Na današnji dan, 1942. godine, zvanično je počela jedna od najvažnijih bitaka Drugog svetskog rata. Drugi deo serijala „Istorijski Kutak – Staljingrad“ je došao! Ako ste propustili prvi – http://wp.me/p4Q8FO-g8a
Bitka za Staljingrad – 23. avgust 1942. – 2. februar 1943.
Uvod u napad na Staljingrad
„Prilazeći Staljingradu, vojnici bi govorili jedni drugima „Dobrodošli u pakao, drugovi!“. Nakon par dana provedenih ovde, zaključili bi da ovo nije pakao. Ovo je deset puta gore od najgoreg pakla.“
-Vasilij Čukov
Označena redovnim sukobima na skučenom prostoru, kao i konstantim vazdušnim napadima na civile i vojnike – često je posmatrana kao jedna od najvećih (skoro 2,2 miliona vojnika) i najkrvavijih (1,7-2 miliona mrtvih, ranjenih ili zarobljenih) bitki u istoriji ratovanja. Takođe se smatra da je bitka bila i prekretnica u ratu, što zbog ogromnih gubitaka sa nacističke strane, što zbog činjenice da su Sovjeti preuzeli inicijativu na Istočnom frontu i krenuli su u kontraofanzivu.
David Glanc, poznati američki vojni istoričar, ukazao je da su u četiri čvrsto-borene bitke, zbirno znane kao „Operacije Kotluban“ – severno od Staljingrada, Sovjeti dali svoju najčvrću odbranu od Nacista, te su već tu izazvali prekretnicu u ratu, pre no što su Nemci uopšte zgazili na tlo samog grada. Počevši krajem avgusta, trajajući kroz septembar i oktobar, odani sovjetski vojnici u broju između dve i četiri armije, napali su severne nacističke trupe. Napadi su bili pod dobrom koordinacijom, ali su bili pod očajnom kontrolom, te se „nije znalo kada je dosta“, što je donekle bio i glavni krivac za preko 200,000 žrtvi Crvene Armije. Ali, po tu cenu napad Vermahta sa severa drastično je usporen.
23. avgusta Šesta Armija dolazi do predgrađa Staljingrada, jureći 62. i 64. sovjetske armije koje su se povukle u grad. Prema rečima Evalda fon Klajsta – „Zauzimanje Staljingrada nije bilo od velike važnosti za cilj. Grad je bio bitan samo kao olakšavajuće mesto za vezu između Volge i Dona, koji bi služio samo za odbranu potencijalne kontraofanzive Sovjeta sa istoka. Na početku, Staljingrad je bio samo ime grada na karti za nas.“
Sovjeti su imali dovoljno vremena nakon dobijanja informacija o nemačkom pohodu na Staljingrad, da zalihe hrane, stoke, naoružanja i sličnog putem vozova pošalju van grada. Ali većina naroda koji je živeo u gradu nije evakuisan. Ovakav potez ostavio je grad u minimalnim zalihama hrane i pre dolaska Nemaca. Još jedan problem za dovoženje zaliha bila je činjenica da je Luftwaffe držao Volgu pod svojom kontrolom, onemogućivši Sovjetima da brodom šalju naoružanje i hranu u ili iz Staljingrada. Samo između 25. i 31. jula Luftwaffe je potopio trideset i dva Sovjetska broda, a dodatnih devet bilo je u katastrofalnom stanju.
Sama bitka
Bitka je počela teškim bombardovanjem 4. Luftflotte, pod kontrolom generala Volframa fon Rihthofena, koja je na proleće i leto 1942. bez sumnje bila najjača avijatičarska formacija na planeti. Nekih hiljadu tona bombi je bačeno na Staljingrad u 48 sati, više nego na London pri vrhuncu Blitza. Većina grada pretvorena je u ruševine, ali su neke fabrike nastavile sa ograničenom proizvodnjom, dok je deo zaposlenih išao u borbu protiv Nemaca, da odbrane grad. Od svih nacističkih vojnika koji su prilazili gradu, Vermaht je dozvolio jedino 369. pojačanom hrvatskom pešadijskom puču da uđe u grad i pomogne pri bici. Bili su prisvojeni 100. lovačkoj diviziji.
Staljin je požurio sa dovođenjem svih mogućih vojnika, pa je premeštao trupe čak i iz Sibira. Luftwaffe je brzo uništio sve trajekte na Volgi, a zatim je i gađao improvizovane vučne splavove koje su Sovjeti napravili. Mnogi ljudi pobegli su baš tim splavovima preko Volge, uprkos pretnji od Luftwaffea. Rečeno je da je Staljin zabranio evakuaciju civila u uverenju da će njihovo prisustvo u gradu dodatno motivisati vojnike da se još jače bore protiv nacista. Oni koji su ostali, uključujući žene i decu, naterani su da kopaju rovove i prave barikade svuda po gradu za sovjetske vojnike.
23. avgusta ogroman nemački vazdušni napad izazvao je požar u oblasti grada Vorošilov, ubijajući stotine i ostavljajući oko 90% tog dela Staljingrada u zapaljenim ruševinama. Sovjetski izveštaji kažu da je zbog tog napada, između 23. i 26. avgusta, 955 ljudi izgubilo život, a 1,181 osoba bila je ranjena. Nakon tog 26. avgusta, odlučeno je da se ni ne vode podaci o žrtvama nemačkog bombardovanja.
