Celokupan razvoj lovaca na tenkove u Nemačkoj vodi ka sve bolje oklopljenom, ka sve većem i ka sve više naoružanom vozilu da bi početkom 1945. godine u upotrebu ušao JagdTiger. Ovo vozilo je do današnjeg dana najveće oklopno vozilo koje je doživelo serijsku proizvodnju i svakako najveće oklopno vozilo u operativnoj upotrebi tokom Drugog svetskog rata. Zanimljivo je da će ono takođe označiti i početak nestanka lovaca na tenkove sa bojišta.
Nastanak
Već smo se u prethodnom tekstu dotakli toga kako su Nemci od slabo oklopljenih vozila sa dobrim topom stigli do razmišljanja da im stalno treba veći, bolje oklopljen i bolje naoružan lovac na tenkove. Zato prvo kreću u razvoj novog topa.
Nakon susreta sa ruskim topovima kalibra 122mm Nemci zaključuju da je potrebno razviti njihovo rešenje pre svega za direktno dejstvo po protivničkim utvrđenim položajima. Bira se kalibar 12.8cm jer je već korišćen za brodske topove. Međutim negde u toku 1943. godine od strane samog Hitlera stiže naredba da isti top mora biti prilagođen i za protiv-tenkovsku upotrebu. S obzirom da je ideja bila da ispaljuje granate jako velike brzine, kao i da se municija sastoji iz dva dela, ta prepravka zapravo nije bila toliko teška. Učestvuju dve konkurentske firme Rheinmetall Borsig i Krupp a Krupp konačno biva izabran za proizvodnju Pak 44 topa kalibra 12.8cm. Prvo se ovaj top montira na točkove kako bi se koristio kao standardni protiv-tenkovski top ali se dolazi do zaključka da nije nimalo jednostavno vući top težine skoro 11 tona i odlučuje se da će on ipak biti montiran samo na samohodna vozila, pre svih na teški lovac na tenkove na postojećoj šasiji, a zatim i na super teške tenkove koji su tek u razvoju tipa Maus i E-100. Ono što je definitivno jeste da je ovo oružje neverovatnog protiv-tenkovskog potencijala – ako gledamo oklop debljine 230mm zakošen pod 30⁰ može da ga probije sa 1.000 metara udaljenosti, debljine 200mm sa 2.000 metara, a debljine 173mm sa neverovatnih 3km! Podsetimo najteži sovjetski, a samim tim i bilo koji drugi tenk koga će Nemci susresti, tenk tog trenutka je IS/IS-2 koji ima zakošen prednji oklop debljine samo 120mm!
Drugi element koji treba rešiti jeste koja će se od postojećih šasija koristiti za proizvodnju novog teškog lovca na tenkove. Iako ime sugeriše da je u pitanju Tigar tenk zapravo se ova šasija preskače i uzima se odmah šasija Tigar II tenka Henschel tipa. Zapravo pravi naziv ovog vozila je Panzerjäger Tiger Ausf. B. Šasija biva još dodatno produžena, a umesto kupole se stavlja oklop koji spreda ima debljinu od neverovatnih 250mm. Ali u tome leži i problem – zadržava se isti motor V-12 Maybach HL 230 P30 od 690 konjskih snaga koji je pokretao Tigar tenk, koji je već bio spor, a zatim Tigar II gde je bio na granici svojih mogućnosti a sada je trebalo da pokreće vozilo koje je 10 tona teže. I to će biti jedan od najvećih nedostataka JagdTigera.
Kada ga vidite uživo
Teško je zapravo opisati utisak kada sam video JagdTigera uživo, sada premeštenog iz Kubinka muzeja u Patriot Park nadomak Moskve. Tenk koji je dugačak 10,65 m, širok 3,6 a visok 2,8 metara i težak čitave 72 tone je zaista neverovatan prizor. Pritom se nalazi u istoj hali sa Tigrom II, Nashornom, JagdPantherom i drugim nimalo malim vozilima. Treba istaći da je on veći i od našeg M-84 tenka ali i od Ambrams ili Challanger tenkova koje koriste Amerikanci i Britanci, a da je recimo od najnovijeg ruskog Armata tenka teži skoro 50%. Dakle jaaaako veliko je najbolji opis.
Dve stvari se posebno ističu – prva je svakako top koji prosto štrči van ionako poprilično velikog vozila a druga su gusenice. Naime JagdTiger, kao i vozila od kojih je nastao, Tigar i Tigar II, su zbog svoje veličine stvarala velike logističke probleme nemačkoj vojsci – jedan od njih je i da su bila preširoka za standardne vagone na koje su tovarili tenkove a tome su najviše doprinosile izuzetno široke gusenice – 0,8m je širina svake. Gusenice su tako široke zato što je tenk prosto pretežak da bi savlađivao bilo kakav iole komplikovaniji teren, tj da ne bi stalno ostajao zaglavljen u blatu. Zato su postojale i takozvane transportne gusenice koje su bile uže, samo 0,66 metara. Ove gusenice su se takođe koristile i kada je trebalo samim tenkom prevaliti određeno rastojanje po dobrom putu. Model koji se nalazi u Patriot parku je sa širim, borbenim, gusenicama koje deluju kao da možete napraviti kamp ispod njih.
