Kao što smo već najavili u prvom tekstu vezanom za istoriju tenkovskog ratovanja iz Moskve počinjemo sa serijalom tekstova koji će se baviti različitim aspektima tenkova kroz prizmu onoga šta sve možete videti u Kubinka tenkovskom muzeju kod Moskve. Prva tema za koju smo se odlučili jeste grana tenkova koja je nastala, doživela svoj zenit tokom Drugog svetskog rata a onda vrlo brzo i nestala sa bojišta – lovci na tenkove i to kroz prizmu nacije koja ih je praktično i stvorila, Nemačke.
Šta je to zapravo lovac na tenkove?
Pre svega treba definisati sam prevod ovog termina kod nas koji se koristi kao lovac na tenkove a direktan je derivat nemačkog Panzerjäger što je kao što je kod njih i uobičajeno reč sastavljena od dve: „tenk“ i „lovac“. Kako smo mi dosta termina pokupili iz nemačkog jezika smatram da je ovaj prevod prikladniji od direktnog prevoda sa engleskog termina tank destroyer, odnosno bukvalno uništavač tenkova. Zanimljivo je da ovaj termin zapravo ne postoji na ruskom jeziku i da oni sva ovakva vozila klasifikuju kao Самоходная Установка (SU) što bi u nekom prevodu kod nas bilo samohodni top. Posledica nedostatka termina je kod njih potpuno namerna jer su njihova vozila imala više namena od samo protiv-tenkovske ali ćemo o tome već kada dođemo do njih.
Drugi problem koji treba objasniti jeste šta je to zapravo lovac na tenkove i kako se on razlikuje od tenka? Većina bi rekla da je to tenk bez kupole na koji je montiran top većeg kalibra ali bi tu bili samo delimično u pravu. Naime postoje vozila koja su lovci na tenkove, kao što su američki Hellcat ili Jackson, koji imaju kupolu vrlo sličnu standardnom tenku. S druge strane postoje vozila koja su klasifikovana kao tenkovi, na primer američki prototip T28 super teški tenk, britanski prototip Tortoise heavy assault tank (A39) ili švedski Strv-103 („s-tank“), a zapravo uopšte ne poseduju kupolu. Dakle možemo zaključiti da (ne)postojanje kupole nije definitivan parametar za to da je nešto lovac na tenkove. Još jedan problem pravi i činjenica da su lovci na tenkove usled uslova na bojištu često morali da budu korišćeni i kao vatrena podrška pešadiji, za uništavanje bunkera ili drugih utvrđenih položaja, te da su neki od njih projektovani tako da osim armor-piercing (pancirnih) zrna za borbu protiv tenkova mogu da ispaljuju i high-explosive (kumulativna punjenja).
Ono što možemo zaključiti da se kao lovac na tenkove može nazvati vozilo koje je pretežno namenjeno borbi protiv neprijateljskog oklopa odnosno tenkova i takva široka definicija je verovatno jedina i moguća s obzirom na veliku raznovrsnost ovih vozila. Na kraju krajeva to da li je nešto lovac na tenkove najviše zavisi od toga kako ga određena armija upotrebljava na bojištu.
Nastanak Panzerjäger
Nemačka je na početku rata u svojoj propagandi pokušavala svoju vojsku Wermacht da predstavi kao najjaču i najbolje naoružanu vojnu silu na svetu. Ono što sigurno jeste bila jeste sila sa najmodernijim razmišljanjem u ratovanju i sa Blitzkrieg taktikom koja je na jedinstven način kombinovala tenkove, artiljeriju i vazdušne snage kako bi obezbedila brz i efikasan prodor u neprijateljsku teritoriju. I u prvim godinama rata, pre svega u operacijama u Poljskoj, Norveškoj, Francuskoj, na Balkanu i na početku invazije na S.S.S.R. se ova taktika maestralno pokazala. Avijacija i artiljerija su radili pripremu terena, tenkovi su bili grupisani, pravili su proboje u neprijateljskim linijama koje su ostajale potpuno dezorganizovane a kasnije bi nastupala pešadija koja bi to koristila. Problemi su se javili međutim već tokom borbi u Francuskoj kada su se Nemci po prvi put susreli sa ozbiljnijim oklopnim snagama protivnika. Naime najveći broj njihovih tenkova su bili Panzer I i Panzer II koji nisu mogli ni da sanjaju da probiju protivnička vozila kao što je bio na primer teški tenk Char B1. U jednom momentu su nemački Panzeri tako brzo napredovali da su daleko iza njih ostali protiv-tenkovski topovi koji su uglavnom bili prevoženi konjskim zapregama a kod Arasa su britanci izveli kontra-napad Matilda I i Matilda II tenkovima. Međutim legendarni Ervin Romel se nije dao omesti i naređuje nešto što su Nemci naučili još u Španskom građanskom ratu da se Flak 8.8cm topovi namenjeni protiv-vazdušnoj odbrani mogu koristiti i za ciljeve na zemlji. Ovaj top pokazuje zavidnu uspešnost u probijanju oklopa i napad biva odbijen nakon čega se usled dezorganizacije Saveznika nastavlja nemačko napredovanje. Ovo je taktika koju će kasnije Romel sa velikom uspešnošću koristiti i u Severnoj Africi: namamio bi savezničke tenkove da krenu za njegovim slabijim vozilima a onda bi ih dočekalo nekoliko Flak baterija koje bi ih bez problema uništile.
