WoT – Istorijski kutak – Kursk – I deo

U leto 1943. godine nakon početnih velikih uspeha Nemaca na Istočnom frontu i katastrofalnog poraza kod Staljingrada Nemci će pokušati još jednu veliku, odlučujuću, ofanzivu s ciljem da se zauzme ruski grad Kursk. Ova ofanziva će uvesti neke nove tenkove na bojište a dovešće i do u istoriji najveće zapamćene tenkovske bitke. Operacija Citadel, kako su joj Nemci dali kodno ime, počela je 5. jula 1943. godine, pre tačno 73 godine.

Zašto baš Kursk?

Posle velike pobede kod Staljingrada sovjetske snage napreduju nezadrživo duž centralne linije fronta i početkom 1943. godine zauzimaju Kursk i Hrakov i napreduju kroz region Donbasa u Ukrajini. Postoji ozbiljna pretnja da nemačka armijska grupa A koja se probila do Kakvkaza bude potpuno odsečena. Nemački feld maršal Erih von Majnštajn traži direktno od Hitlera da mu se omogući da trupama komanduje mobilno, kako situacija zahteva, s obzirom da je nekoliko meseci ranije Hitlerovo insistiranje na tome da se ne smeju povući iz Staljingrada nanelo nemačkoj ogromne gubitke. Majnštajn u pažljivo osmišljenom kontra napadu iznenađuje sovjetske snage s boka i uspeva da 15. marta ponovo zauzme Hrakov a 18. i grad Belgorod. Ipak sovjeti se brzo organizuju ali iznurenost i jedne i druge strane, kao i pojava prolećne „raspućice“, odnosno blata smanjuje mobilnost snaga i Kursk ostaje kao neka vrsta izbočine u sektoru koji kontrolišu Nemci. Kako se približava leto i jedna i druga strana su svesne da je ovakvo stanje neodrživo i Hitler traži da se pripremi velika ofanziva koja će uništiti glavninu sovjetskih snaga kod Kurska dok sovjeti takođe uviđaju nemački plan i pripremaju ogromne defanzivne snage u regionu. Nemci planiraju da izbočinu unište simultanim napadom i sa severa i sa juga.

Nemačke pripreme

U vrhu nemačke vojske nije postojao baš jedinstven stav po pitanju ofanzive na Kursk. Većina generala je zapravo zagovarala odbrambenu poziciju i onda kontra napade na sovjete kako se budu probijali što bi im nanelo ogromne gubitke. Hitler za to nije hteo ni da čuje. Onda je Majnštajn krenuo da zagovara napad što pre kako bi se iznenadili branioci ali ga kolege iz generalštaba nisu podržale. Ono što je bilo izvesno jeste da je nemačkim jedinicama na Istočnom frontu falilo oko 450.000 vojnika i da će najveći teret ofanzive morati da podnesu oklopne jedinice – panzeri. Ovome se oštro protivio upravo kreator taktike Blitzkreiga, odnosno munjevitog rata, general Hans Guderian koji je u svojoj knjizi iz 1937. „Achtung Panzer!“ naveo tri ključna momenta uspešnog oklopnog napada – iznenađenje, koncentracija trupa na jednom mestu i pogodan teren za napredovanje, pri čemu je faktor iznenađenja po njegovom mišljenju bio ključan. Ovde se o iznenađenju nije moglo ni govoriti a teren je bio jako težak jer su sovjeti uveliko gradili odbrambene rovove, utvrđene položaje i slično, dakle ostala je samo velika koncentracija oklopa.

Kako je prolazilo vreme u različitim planovima Hitler je sve više počeo da se oslanja na nova oružija koja su postajala dostupna i čak je dalje odložio operaciju da bi se na bojište dopremili novi Panther tenkovi, Ferdinand lovci na tenkove i konačno veća količina legendardnih Tigar tenkova. Konačno 5. jul je odabran kao datum početka operacije.

Panzerkampfwagen V Panther

Na početku proizvodnje je Panther tenk bio imenovan kao Panzer V da bi tek kasnije Hitler naredio da se skine rimska oznaka i ostane samo oznaka Panther. Nastao je kao odgovor Nemaca za zakošeni prednji oklop sovjetskih T-34 tenkova i do kraja rata će verovatno ostati upamćen kao ukupno gledano najbolji tenk Drugog svetskog rata, najkompletniji u svakom pogledu. Imao je isti motor kao Tigar a bio je lakši i brže se okretao, prednji oklop je čak bio i dosta efikasniji zbog zakošenosti a imao  je i top sa boljom probojnošću. Ipak oklop na stranama je bio znatno slabiji što ga je činilo ranjivim a dok je top bio odličan protiv tenkova na velikoj razdaljini nije bio ni približno efikasan protiv pešadije na bliskom odstojanju.