Na kraju tu je debljina oklopa koja se najviše vidi na sastavu prednjeg dela super strukture sa stranicama – vidite na slici moju šaku u poređenju sa oklopom. Ja bih rekao da je moja šaka manje više standardne dimenzije, prosto nisam pri ruci imao nešto drugo što bi lakše pokazalo masivnost tog čeličnog vara. Ukupna širina je naravno 25cm, tako da je ovaj tenk u momentu kada se pojavio na bojištu bio apsolutno neprobojan spreda za bukvalno bilo koje savezničko oružje.
Kako se pokazao u borbi?
Prvo što treba imati na umu jeste da Jagdtiger na bojište dolazi u jako kasnoj fazi rata – početkom 1945. godine kada je velikim delom već sve rešeno ali Nemci imaju nade da će ih ovakva čudesna oružja nekako spasiti. Druga stvar je da je do kraja rata proizveden jako mali broj vozila – saveznički izvori govore o 70 do 88, dok u Kubinki stoji tačna cifra od 77 JagdTigera. U tom momentu je situacija u nemačkoj vojsci po pitanju logistike, goriva, municije, ali ponajviše i samih obučenih posada jako loša i to dodatno umanjuje njegov učinak na bojnom polju. Dodatni problem pravi i to što je vozilo ogromno a u tom momentu Saveznici na svim frontovima imaju apsolutnu prevlast u vazduhu. I konačno dolazimo do problema s motorom – ugrađeni agregat je prosto bio preslab i za Tigar II a u JagdTigeru su ga toliko mučili mehanički problemi da se skoro nijednom nije desilo da sva vozila u isto vreme budu operativna usled kvarova na motoru. A motor čak i kada je radio je bio jako slab i omogućavao vozilu da pređe samo oko 120km po putu odnosno 80km van puta, pri čemu je maksimalna brzina bila samo 34 km/h ali dostižnih samo u idealnim uslovima.
Čim su krenuli da ulaze u operativnu upotrebu Nemci su od ovih vozila napravili dva teška proti-tenkovska bataljona (Schwere Panzerjäger-Abteilung). Slučaj će hteti da je većina JagdTigera poslata na Zapadni front za potrebe ofanzive u Ardenima gde će vozila protiv kojih će se boriti biti značajno slabija od onih na Istoku. Jedan deo jeste učestvovao u borbama sa Rusima ali je to manji broj.
Zanimljivo je da nakon svoje povrede na bojištu jedan od najpoznatijih komandira Tigar tenkova Oto Karius biva preraspoređen u bataljon JagdTigera i on u svojoj knjizi „Tigrovi u blatu“ daje možda i najbolje opise kako se JagdTiger ponašao. Naravno njemu je mnogo smetao nedostatak kupole uparen sa relativno malim horizontalnim hodom topa, kao i prespor motor koji je jedva okretao teško vozilo. Ali bilo je tu i drugih problema – na primer top se uvek morao transportovati u zaključanom položaju pa bi trebalo neko vreme da se prebaci u mod za paljbu. Zatim se jako često dešavalo tokom vožnje po neravnom terenu da se top rašteluje što je tražilo ponovnu kalibraciju pre paljbe. Međutim Karius je najviše bio frustriran lošom obučenošću posada, na primer u džepu u oblasti Rur dva JagdTigera nisu napala američku kolonu na udaljenosti od 1,5km koju su lako mogli da unište jer su se plašili napada iz vazduha iako su bili dobro kamuflirani. Kasnije je jedan upao u krater od bombe i bio onesposobljen a drugi je uništen Panzerfaustom (nemačka verzija bazuke) koju su koristili ljudi iz lokalne milicije za odbranu a koji pre toga nikada nisu videli JagdTiger. Jedan komandir JagdTigera je kod grada Una napao pet neprijateljskih tenkova sa udaljenosti oko 600m. Naravno Shermani nisu imali nikakve šanse da probiju 250mm prednjeg oklopa ali se on uspaničio od granata koje su rikošetirale i naredio okretanje i povlačenje nakon čega su američki tenkovi probili njegove stranice i ubili i njega i posadu. Prosto posade nisu znale ni toliko da prema protivničkom oklopu uvek treba da budu okrenuti prednjim delom.
Međutim kada je delovao, a Oto Karius je to najbolje znao kako, JagdTiger je bio više nego ubitačan. Sam Oto je zabeležio jednu situaciju kada je video Sherman tenka koji se sakrio iza kuće i odlučio da oproba masivni top od 12.8cm u do tada nezamislivoj ulozi: da puca kroz kuću. Prvi pucanj je završio u zgradi ali je već drugi potpuno uništio Shermana iza kuće. To samo pokazuje koliko je ubitačan bio top na ovom vozilu ali Amerikanci odmah pozivaju artiljeriju i avijaciju te je Karius primoran da se povuče.