Nemci ipak uče dve vrlo važne lekcije: jedna je da nekako moraju dobiti brže protivtenkovsko naoružanje s obzirom na inferiornost svojih tenkova i druga je da je Flak 8.8cm top jako ubojit protiv tenkova. S obzirom da ubrzo planiraju nove pohode odlučuju da svoje postojeće protv-tenkovske topove uklope sa već zastarelim šasijama Pz I tenkova. Tako su uzeli češki Škoda 4.7cm top, skinuli mu točkove i osovinu, s druge strane Panzer I kome su skinuli kupolu i prosto ih spojili i na taj način nastaje Panzerjäger I. Ovo vozilo je koristilo već postojeće resurse, samim tim bilo jako jeftino za proizvodnju, a s druge strane bilo efektno protiv protivničkih oklopnih jedinica. S obzirom da im se ovaj koncept odmah pokazao dosta uspešno primenjuju ga i na druga vozila koja dobijaju oznaku Marder. Marder I je vozilo koje koristi top od 7.5cm i montiran je na zarobljene francuske Lorraine 37L šasije, Marder II koristi 7.5cm nemački ili zarobljeni ruski 76.2 mm top montiran na Pz II šasiju, dok je Marder III isto to samo na šasiji češkog Panzer 38(t) tenka.
Na ovaj način se dobijaju vozila koja mogu vatrenom moći da pariraju dobro oklopljenim britanskim Matilda tenkovima ili čak i sovjetskim T-34, donekle i KV tenkovima. Ipak ona imaju i velike nedostatke – pre svega relativno malu zaštitu posade, pogotovo od artiljerije ili high-explosive municije, što se da primetiti i u igri World of Tanks. To je pre svega posledica da je štit pravljen samo od pešadijskog naoružanja, preuzet sa samih topova, kao i potrebe da se što pre izbaci što više vozila koja neće previše trošiti resurse vojne industrije.
Ovaj trend se nastavlja i kasnije i kulminira montiranjem topa Pak 43 od 8.8cm koji je potekao od protiv-avionskog Flak topa na vozilo Nashorn. Tokom 1943. godine ovaj lovac na tenkove se proizvodi u skoro 500 primeraka od kojih većina završava na Istočnom frontu kako bi se borio protiv dobro oklopljenih sovjetskih tenkova. Nemci takođe imaju i dosta eksperimenata sa bilo čim što im je palo šaka, pa tako dve šasije Henschel VK30.01 prototipa tenka dobijaju naoružanje u vidu 12.8 cm PaK 40 L/61 topa i oznaku Sturer Emil (Tvrdoglavi Emil) i bivaju poslate na front. Jedan je uništen a drugi je zarobljen u Staljingradu 1943. godine sa 31 oznakom uništenih protivničkih tenkova na cevi i danas se nalazi u tenkovskom muzeju u Kubinki. Naravno mi ovde govorimo samo o najbitnijim predstavnicima, Nemci su imali tendenciju da čak i prototipove šalju na bojište, kao što je slučaj sa Dicker Maxom. Iako takvo razmišljanje jeste donelo veću borbenu moć sa sobom je donelo i more logističkih problema po pitanju održavanja, municije i slično.