Za potrebe bitke kod Kurska isporučeno je na front 259 komada Panther tenka pri čemu su neki stigli samo nekoliko dana pred početak borbi. Samim tim i tenkovske posade nisu bile najbolje obučene za upotrebu, ali ključni faktor koji će uticati na ishod ove bitke je bila njegova pouzdanost – toliko je požurivan da stigne na front, na nekim komponentama je moralo da se štedi i slično da je na kraju veliki broj Panther tenkova iskusio mehaničke kvarove u toku bitke. Interesantan je podatak da prilikom samog dopremanja, odnosno silaska sa voza se na čak dva Panther tenka zapalio motor i oni su ostali neupotrebljivi. Kasnije će kvarovi biti znatno ozbiljniji.

Ferdinand

Ovo vozilo je na neki način nastalo slučajno, naime Ferdinand Porsche je napravio trup za svoju verziju Tigar tenka (Tigar P u World of Tanks), ali njegov predlog nije prošao već je odabran konkurentski Henschel. Tako je ostalo nekih stotinjak trupova ovog tenka i Nemci odlučuju da na njega stave masivni oklop i dobar top kako bi zamenio StuG III i IV vozila. Dobija naziv Ferdinand po svom kreatoru ali još bitnije dobija odlični 8.8 cm Pak 43/2 L/71 top. Dugački top od 88 milimetara će se do kraja rata pokazati kao jedno od nemačkih najefikasnijih tenkovskih oruđa. Iako u igri i Tigar ima taj top zapravo je Tigar imao samo kratki L/56 top od 88mm. Ukupno je 89 vozila poslato u region Kurska i tu će delovati najefektivnije kao jedna formacija.

Primarni zadatak Ferdinanda na bojištu je bio uništenje sovjetskih T-34 tenkova i protivtenkovskih topova i to je radio i više nego dobro sa velike udaljenosti. Problemi su pak nastali kada je trebalo napredovati jer je vozilo bilo jako sporo, glavilo se u blatu, patilo od mehaničkih problema ali i bilo jako osetljivo na pešadiju. Naime dizajneri na njega nisu stavili ni nikakvu komandirovu kupolu pa je posada slabo videla bilo šta oko sebe a ogroman nedostatak je bio i to što nije stavljen nikakav mitraljez. Sovjetski vojnici su to brzo shvatili pa su prilazili vozilima sa strane i veliki broj njih je stradao od Molotovljevih koktela a često su mu uništavali i gusenice eksplozivom ili minama pa je posada morala izlaziti napolje za popravke što je bilo vrlo opasno.

Još jedan problem velike težine je bilo i izvlačenje vozila sa bojišta za popravke. U to vreme je glavno nemačko vozilo za izvlačenje bio Bergepanzer IV, odnosno varijanta Panzer IV tenka bez naoružanja. Ipak ono će se pokazati jako neadekvatnim u slučaju Tigar tenkova gde je bilo neophodno čak tri ovakva vozila da bi povukli jedan tenk. Kada u obzir uzmemo Ferdinanda situacija je bila još gora –  čak pet Bergepanzer IV je bilo neophodno da bi se jedan Ferdinand izvukao sa bojišta i odvezao na popravku.

Tigar

Svakako jedan od najpoznatijih tenkova Drugog svetskog rata Tigar je već neko vreme bio prisutan na Istočnom frontu ali u relativno malom broju. Tek u leto 1943. Hitler odlučuje da sve raspoložive tenkove šalje kod Kurska i konačno njihov broj u ovoj oblasti dostiže nekih 211 što kad se uzme u obzir njegova superiornost u odnosu na sovjetske T-34 zaista jeste impozantan broj. Ipak i Tigar je imao sličnih problema kao Ferdinand – velika težina i sporo napredovanje kao i teško izvlačenje vozila sa bojišta su bili svakako najkritičniji.

Sovjetske pripreme i naoružanje

Sovjeti su bili izrazito svesni predstojeće nemačke ofanzive i zato su odlučili da izgrade masivne odbrambene položaje koncentrisane u tri prstena. Za te potrebe su angažovali i čak 300.000 civila. Sam general Žukov je pre bitke upozorio da su nemačke pešadijske snage znatno slabije nego pre dve godine i da se treba očekivati da glavnina napada bude izvršena oklopnim snagama. Masovni utvrđeni položaji sa protivtenkovskim topovima su konstruisani potpomognuti pešadijom sa protivtenkovskim puškama. Posebni treninzi vojnika su obavljani da bi se eliminisao strah pešadije od tenkova koji je bio prisutan još od 1941. godine. Jedan vid treninga je bio i sakrivanje pešadije u rov i prelaženje tenkovima preko njih, da bi oni kasnije mogli da istrče iz rovova i napadnu tenkove protivtenkovskim puškama i Molotovljevim koktelima, ovaj vid obuke se nazivao „peglanje“.

