U prethodnom članku Istorijskog kutka smo se upoznali s početkom najveće tenkovske bitke ikada – bitke za Kursk. Nemci su od 5. do 12. jula napravili dobar proboj na južnom delu fronta i tog dana su očekivali da se probiju kroz poslednju liniju sovjetske odbrane i izbiju u otvorenu ravnicu. Sovjeti su pak upravo tu doveli svoju stratešku rezervu u želji da izvrše masovni kontra napad i sve je bilo spremno za najveći tenkovski sukob ikada kod malenog gradića Prohorovka.
Raspored i opremljenost jedinica
Nemci pod ukupnom komandom Fon Manštajna su do Prohorovke stigli kao II SS-Panzer korpus koji se sastojao od Totenkopf divizije, Leibstandarte SS Adolf Hitler divizije i Das Reich divizije, sve u statusu Panzergrenadier divizija, odnosno slobodno prevedeno motorizovane pešadije. Libštandarte divizija je napravila najveći proboj prethodnih dana i stigla skoro do železničke stanice u Prohorovci. Za one koji igraju World of tanks napomena da se istoimena mapa iz igre u najvećoj meri poklapa sa stvarnim stanjem stvari, samo u mnogo većoj razmeri. Ipak Libštandarte biva napadnuta od strane sovjetske artiljerije i odlučuje da zastane sa napretkom da bi Totenkopf diviziša na zapadu uspela da pređe reku Pšel i osigura im bok. U međuvremenu uspevaju da zauzmu i brdo iznad Prohorovke i tu postavljaju protivtenkovske topove. Sa jugoistočne strane njihov bok brani Das Rajh divizija. Ukupno II SS-Panzer korpus raspolaže u tom trenutku sa 294 operativna tenka od čega su samo 15 moćni Tigar tenkovi i to čak 10 u okviru Totenkopf divizije, sa 4 raspolaže Libštandarte dok Das Rajh ima samo jednog Tigra u operativnom stanju. Četom Tigar tenkova u okviru Libštandarte divizije komanduje proslavljeni as Mihael Vitman koji će u ovoj borbi potvrditi svoj kultni status u rangovima nemačke vojske. Uopšte gledano sve nemačke trupe na ovom delu fronta su iz Wafen-SS dela vojske. Oni su najobučeniji, najiskusniji i najfanatičniji borci Trećeg rajha koji su pažjivo birani kako na osnovu boirbenog iskustva tako i na osnovu privrženosti nacističkim idejama. Ipak to što je Libštandarte zastala u napredovanju će doneti Sovjetima taman dovoljno vremena da njihove rezerve stignu ali Nemci to ne znaju – za 12. jul oni planiranju normalno napredovanje u pravcu Prohorovke, oko 3 kilometra udaljene od njihovih trenutnih položaja.
Sovjeti s druge strane znaju da je Prohorovka poslednja, treća, linija odbrane i sve rezerve šalju u tom pravcu. Poseban problem pravi i to što Nemci tako brzo napreduju da sovjetski mineri ne stižu da miniraju puteve iza sovjetskih snaga koje se povlače. Nasuprot II-SS Panzer korpusa kod Prohorovke se nalazi 5. sovjetska zaštitna (гварде́йская – u bukvalnom prevodu čuvari, stražari) armija pod komandom Pavela Rotmitstrova, a u okviru Voronjež fronta kojim komanduje General Nikolaj Vatutin. Oni su dovedeni iz rezerve i tokom putovanja su imali naređenja da održavaju striktnu radio tišinu tako da Nemci uopšte nisu primetili njihov dolazak sve do 12. jula ujutru kada ih opažaju izviđački avioni. Rotmitstrov ima naređenje da izvrši protiv napad svojim tenkovima i da natera Nemce u povlačenje. Za to mu je na raspolaganju kod Prohorovke oko 616 tenkova od čega su dve trećine T-34/76 tenkovi, jedan broj lakih T-70 tenkova, određeni broj samohodnih lovaca na tenkove i oko 31 do 35 britanskih Churchill teških tenkova. Nažalost sovjeti su kasnili u prilasku gradiću pa im je Libštandarte već zauzela neke ključne pozicije i njihove posade nisu imale mogućnost da se upoznaju s terenom dok artiljerija i protivtenkovski topovi takođe nisu adekvatno raspoređeni jer Nemci drže uzvišene položaje i njihova upotrebljivost je daleko od optimalne.