Konačno Nemci dalje razvijaju koncept „lakog“ lovca na tenkove i u leto 1944. godine se pojavljuje platforma Waffentrager (nosač oružja u bukvalnom prevodu), da bi krajem iste godine bila odobrena proizvodnja 1370 komada do kraja 1945. godine. Naravno ovo su bile više lepe želje konstruktora i nemačke komande o oružju koje će ih spasti poraza, ali je činjenica da je razvijeno vrlo mobilno vozilo sa pokretnom kupolom koje je bilo teško samo 11,2 tone a nosilo Pak 43/2 L/71 top od 8.8cm. Do kraja rata je proizvedeno samo 10 komada koje su zarobili Sovjeti i opet se jedan takav nalazi u Kubinka tenkovskom muzeju.
Kada zatreba više oklopa
Još pre početka rata tada samo pukovnik Erik fon Manštajn predlaže proizvodnju samohodnih topova koji bi bili oklopljeni i direktnom paljbom podržavali pešadiju u uništavanju bunkera i drugih utvrđenih položaja. Ovakva vozila ne bi morala da imaju kupolu, samim tim bi bila jeftinija za proizvodnju, ali se ne bi koristila da napreduju kroz proboje u neprijateljskim linijama, ta uloga bi bila ostavljena tenkovima. Na temelju njegovih planova se kreće u razvoj vozila nazvanog Sturmgeschütz (skraćeno StuG) što je u prevodu nešto najbliže samohodnom topu. S obzirom da su bila bazirana na šasiji Panzer III tenka prva vozila koja se pojavljuju 1940. godine nose oznaku StuG III Ausf A i u skladu sa Manštajnovim planovima su opremljena kratkim topom od 7.5cm koji ispaljuje high-explosive granate za neutralisanje bunkera. Međutim kako Nemci shvataju da ne mogu da se bore protiv dobro oklopljenih tenkova na koje nailaze dolazi se do odluke da se u StuG III stavi top od 7.5cm KwK 40 koji je ispaljivao armor-piercing projektile velike brzine koji su mogli da probiju većinu sovjetskih, a praktično i sve savezničke tenkove do kraja rata. Samo StuG III F verzije sa ovim topom je proizvedeno skoro 8.500 komada, a ukupno preko 10.000 ovih vozila, što samo govori o njihovoj uspešnosti na bojnom polju. Kasnije su na osnovu ovog uspeha proizvođene i varijante StuG IV koje je proizvodio Krupp na šasiji Pz IV tenka ali sa super strukturom od StuG III. Dalja unapređenja su dovela po istom principu i do Jagdpanzer IV lovca na tenkove koji je koristio još nešto bolji prednji oklop u kombinaciji sa još ubojitijim 7.5 cm Pak 42 L/70 topom (istim koji je kasnije koristio i Panther tenk).
Nemci takođe nisu odustali ni od jako dobrih čeških Panzer 38(t) šasija i na njihovoj osnovi su razvili vozilo Hetzer. Zanimljivo je da je zapravo pravi naziv ovog vozila Jagdpanzer 38 ali da je naziv koji je potekao iz češke fabrike i koji se odomaćio među trupama nekako mnogo poznatiji. Hetzer je koristio top vrlo sličan onome koji se nalazio u StuG III i IV vozilima. Zbog toga što je bio pouzdan, jeftin, efikasan kao i jako niske siluete, jako puno se koristio u kasnijim stadijumima rata (u upotrebu je ušao tek u martu 1944. godine). Njegova visina je bila tek kao Pz II tenka što ga je činilo idealnim za zasede, a mitraljez je bio kontrolisan daljinski iz tenka što su posade itekako cenile jer nisu morale da se izlažu neprijateljskoj vatri.
