U prethodna dva prikaza smo se bavili vozilima koja su nastala kao direktan odgovor na savezničke tenkove koji su u jednom momentu bili prejaki za nemačke Panzere. Međutim kako je onda došlo do toga da su i Sovjeti tokom Drugog svetskog rata krenuli u razvoj samohodnih topova od kojih će neki biti korišćeni direktno u ulozi lovaca na tenkove?
SU-76M
Svi kada pomislimo na sovjetske tenkove s početka rata odmah zamišljamo T-34 ili KV-1 kao glavne nosioce borbenih dejstava, međutim ono što se često zaboravlja jeste da je SSSR imao veliki broj lakih tenkova za izviđanje i za podršku pešadiji, pre svega tipovi T-26, T-40, T-60, T-70 i konačno T-80. Iako oni zbog relativno slabih performansi nisu ostali baš upamćeni u istoriji njihovi brojevi u službi su bili skoro pa neverovatni – sveukupno preko 25.000 vozila. Međutim već se pokazivalo na bojištu da laki tenkovi, kao i kod nemačkih Pz I i Pz II, prosto „izlaze iz mode“ – nit su dovoljno efikasni u izviđanju, bolje je koristiti avione, nit mogu dugo da prežive u susretu sa većim vozilima, nit su dovoljno dobri u podršci pešadiji jer prosto nisu dovoljno naoružani. Zato sovjetski inženjeri razmišljaju kako da najbolje upotrebe već postojeće resurse i odlučuju da na produženu šasiju tenka T-70 stave top koji imaju u velikim količinama – ZiS-3 od 76.2mm. Ovaj top je mogao da koristi i eksplozivne i pancirne a kasnije i APCR (armor-piercing composite rigid) granate i na taj način je bio upotrebljiv na mnogo načina.
Dosta kasno, u novembru 1942. godine napravljeno je vozilo SU-76 koje je imalo fiksirani top i otvoreni gornji i zadnji deo, slično nemačkim Marder vozilima. Sovjeti koriste naziv SU što je skraćenica od самоходная установка, odnosno u prevodu samohodni top. Međutim dizajn T-70 tenka je podrazumevao dva motora, svaki pokreće po jednu gusenicu, i vozača koji upravlja posebno svakim motorom što je bilo jako komplikovano i prouzrokovalo je česte kvarove. Nakon produkcije nekih 300 vozila inženjeri shvataju ovo kao veliki problem i razvijaju novi motor koji pokreće obe gusenice i to vozilo dobija oznaku SU-76M i kao takvo je proizvođeno iako se najčešće koristi samo oznaka SU-76, vozila koja zapravo nisu ni ušla u borbenu upotrebu.
SU-76 je imao nekoliko dobrih kvaliteta – pre svega top koji je mogao da probije tenkove, čak i Panther tenk sa strane, ali je takođe mogao jako dobro da pruža vatrenu podršku pešadiji u borbi protiv bunkera i drugih utvrđenih položaja. Mogućnost podizanja topa je bila najveća od svih sovjetskih samohodnih topova i omogućavala mu je da dejstvuje i kao artiljerija do udaljenosti od 17km, mada su granate kalibra 76.2mm često bile preslabe za neka ozbiljnija dejstva. Druga odlična karakteristika je vrlo mala masa za oklopno vozilo od samo 10.600kg, što je značilo da SU-76 može bez problema da ide kroz močvare i drugi za tenkove inače vrlo komplikovan teren. Zato je korišćen za zasede i iznenadne napade s boka na nemačke položaje. Nažalost sam oklop, pre svega zbog otvorenog gornjeg i zadnjeg dela nije bio baš najbolji i bio je vrlo podložan artiljerijskoj vatri ili granatama. S druge strane ipak to je značilo da je u uslovima urbanih borbi komandir vrlo jednostavno mogao da komunicira s pešadijom okolo i da zajedno dejstvuju, nešto zbog čega je ovo vozilo bilo vrlo omiljeno kod „prašinara“.
Same posade tenku vrlo često tepaju pa ga zovu „сука“ – kučka, ili čak i „сучка“ – kučkica (možda su vam neki od ovih termina poznati ako igrate Dotu sa Rusima), a najzabavniji je nadimak koje je dobilo tokom 1943. godine kada su Rusi po prvi put videli Ferdinand nemačke lovce na tenkove. Pošto SU-76 iz profila podseća na ovo vozilo dobio je nadimak „Голожопый Фердинанд“, što bi u bukvalnom prevodu bilo gologuzi Ferdinand, pre svega zbog toga što nije imalo oklop odozgo i otpozadi. Zanimljivo je da su postojali prototipovi zatvorenog SU-76 ali se u testiranju pokazalo da je baš ta otvorenost jedna od najvećih prednosti zbog saradnje s pešadijom, ali naravno i velika opasnost za posadu. Ipak SU-76 postaje vrlo veliki uspeh kako na bojištu tako i u fabrikama zbog jednostavne proizvodnje da bi na kraju rata bilo drugo najviše proizvođeno oklopno vozilo SSSR, posle legendarnog T-34 tenka, napravljeno je preko 14.000.
