalibra 152mm je bila dovoljna da u potpunosti otkine kupolu sa Tigar tenka, na bilo kojoj udaljenosti! Praktično je to u tom momentu jedino vozilo u sovjetskom arsenalu sposobno za tako nešto! Ovo slučajno otkriće dalje pokreće interesovanje za SU-152 i bivaju formirani prvi teški protiv-tenkovski bataljoni.
Naravno vatreno krštenje dolazi na leto 1943. godine tokom bitke kod Kurska gde je samo jedno odeljenje od 12 vozila stiglo u maju, a celokupna snaga od 21 vozila u bataljonu je postignuta tek tokom same bitke. Iako je ovo bilo jedino vozilo koje je moglo efektivno da uništi Tigar tenk na većoj udaljenosti ono je imalo i mnoge nedostatke – prednji oklop je mogao biti probijen od strane Tigar tenkova ili Ferdinand lovaca na tenkove sa velike udaljenosti, od strane Pz IV ili StuG III sa topovima od 7.5cm sa srednje i male udaljenosti, a praktično od strane bilo kog vozila sa strane ili otpozadi. S druge strane sam top od 152mm iako je imao veći domet od nemačkih 8.8cm je bio vrlo neprecizan na velikoj, pa čak i srednjoj udaljenosti, tako da je SU-152 bio vrlo ugrožen mnogo preciznijom povratnom vatrom u slučaju da ne pogodi prvi hitac. Međutim u zasedama prilikom sačekivanja velikih nemačkih tenkovskih formacija gde je do izražaja dolazila njegova mogućnost da uništi protivnika jednim hicem SU-152 nije imao premca.
Sama činjenica da je Tigar tenk bivao uništen jednom granatom je 1943. godine bila i više nego impresivna. Međutim protiv Ferdinand lovaca na tenkove nije bio tako efikasan jer je ovo vozilo imalo kompaktniju oklopnu strukturu. SU-152 je i dalje mogao da onesposobi Ferdinanda, i najčešće da pobije celu posadu, jednim pogotkom, ali nije uspevao da ošteti unutrašnje sisteme pa postoje dokazi da su Nemci bar 7 ovakvih lovaca već sutradan posle „uništenja“ od strane 152mm topa vraćali u borbu, naravno sa drugim posadama. Sovjeti su pokušali i sa AP projektilima ali rezultati nisu bili baš zadovoljavajući – preciznost nije bila bolja, mogućnost uništenja neprijatelja zbog manje brzine takođe, a sa druge strane HE projektili su mogli da se koriste u više situacija, pa je uglavnom većina vozila koristila upravo samo ovu municiju.
Konačno kada Sovjeti kreću u napredovanje, pre svega u leto 1944. godine u operaciji Bagration, SU-152 dobija na značaju u ofanzivnoj ulozi kao samohodni top koji uništava protivnička utvrđenja. U međuvremenu je dobio i neka poboljšanja kao što je mitraljez i komandirova kupola. Međutim shvaćeno je da mu treba bolji oklop a i šasija KV tenka već krajem 1943. godine biva izbačena iz proizvodnje pa se do kraja rata broj ovih vozila smanjio ali su učestvovali u svim bitnim operacijama. Ukupno je proizvedeno između 670 i 704 ova vozila.
ISU-152
Kako se napuštala šasija KV tenka odlučuje se da se i samohodni top prebaci na moderniju i bolje oklopljenu šasiju IS tenka i da se koristi isto naoružanje koje se već pokazalo tako efikasnim. Dodaje se i više oklopa napred kako bi zaštita bila bolja kao i sva druga unapređenja na SU-152 kao što su komandirova kupola i mitraljez. Zanimljivo je da postoje dve verzije zašto je prefiks na vozilu ISU – jedna je da se radi od SU vozilu na IS šasiji, pa kao kombinacija te sve reči. Druga je da ISU označava истребителя самоходнa установка, što bi u nekom slobodnom prevodu značilo lovac-samohodni top, što bi moglo da se objasni dvostrukom ulogom za koju je već bio opredeljen SU-152 nakon inicijalnih testiranja. Ipak verovatnija je prva pretpostavka, ali zapravo nisu sačuvani dokazi koji bi govorili u prilog jednoj ili drugoj tvrdnji. ISU-152 je imao 80mm prednjeg oklopa i bio je mnogo bolje zaštićen od svog prethodnika što ga je činilo bezbednim od nemačkih topova kalibra 7.5cm i omogućavalo mu da napreduje ispred pešadije bez brige od većine protivničkog naoružanja. Ipak, iako je mogao sa lakoćom da uništi nemačke „zveri“ ISU-152 je imao vrlo malu brzinu paljbe, baš zbog jako teških projektila, što ga je činilo pred kraj rata inferiorinim u poređenju sa na primer SU-100, ali ga je mogućnost da deluje i po protivničkim utvrđenjima činila mnogo opasnijim i oružjem za više uloga.