Treba još jednom napomenuti i ograničenja sovjetskih oklopnih snaga koje učestvuju u napadu, pre svega T-34 tenka. Naime Sovjeti su prve Tigar tenkove zarobili početkom 1943. godine i odmah ih poslali na testiranje. Rezultati su bili poražavajući – T-34 nije mogao da probije prednji oklop Tigra ni sa samo 200 metara udaljenosti a bočni oklop je mogao da probije sa oko 500m udaljenosti. S druge strane Nemači Tigar i Panther tenkovi kao i Ferdinand lovci na tenkove mogu prednji oklop T-34 da probiju sa preko 2.000 metara udaljenosti. U aprilu 1943. na sastanku sovjetske vrhovne komande, Stavka, Maršal artiljerije Nikolaj Voronov je rekao Staljinu da oni ne raspolažu topovima koji mogu uspešno da probiju Tigra. Radili su frenetično na dizajnu novih tenkova i protivtenkovskih oruđa ali je malo njih bilo spremno u vreme bitke za Kursk.
U tom momentu je interesantna i pojava 12 komada samohodne artiljerije SU-152 koji stižu na front kod Prohorovke 11. jula. Dizajniran oko masivne haubice od 152mm ovo oklopno vozilo je namenjeno pre svega uništavanju bunkera i pešadije i puca primarno fugasne (high-explosive) granate koje se ne oslanjaju na probojnost nego na jačinu eksplozije. Iako ova granata naravno ne može da probije tenk kao što je Tigar tokom bitke kod Kurska je zabeleženo nekoliko slučajeva gde je sama eksplozija potpuno odvojila kupolu Tigra od tenka i tako ga onesposobila. S druge strane Ferdinanda nisu nikako mogle da probiju jer je kompaktnije vozilo pa su čak i pogođena vozila Nemci lako i brzo ponovo stavljali u upotrebu. SU-152 može da deluje na udaljenosti do preko 2 kilometra ali mu preciznost nikako nije jača strana pa je njegova efikasnost ostala relativno upitna u ovom sukobu. Ipak jedan komandir SU-152, Major Sankovski, uspeva u jednom danu da uništi čak 10 nemačkih tenkova tokom bitke za Kursk čime je zaradio najviše odlikovanje – Heroj Sovjetskog saveza.
12. jul 1943. godine, Prohorovka
U ranim jutarnjim časovima nemački izviđački avioni opažaju masovne kolone sovjetskih tenkova i ispaljuju ljubičaste signalne granate koje označavaju tenkovski napad kako bi upozorili svoje kolege na zemlji. Masovni sovjetski artiljerijski baraž kao uvod u napad kreće oko 8 časova ujutru i završava se pola sata kasnije. Rotmistrov preko radija komanduje dogovorenu kodnu frazu „Čelik! Čelik! Čelik!“. Oko 430 sovjetskih tenkova iz prvog talasa kreće u juriš! Helmut Beker, komandant jedne čete SS Totenkopf divizije se kasnije prisećao u svojim memoarima: „Video sam oblake prašine na horizontu. Uskoro su iz ovih oblaka prašine počeli da izranjaju ruski tenkovi. Rusi su poslali rezerve, rekao sam komandantu divizije i tog trenutka sam shvatio da smo izgubili bitku za Kursk“.
