Ovog meseca pre sedamdeset i četiri godine, avgusta 1942. godine Nacisti i Sovjeti su počeli vođenje jedne od najvećih i najbitnijih bitaka Drugog svetskog rata. Krajem juna Nemačka vrhovna komanda otpočela je operacije da se zauzmu naftna polja u Kavkazu, kao i da se zauzme grad Staljingrad, današnji Volgograd. Kako je bitka za Staljingrad itekako bitna za istoriju Drugog svetskog rata, da bacimo pogled na šta je sve prethodilo bici i, naravno, samoj borbi za ulice tog Sovjetskog grada.
„Fall Blau“ – nemačka letnja ofanziva od 28. juna 1942. – 24. novembra 1942.
“Ako ne dobijem naftu Majkopa i Groznija, moram završiti ovaj rat.”
-Adolf Hitler
Do leta 1942., uprkos neuspehu osvajanja SSSR-a u jednoj velikoj ofanzivnoj kampanji, drugačije znanoj kao operacija “Barbarosa”, Nemci su ipak osvojili ogromne sovjetske teritorije, uključujući Ukrajinu, Belorusiju i Baltičke zemlje. I na drugim frontovima rat je išao itekako u korist Nemaca. U Africi, Ervin Romel je osvojio Tobruk, a „U-Boat ofanziva“ (napadi podmornica i vojnih brodova nemačke mornarice) na Pacifiku se ispostavila kao vrlo uspešna.
Hitler je takođe bio vrlo samouveren da će njegova vojska lako poraziti Crvenu Armiju. Nemačka je imala tri grupacije armija, zvane bukvalno „Grupa armija Sever“, „Grupa armija Centar“ i „Grupa armija Jug“. Iako je Grupa armija Centar preživela poraz zapadno od Moskve, otprilike dve trećine pešadije iz grupe nije bilo u sukobu, te su bili naoružani, regrupisani, i najvažnije – odmorni za nove bitke. A ni „Jug“ ni „Sever“ nisu bili u problemu, jer tokom zime nije bilo jačih sovjetskih kontraofanziva koje bi stavile mogući pritisak na vojne grupacije. Staljin je takođe očekivao na proleće 1942. da Nemci ponovo nagrnu na Moskvu.
„Grupa armija Jug“ je izabrana za brzi napad na Kavkaz preko južnih Ruskih stepa, da zauzme ključna sovjetska naftna polja iza planine, na leto 1942. Ova novoizabrana ofanziva dobila je šifrovani naziv „Fall Blau“ (u prevodu „Slučaj plava“). U ofanzivi će se nalaziti 6., 17., 4. tenkovska i 1. tenkovska armija. Hitler je, međutim, malo promenio planove. Podelio je „Jug“ na dve grupe. Grupa „A“, predvođena Vilhelmom Listom, i sastojena od 17. i 1. tenkovske armije, je dobila naređenje da gurne ka jugu prema Kakvazu. A drugoj grupi– „B“ , sastojenoj od 6. i 4. tenkovske armije, rečeno je da ide dalje istočno, ka Volgi i Staljingradu. Grupa „B“ je u početku bila predvođena feldmaršalom Fedorom fon Bokom, a kasnije generalom Maksimilijanom fon Vajhsom.
„Fall Blau“ je bio planiran da otpočne još na proleće 1942., ali mali problem prouzrokovao je grad Sevastopolj, na Krimu. Veliki broj rumunskih i nemačkih trupa koje su trebale učestvovati u operaciji bile su zauzete opsadom Sevastopolja. Ta opsada je gurnula datum početka operacije nekoliko puta, a grad su napustile trupe namenjene „slučaju plava“ tek krajem juna.
Operacija Vilhelm napala je Voltšansk 13. juna, a operacija Fridrikus I Kupjansk 22. juna.