U drugoj situaciji 9. aprila 1945. godine JagdTigeri su u hull-down poziciji sačekali kolonu američkih tenkova i bez problema i bilo kakvih gubitaka uništili 11 protivničkih tenkova i 30 drugih vozila, neke sa udaljenosti od neverovatnih 4.000 metara! Gubitak su imali tek kada se pojavio američki P-47 Thunderbolt avion i uništio jedno vozilo. Ostala su se ipak povukla i kasnije predala u Iserlohnu u Austriji.
Zašto je JagdTiger praktično označio kraj lovaca na tenkove?
Kada se pogleda u situaciji borbe tenk protiv tenka, kao što je to slučaj u World of Tanks, JagdTiger deluje skoro pa nepobedivo pre svega zbog neverovatno dobrog topa i fenomenalnog prednjeg oklopa. Ok, nije bio baš najbrži ali njegova uloga i jeste bila prvenstveno odbrambena tako da to nije ključna osobina koja je problem.
Najveći problem je što ratni sukob nije baš poprilično arkadna video igra. I kada u to ukalkulišete cenu u materijalima koja je potrebna da bi se napravilo jedno ovakvo vozilo, zatim gorivo koje ono troši a bogami i logistiku koja je potrebna da bi se ono prevezlo negde pojavljuje se pravi problem. Da li je bolje i efikasnije napraviti pet Shermana ili T-34 ili jednog JagdTigera? Recimo da su Nemci sami dobili najbolji odgovor na to pitanje.
Konačno JagdTiger koliko god napredan bio za svoje vreme poprilično ne shvata u šta se ratovanje pretvorilo 1944/1945. godine. Pre svega mnogo bolja koordinacija između različitih vidova vojske dovodi do toga da prečesto obična pešadija ima mogućnost da pozove okolne lovce-bombardere kada uoče JagdTigera koji ga bez problema mogu uništiti (može i artiljerija ali dosta teže, za razliku od situacije u World of Tanks). I avioni su dobili mnogo bolja protiv-tenkovska oružja, najviše zahvaljujući razvoju nevođenih raketa. Zatim razvoj pešadijskog protiv-tenkovskog naoružanja – pre svega bazuke kod Amerikanaca, ali i Panzerfaust i Panzershreck lansera kod Nemaca. Mogućnost da pešadija nosi oružje koje može makar onesposobiti i najjači tenk je postala vrlo opasna za velika i teška vozila kakva su Nemci pravili a i planirali za kasnije. Sve ovo dovodi vozilo kao što je JagdTiger u situaciju u kojoj se otprilike nalazila Mažino linija na početku rata – imate najsavršenije oružje koje je najbolje za ratnu operaciju kakva se vodila pet godina ranije a u međuvremenu se rat promenio.
Posebno se ove stvari usložnjavaju nakon Drugog svetskog rata kada prenosna oružja dobijaju i HEAT projektile koje mogu probiti znatno deblji oklop. Primer takve logike ratovanja je i Jom-Kipur rat između Izraela i Egipta kada Egipćani preko Sueckog kanala prebacuju male pešadijske timove naoružane raketama tipa Maljutka koji uništavaju veliki broj izraelskih Patton i Sherman tenkova. U današnje vreme su to recimo pešadijske navođene TOW rakete. A tu su i laka pešadijska vozila, maltene na bazi džipova i slično, koja sada mogu nositi po tenkove ubitačno naoružanje. S druge strane avioni dobijaju vođene projektile koji mogu daleko preciznije da pogode tenk. Konačno razvijaju se helikopteri kojima je danas pretežna uloga baš pronalaženje i uništavanje tenkova.
U takvim okolnostima borbe tenk protiv tenka praktično padaju u drugi plan i tenkovi moraju biti mnogo više raznovrsna oružja koja će se boriti protiv različitih meta i pretnji po njih same. Više nije najbitnija debljina oklopa i probojnost topa, već mnogo više pokretljivost, više-namensko korišćenje i dobri senzori za opažanje pretnji na bojištu. U tom smislu treba verovatno i tražiti razloge zašto u World of Tanks baš igramo „tenkove sredine 20. veka“ kako autori to navode – prosto to je bilo najinteresantnije razdoblje razvoja tenkova! A nakon njega će neki tipovi, kao što su lovci na tenkove, praktično nestati, neki će se spojiti, kao što je primer srednjih i teških tenkova od kojih poreklo danas vodi glavni borbeni tenk, a neki će prosto nastaviti da se usavršavaju kao što su laka oklopna vozila ili samohodna artiljerijska oruđa.
Da li to znači da ćemo odustati od lovaca na tenkove?
Nikako! Bez obzira što se više ne razvijaju ostaje tu još mnogo vozila koje treba predstaviti a serijal ćemo nastaviti sa sovjetskim modelima.