Sovjetska avijacija (Voyenno-Vozdushnye Sily – VVS) dobila je striktna naređenja da se suprotstavi Luftwaffeu. Jedini problem tu bio je taj da je 4. flota bila najjača na zemlji i da joj nema ravnog. Sovjetski avioni popadali su sa neba kao muve udarene tepalicom. Luftwaffe skoro i da nije imao gubitaka, i napadi sovjetske avijacije bili su gotovo neprimetni. VVS je u svojim bazama blizu Staljingrada izgubio 201 avion između 23. i 31. avgusta, i uprkos stotinu aviona koji su došli kao pojačanje 31. avgusta, VVS kod Staljingrada imao je samo 192 funkcionalna aviona, od kojih su slabašnih 57 bili lovci.
Sav teret prvobitne odbrane grada pao je na 1077. PVO jedinicu, kojoj je bio zadatak da sama zadrži početne nalete Nemaca. Naoružana M1939 37mm topovima, koji su sovjetske kopije britanskog Bofors topa, i sačinjena skroz od ženskih volontera, uprkos nedostatku obuke i podrške sovjetskih trupa, uspela je tu i tamo da sruši neki avion i uništi poneki tenk. 16. tenkovska divizija naletela je na 1077. PVO jedinicu, i morala je da ih napada sve do pada zadnjeg m1939 topa. Kada su pripadnici 16. tenkovske divizije došli do sovjetskih žrtava borbe, bili su šokirani činjenicom da su Sovjeti zbog manjka muške snage poslali žene da se bore. NKVD (Narodni Komesarijat Unutrašnjih poslova SSSRa) je takođe organizovao slabo-naoružane paravojne „milicije“, koje su se najčešće sastojale od civila. Koliko slabo naoružane? Pa, većina ljudi u formacijama bila je bez pušaka. NKVD je takođe oformljavao i protivtenkovske grupacije koje su se sastojale od studenata i zaposlenih na lokalnom Tehničkom fakultetu, a lovci koje su koristili bili su sastavljeni od delova sa uništenih tenkova dovedenih sa bojišta. Ti lovci bili su bez farbe i bez periskopa, tako da je nišanjenje bilo moguće samo kroz cevku, te je delovanje lovaca bilo moguće samo iz neposredne blizine.
Krajem avgusta, Grupa Armija Jug (B) stigla je do Volge, severno od Staljingrada. Zatim se desio još jedan proboj do reke južno od grada, a sovjetske snage batalile su svoje položaje oko dela grada Rosoške, i oformili su krug oko unutrašnjeg dela Staljingrada. Krila šeste i četvrte tenkovske armije našla su se blizu Jabločnija, kod Zarice, drugog septembra. Do septembra, sovjeti su mogli da šalju resurse svojoj vojsci samo preko Volge, uz neprestano gađanje protivničke artiljerije i avijacije.
Petog septembra, sovjetska 24. armija, zajedno sa 66. armijom organizovala je veliki kontranapad na 14. tenkovski korpus. Luftwaffe je pomogao da se uspeh kontranapada spreči, žestoko bombardujući pozicije sovjetskih tenkva i artiljerije. Procenjuje se da je od 120 tenkova u raspolaganju dve sovjetske armije 30 uništeno od strane nemačke avijacije.
Sovjetski kontranapadi su konstantno bili gašeni kao pikavci od strane Luftwaffea. 18. septembra jedinice 1. gardijske zajedno sa 24. armijom gurnule su na 8. pešadijski korpus nacista. Osmi avijatički korpus Luftwaffea postarao se da sovjeti zažale i taj pokušaj kontranapada, šaljući jato za jatom Junkers-87 štuka bombardera. Sovjeti su odustali od kontranapada do podneva istog dana. Od 106 sovjetskih tenkova poslatih tog jutra, 41 je uništen od strane Štuka, dok su BF 109ke koje su čuvale štuke srušile 77 sovjetski avion.
Usred uništenog Staljingrada, sovjeti su odlučili da se zabarakadiraju u gradu, i da ne mrdaju. Centri sovjetskih snaga nalazili su se po fabrikama i povećim zgradama.
Rat unutar grada postao je svirep i brutalan. Staljin je izdao „naređenje 277“ 27. jula 1942, strogo zabranjujući bilo kakvo povlačenje iz Staljingrada, preteći bilo kojem komandiru vojnim sudom koji bi naredio povlačenje bez dozvole. Međutim, NKVD je dokazao kako se disciplinuje regularna vojska. Prisilno mameći i lažno naređujući vojnicima da se povuku iz Staljingrada, nakon izlaska tih vojnika iz okvira grada, NKVD bi ih optužio za dezertiranje i pobio, za primer ostatku vojske. Nekih 14,000 vojnika Crvene Armije prisilno je pobijeno kao primer ostatku. Vojnici su počeli da koriste slogane za bitku kao „Ni korak nazad!“(uzet kao citat Staljina iz naređenja 277) i „Nema sveta iza Volge!“ .
Nemci su nastavili svoje napade ka unutrašnjosti grada.
U sledećem delu pokrivamo detaljnije bitke unutar grada i vazdušne napade Luftwaffea.
Kraj drugog dela od pet!
Piše: Aleksa ’Beo’ Obradović