28. juna 1942. godine najzad je otpočela operacija „Fall Blau“, videvši vrlo uspešne početne napade armije Jug. Sovjeti su pružali vrlo slab otpor, ako se može uopšte nazvati otporom, po širokim stepama. Pokušali su da postave defanzivne linije više puta, ali svaki put su bili sprečeni u tome napadima Nemaca sa bokova. Dve velike grupacije Sovjeta bile su razorene. Prva je bila severoistočno od Harkova, uništena je 2. jula, a druga, oko Milerova, oblast Rostova, pala je nedelju dana kasnije. U međuvremenu, Mađarska 2. armija, zajedno sa 4. tenkovskom armijom, napala je grad Voronjež, osvajajući ga 5. jula.
Žuta – do 7. jula 1942.
Bež – do 22. jula 1942.
Ružičasta – do 1. avgusta 1942.
Zelena – do 18. novembra 1942.
Videvši prvobitni uspeh 6. armije, Hitler je naredio 4. tenkovskoj da se odvoji od nje i priključi se grupi „A“, dole na jugu, kod 1. tenkovske. Ta odluka je prouzrokovala kolaps u kretnji bilo kuda na jugu. Malo puteva, a hiljade vozila ispostavile su se kao problem za kretanje, i gužva je bila nezamisliva, te je „konvoj“ vozila konstantno bio u zastoju. Hitler je, čuvši ovo, promenio mišljenje i vratio 4. tenkovsku armiju nazad ka ofanzivi na Staljingrad. Ova nepromišljena Hitlerova odluka koštala je napade grupi A i B minimum nedelju dana.
Krajem jula, Nemci su gurnuli Sovjete iza reke Don. Reke Don i Volga su samo 65 kilometara daleko jedna od druge. Nemci su svoje glavne vojne zalihe ostavili zapadno od reke Don, što će izazvati veću upletenost u tok daljih bitaka. Nemci su počeli da koriste armije svojih saveznika – Italije, Mađarske i Rumunije, da im čuvaju severni bok. Italijani su dobijali mnogobrojna priznanja od Nemaca za svoje akcije, ali uprkos tome bili su stereotipski poznati u redovima nemačkih armija kao vojska bez morala. U stvarnosti, istina je skroz drugačija, a prema nemačkom oficiru veze sa armijama Nemačke i Italije, vojnici italijanske 3. planinske i 5. pešadijske divizije borile su se izuzetno dobro protiv sovjeta, i primorani su na povlačenje tek nakon ogromnog oklopnog kontranapada sovjeta, koji su nemci bili prespori da zaustave. 25. jula Nemci su naleteli na čvrstu odbranu Sovjeta, kod grada Kalač. Platili su osvajanje grada gubitkom velikog broja vojnih zaliha, vojnika, i još važnije – tenkova.
Nemci su ustanovili mostobrane širom reke Don 20. avgusta sa 295. i 76. pešadijskom divizijom, omogućujući 14. oklopnoj diviziji da „gurnu“ do Volge, severno od Staljingrada. Nemačka šesta armija je bila na samo nekoliko desetina kilometara od Staljingrada. Nemačkoj 4. tenkovskoj armiji naređeno je da ide ka Staljingradu sa juga.
Na jugu, „grupa A“ je polako ali sigurno gurala ka Kavkazu. Zbog velike udaljenosti između dve grupe, podrška jedne drugoj bila je nemoguća.
Nakon što su planovi Nemaca postali kristalno jasni, Staljin je stavio Maršala Andreja Jerjomenka kao komandanta Jugoistočnog fronta 1. avgusta 1942. Maršal Jerjomenko i Komesar Nikita Hruščov bili su određeni za osmišljavanje taktike odbrane Staljingrada. Istočna granica Staljingrada bila je široka reka Volga, a preko reke su se nalazile dodatne sovjetske trupe. Ove trupe su postale novoformirana 62. Armija, koju je Jerjomenko stavio pod komandu generala-pukovnika Vasilija Čujkova, 11. septembra 1942. Kada je Jerjomenko upitan kako je shvatio svoj zadatak, odgovorio je „Odbranićemo grad, ili ćemo umreti pokušavajući!“. 62. Armiji je stavljeno do znanja da se Staljingrad mora odbraniti po svaku cenu…
Nastaviće se – kraj prvog dela od pet
Piše: Aleksa ‘Beo’ Obradović