Stavljanje 8.8cm topa u oklopljeno vozilo
Vođeni uspehom StuG lovca na tenkove Nemci počinju da razmišljaju o tome kako bi mogli da stave sjajni top od 8.8cm na dobro oklopljeno vozilo koje bi se koristilo u probojima kroz neprijateljske redove (za razliku od Nashorna koji je bio jako slabo oklopljen). Konačno se dolazi do čudnog rešenja – u borbi za dizajn Tigar tenka učestvuju kompanije Henschel i Porsche i prva odnosi pobedu ali je Porsche već bio napravio 91 šasiju za novi tenk (Tiger „P“). Donosi se odluka da se te šasije prerade u teškog lovca na tenkove koji dobija oznaku Ferdinand. Zanimljivo rešenje na ovom tenku jeste i pogon koji se sastojao od dva benzinska motora koji su pokretali generator a koji je onda pokretao dva elektro motora snage po 230kW koji su pokretali zadnje točkove. Ako primetite slično rešenje danas koristi na primer Chevrolet Volt hibridni automobil pa vi procenite koliko je ono tada bilo ispred svog vremena! Naravno s obzirom da je to bila poprilično eksperimentalna tehnologija nije bila baš naročito pouzdana i zahtevala je dosta održavanja što zapravo nije dobro za jedan tenk. A nije bilo baš ni dobro što je u vožnji po neravnom terenu trošio oko 909l/100km što je pravilo velike logističke probleme. Veliki problem je bila i težina vozila od 65 tona što je značilo da je vrlo slabo pokretan iako je maksimalna brzina bila ne tako loših 30km/h.
Opremljen topom Pak 43/2 od 8.8cm Ferdinand je imao mogućnost da uništi bilo koji tenk koji će se pojaviti do kraja rata i to sa udaljenosti od skoro 3 kilometra. Od marta do maja 1943. godine Nemci proizvode Ferdinande koji treba da pomognu u odlučujućem prodoru kod Kurska. I zaista T-34 tenkovi koje koriste Sovjeti u to vreme nisu ni približno adekvatni protivnici kada Ferdinand puca iz daljine. Nažalost njegovi nedostaci su postali previše očigledni kako su Nemci krenuli u napredovanje. Naime Ferdinand nije imao kupolu za komandira pa je bilo jako teško posadi da se orijentiše kuda ide i koga napada. S druge strane nije imao nijedan mitraljez što sovjetska pešadija vrlo brzo uviđa i veliki broj posada postaje žrtva zaseda i Molotovljevih koktela, a jedan biva i zarobljen i danas se nalazi u Parku Patriot u Moskvi.
Samo polovina Ferdinanda se vraća iz Kurska i Nemci odmah kreću u modernizaciju na varijantu Elephant koja zapravo dodaje mitraljez i komandirovu kupolu preuzetu sa StuG III. Ukupno je 48 vozila prerađeno na novu varijantu i tako učestvuju na bojištu do kraja rata.
Nemci tada uviđaju da ni Nashorn sa svojim preslabim oklopom ni Ferdinand koji je preglomazan i prespor nisu idealna platforma za 8.8cm top i okreću se šasiji Panther tenka na čijoj osnovi nastaje Jagdpanther (ime na kome je Hitler insistirao zbog jednostavnosti, prvobitni predlog je bio „8.8 cm Pak 43/3 auf Panzerjäger Panther“). Ovde se primenjuje jako jednostavan koncept i koristi se već postojeća zakošenost prednjeg oklopa Panther tenka gde se prednja ploča produžava u vis i dobija jako dobra ukupna zaštita uz relativno malu masu vozila. Pritom je Jagdpanther došao kada je Panther tenk već bio u G varijanti, odnosno kada su već rešeni svi mehanički problemi A varijante i pokazao se kao izuzetno dobro i pouzdano vozilo. Dobro naoružan, relativno pokretan i sa dobrom zaštitom ovo je jedan od najuspelijih kasnih koncepata lovca na tenkove. Do kraja rata je proizvedeno ukupno 415 komada od kojih se jedan nalazi i u Patriot Parku u Moskvi.
A kada vam treba nešto bolje od 8.8cm topa?
Kako se rat približavao kraju, a pre svega pojavom IS tenkova na Istočnom frontu, Nemci shvataju da im je potreban još veći, jači i bolje naoružan lovac na tenkove. Odlučuju se za najmoderniju šasiju Tigar II tenka na koju montiraju top kalibra 128mm koji može da probije bilo koji saveznički tenk sa udaljenosti gde protivnik uopšte ne može da dobaci do njega! Rođen je Jagdtiger, najveće i najteže oklopno vozilo koje je ikada ušlo u operativnu upotrebu u toku ratnog sukoba i o njemu ćete moći da čitate u narednom nastavku „Priča iz Kubinke“, kao i o tome zašto je on praktično označio kraj daljeg razvoja lovaca na tenkove.