Tokom same proizvodnje vozilo je sporadično unapređivano, pa je tako u jednom momentu prešlo i na šasiju IS-2 tenka (ili IS model 1944. godine kako je još poznat). Takođe se eksperimentisalo i sa dugačkim topom BL-8 za uništavanje tenkova, a u jednom momentu čak i sa BL-10 kalibra 152mm (ovo je top s kojim se najčešće igra u World of Tanks) koji je dobio oznaku ISU-152-2 ali se nije dobro pokazao, rat se u međuvremenu završio i nikada nije ušao u operativnu upotrebu. Ukupno je ISU-152 u različitim varijantama proizvedeno 4,635 komada.
ISU-122
Još jedno vozilo koje je nastalo na ovom konceptu je ISU-122, potpuno ista šasija kao i kod ISU-152, ali sa montiranim topom A-19S kalibra 122mm koji se koristio isključivo i protiv-tenkovskoj nameni. Ovo vozilo se koristilo samo protiv neprijateljskog oklopa koji je moglo da probije sa dobrom dozom sigurnosti ali su performanse HE granata bile vrlo loše u poređenju sa ISU-152. Ipak velika zaliha topova kalibra 122mm i nedostatak onih od 152mm je uslovilo veliku proizvodnju i ovog modela po oprobanom receptu. Kasnije je napravljena i varijanta ISU-122S koja je pet članova posade, odnosno dva punioca umesto originalnog jednog, te je imala dosta veću brzinu paljbe. Do kraja 1945. godine ukupno je proizvedeno 1.735 ISU-122 i 675 ISU-122S.
Dalji razvoj
Konačno samo je ISU-152 zadovoljavao potrebe sovjetske vojske za višestruko korisnim i opasnim oklopnim vozilom pa su na njegovom razvoju nastavili da rade i posle završetka rata što je proizvelo nekoliko varijanti.
Object 704 je varijanta ISU-152 razvijena 1945. godine postavljena na kombinaciju šasija IS-2 i IS-3 tenka sa boljim prednjim oklopom i ML-20SM topom bez „kočnice“ na kraju. Prednji oklop je takođe poboljšan većom kosinom koja je omogućavala bolju zaštitu od protiv-tenkovske municije tog doba. Ova verzija nije ušla u proizvodnju.
Object 268 je nastao 1956. godine kao ideja da se iskoristi šasija T-10 (IS-8) tenka i 152 mm M-64 haubice što je bila adaptacija vučenog topa D-20 koji je evolucija M-20 sa ISU-152. Vozilo je takođe imalo i stereoskopski nišan (to je onaj weak spot u WoT gore) koji je lakše određivao udaljenost protivnika. Zanimljivo je naglasiti da i jugoslovenska haubica M84 NORA vodi poreklo od istog ovog D-20 topa, naravno uz brojna unapređenja. Object 268 je proizveden samo kao prototip i nikada nije ušao u operativnu upotrebu.
ISU-152K je modernizacija originalnog ISU-152 ubacivanjem motora sa T-54 tenka. Takođe je dodat novi rezervoar za gorivo što mu je dalo oko 920km autonomije, skoro 500km više nego kod inicijalnog modela. Neki elementi pogonskih točkova su pozajmljeni sa T-10 tenka a dodato je i još oklopa napred.
ISU-152M je finalna modernizacija ovog vozila koja je izvršena na tenkovima koji su već bili u upotrebi a rađena je zajedno sa modernizacijom IS-2 tenka na varijantu IS-2M 1959. godine. Dodati su noćni nišani i nova komandirova kupola kao i sve druge karakteristike sa ISU-152K.
Ključni top na ključnom mestu u ključnom trenutku
Sama činjenica da je top od 152mm mogao da uništi nemački Tigar tenk sredinom 1943. godine je bila potpuno revolucionarna na bojištu i nije ni čudo što je SU/ISU-152 dobio baš nadimak Зверобой jer ova zver je morala da ga se plaši. Čak su i super teški lovci kao Ferdinand pa čak i JagdTiger su imali zašto da budu zabrinuti zbog ISU-152. Pritom je ovo oružje potpuno ravnopravno delovalo i na sve druge mete, za koje je i inače bilo dizajnirano, što ga je činilo jednim od najkorisnijih tenkova na bojištu. Nije ni čudo što su ga Sovjeti do kraja rata proizvodili vrlo masovno a posle rata je korišćeno sve do 1970ih godina u velikom broju zemalja Istočnog bloka, a između ostalih i u SFRJ. Sve u svemu možemo reći da ovo vozilo jeste bilo jedan od simbola preokreta na Istočnom frontu i kasnije snage sovjetskih tenkovskih jedinica.