Sovjeti ipak imaju jedan veliki problem – moraju da napreduju kroz uzan koridor između železničke pruge na istoku koja je na uzvišenju i jarka koji vodi ka reci Pšel na zapadu, dakle koncentrisani su u uzak koridor gde su bili lake mete za nemačke topdžije. Zato je sovjetska taktika da krenu u masovni juriš u punoj brzini kako bi što više smanjili rastojanje između njih i protivnika što će im omogućiti da lakše probiju nemačke tenkove. Nažalost ova taktika je jako opasna jer su na brisanom prostoru ispred bolje opremljenog i bolje obučenog neprijatelja. To ipak nije umanjilo odlučnost herojskih sovjetskih tenkovskih posada!
Tenk za tenkom biva pogođen i raznesen u masivnim eksplozijama ili biva zapaljen. Komandir tenka Brukov se seća: „Tenkovi su bili u plamenu svuda, usled moćnih eksplozija kupole tenkova teške po 5tona bivaju odbčene i po 20 metara u vis. Neke eksplozije su bile tako jake da bi ceo tenk u trenutku bio pretvoren u samo gomilu otpada“. Uskoro se nad Prohorovkom nadvio tako gust crni dim od vozila u plamenu da se vreo letnji dan pretvorio u noć. U opštem haosu koji je usledio teško je uopšte naći verodostojne informacije o tačnim dešavanjima – tenkovi su uletali jedni među druge, bilo je sudaranja, takozvanog „ramminga“ odnosno namernog zabijanja u protivnički tenk i slično. Ono što je sigurno jeste da su Sovjeti neumorno napadali tokom celog dana a Nemci se branili.
Na kraju bitke 12. jula Sovjetska vrhovna komanda je zaključila da 5. zaštitna tenkovska armija nije uspela u svom zadatku i da treba da zauzme odbrambene položaje.
Nemačka gubici tog dana se procenjuju na oko 60 do 80 tenkova i lovaca na tenkove, pri čemu su svi Tigar tenkovi kasnije mogli biti popravljeni i stavljeni ponovo u službu. S druge strane sovjetski gubici su u pojedinim jedinicama išli i do 60%. Jedan dokument navodi sledeće gubitke tenkova koji se više nisu mogli popraviti: 222 T-34, 89 T-70, 12 Churchill tenkova, 8 SU-122, 3 SU-76 i 240 drugih vozila. Procenjuje se da je SSSR tog dana izgubio preko 5.600 vojnika.
Sa taktičke tačke gledišta bitka kod Prohorovke je bila uspeh Nemaca – uspeli su da zaustave sovjetski protivnapad. Međutim sa strateške tačke gledišta jasno je bilo da neće biti nikakvog velikog proboja i nikakvog masovnog okruživanja sovjetskih trupa kakve smo viđali 1941. i 1942. godine. Postalo je potpuno očigledno je da je ovo poslednja ofanziva Nemaca na Istoku.
Posledice
Tog istog 12. jula Sovjeti na severnom delu fronta započinju ofanzivu u pravcu Orela kako bi odsekli Modelovu armiju koja napada Kursk. Model je primoran da se izvlači iz oblasti Kurska kako ne se ne bi našao u okruženju. Manštajn pokušava 13. jula još jedan proboj kod Prohorovke pod nazivom operacija Roland ali bez uspeha, Sovjeti su se sada već dobro ukopali.
U međuvremenu Sovjeti se regrupišu i spremaju snage za protivnapad. Sa južne strane sovjetima treba skoro tri nedelje da se oporave od sukoba kod Prohorovke i krenu u ofanzivu na Belgorod i Harkov. Orel na severu i Belgorod na jugu su oslobođeni istog dana, 5. avgusta, i u Moskvi se čuju počasni potuni u čast oslobodilaca!
Autor: Miloš Hetlerović
Izvori:
Battle of Prokhorovka – wiki
Battle of Kursk: Germany’s Lost Victory in World War II
Soviet Storm: WW2 in the East – The Battle of Kursk – Youtube
(Soviet Storm je serija dokumentarnih filmova o Velikom patriotskom ratu, odnosno o Drugom svetskom ratu u produkciji Ruske državne televizije. Može se naći besplatno na internetu)