SU-122
Uporedo sa razvojem SU-76 sovjeti razmatraju i montiranje haubice većeg kalibra na pokretnu šasiju, pre svega impresionirani nemačkim Sturmgeschütz III vozilima (jer im ne trebaju bolji protiv-tenkovski topovi, još). Tako se krajem 1942. godine razvija vozilo SU-122 koje je imalo haubicu kalibra 122mm montiranu na šasiju T-34 tenka (laki tenkovi su bili previše laki za tako nešto). Ovo je jedno od prvih potpuno oklopljenih samohodnih topova u sovjetskoj upotrebi i koristi se u kombinaciji sa SU-76 u jedinicama. Treba imati u vidu da su sva vozila bazirana na šasiji T-34 ipak bila dosta teža, negde u rangu 30 tona, što je bilo skoro tri puta više od SU-76 i što ih je donekle ograničavalo u upotrebi. Naravno protiv tenkova nije preterano efikasno ali je odlično protiv bunkera i drugih utvrđenih položaja. Do sredine 1944. godine proizvedeno je 1.150 vozila.
SU-85
Krajem 1942. godine sovjetske trupe na frontu susreću prve Tigar tenkove a obaveštajni podaci govore i o Panther tenku koji je možda još bolje i oklopljen koje njihovi T-34 sa topom od 76mm ne mogu da probiju. Kako je SU-122 već bio u kasnoj fazi razvoja odlučuje se da se primeni isti koncept – iskoristiti šasiju T-34 ali staviti top za protiv-tenkovsku ulogu a izbor pada na protiv-avionski top kalibra 85mm koji dobija oznaku D-5S. Ovaj top je mogao da probije prednji oklop Tigar tenka sa udaljenosti od 1.000 metara. S obzirom na veliku mobilnost i nisku siluetu SU-85 bilo je moguće sasvim efikasno dejstvovati protiv tada najmoćnijeg nemačkog tenka. Ulazi u upotrebu sredinom 1943. godine i do proleća 1944. je proizvedeno nekih 2.000 komada. Ipak, razvojem nove kupole na T-34 i montiranjem istog topa čime je dobijen model T-34-85, SU-85 postaje zastareo i proizvodnja prestaje.
SU-100
Odmah se krenulo u razvoj modernijeg lovca i prvi prototip SU-100 izlazi sa trake u martu 1944. godine. Kao što mu i ime govori naoružan je 100mm D-10S topom koji se pokazuje jako efikasan – može da probije 125mm ravnog oklopa (Tigar ima napred 120mm) sa udaljenosti od 2.000 metara i 80mm zakošenog oklopa Panther tenka sa udaljenosti od 1.500m. Takođe prednji oklop vozila je povećan sa 45 na 85mm što mu je dalo bolju zaštitu. Poseban detalj koji se isticao jeste izbočina sa strane u kojoj je sedeo komandir i na taj način imao bolji pregled situacije, nešto po čemu je SU-100 bio znatno bolji od svih nemačkih jagdpanzera.
Do kraja rata je napravljeno oko 2.300 ovih vozila a posebnu ulogu su imali u sprečavanju nemačke ofanzive na jezero Balaton u Mađarskoj u martu 1945. godine kada su uspešno dejstvovali i protiv Tigar II tenkova. Proizvodnja se nastavlja i nakon rata, dobijaju ga mnoge zemlje Varšavskog pakta, među njima i SFRJ a u nekim zemljama kao što je Vijetnam i Severna Koreja se i dan danas nalazi u operativnoj upotrebi. Nažalost korišćeno je u velikoj meri i u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ali i skorije u ratu u Jemenu, što samo govori o njegovim potencijalima.
A šta kada vam zatreba vozilo i protiv bunkera i protiv tenkova?
Može se zaključiti da je jedan vid sovjetskih samohodnih topova imao isključivo ulogu podrške pešadiji, dok su neka kao što je SU-76 mogla da se koriste i u protiv-tenkovskoj ulozi, a neka kao što su SU-85 i SU-100 su razvijana isključivo kao lovci na tenkove. Međutim šta kada štab odluči da mu treba vozilo koje će imati haubicu velikog kalibra ali u idealnoj situaciji može dejstvovati uspešno i po tenkovima? Tada se bira top kalibra 152mm i razvija se vozilo koje će postati jedno od simbola sovjetske pobede u Drugom svetskom ratu, ali o tome u sledećem nastavku.