Primarni tenk SSSR-a u tom trenutku je bio T-34 jer su njega mogli da proizvedu u dovoljnim količinama i njime su najviše opremali jedinice. Osim njega značajan broj je bio i lakih T-70 tenkova kao i savezničkih tenkova iz „lend-lease“ programa pa se u prostoru oko Kurska mogao videti veliki broj M3 Lee, Churchill, Matilda, Valentine i drugih tenkova sa sovjetskim oznakama. Ipak T-34 je bio ubedljivo preovlađujući.

Ne treba zaboraviti ni uticaj vazdušnih snaga na bitku, Luftwaffe u tom momentu već nije bio toliko dominantan u vazduhu jer su morali veliki broj lovaca da vrate u Nemačku zbog Savezničkog bombardovanja ali su i dalje mogli da ostvare lokalnu prevlast u vazduhu. Ipak glavni njihov zadatak će biti podrška oklopnim trupama na zemlji zašta je i posebno modifikovan bombarder za obrušavanje Ju-87 Stuka sa dva topa od po 37mm nazvan Kanonenvogel – topovska ptica. S druge strane Sovjeti sada raspolažu sa velikim količinama IL-2 Sturmovik jurišnika, popularnih letećih tenkova, koji će velike gubitke nanositi nemačkom oklopu.

Ukupno gledano, iako se ne slažu svi izvori oko tačnih cifara, pred operaciju Citadel Nemačka je za tu bitku raspolagala sa 2.465 tenkova, 7.417 topova i minobacača i oko 780.000 vojnika. SSSR je sa druge strane u toj oblasti imao 4.938 tenkova, 31.415 topova i minobacača i oko 1.900.000 vojnika. Obe strane su raspolagale sa više hiljada aviona koji će takođe uzeti učešća u borbama.

Operacije na severnoj strani izbočine

Sa severne strane nemačkim trupama komanduje Walter Model dok je nasuprot njemu sovjetska grupa armija pod komandom Konstantina Rokosovskog. Model odlučuje da napradne sa pešadijskim divizijama uz podršku Tigar tenkova i Ferdinand lovaca duž fronta od 50 kilometara. Prvog dana uspevaju da probiju sovjetsku prvu liniju odbrane gde u jednom sukobu se njegovi Tigar tenkovi u dve čete sukobljavaju sa oko 90 T-34 tenkova i uništavaju 42 pri čemu su Nemci izgubili samo dva tenka i još 5 ima oštećene gusenice. Ipak Sovjeti imaju tri linije odbrane a sve između je izuzetno minirano pri čemu artiljerija konstantno pokriva minska polja otežavajući nemačko napredovanje. Mnogo tenkova i oklopnih vozila se gubi usled oštećenja od mina. Sledećeg dana, 6. jula, Sovjeti pokušavaju protivnapad i u sukobu oko 200 tenkova sa Modelovim Tigrovima Sovjeti gube čak 69 vozila ali su zaustavili dalji prodor. Model naređuje dalje napade u pravcu gradova Poniri i Olkovatka i dolazi do žestokih sukoba. Posebno jake borbe se vode oko brda 253.5 kod grada Poniri koje među vojskom postaje poznato kao mini- Staljingrad. Grupa od čak 300 nemačkih tenkova kreće u napad na grad 10. jula ali ih Sovjeti zadržavaju i jasno je da su tog dana uspeli da u potpunosti da zaustave nemačko napredovanje u severnom sektoru. Ipak vrhovna komanda traži od Modela da nastavi sa napadima kako bi olakšao situaciju na južnoj strani fronta.

Južna strana

Južnim delom fronta komanduje Erih von Majnštajn i on koncentriše oklopne formacije u udarne pesnice nemačkog napada. Već prvog dana Nemci nailaze na veliki otpor Sovjeta u vidu protivtenkovskih topova, miniskih polja, ali i blata i čestih mehaničkih kvarova sa svoje strane. Ipak već 6. jula su uspeli da probiju prvi odbrambeni obruč SSSR-a i napreduju u pravcu grada Obojan gde je treći odbrambeni pojas uglavnom nepopunjen vojnicima. Ruska komanda, Stavka, je u panici i sve strateške rezerve šalje ka frontu Voronjež koji brani ovu oblast. Na putevima ka borbama se mogu videti veliki oblaci prašine od tenkova i kamiona koji tuda prolaze, svedoci govore o tome da se ni sunce nije moglo videti od tolikog pokreta sovjetskih snaga.

Sovjeti naređuju protivnapad s boka na liniju nemačkog napada 7. jula ali ih primećuju nemački izviđački avioni i uništavaju bar 50 tenkova. Ovo je prvi put u istoriji da je jedan tenkovski napad zaustavljen samo delovanjem iz vazduha. Do kraja 8. jula Nemci su se probili oko 29 kilometar unutar sovjetske teritorije i probili su oba defanzivna obruča ali moraju da stanu kako bi pomogli da se napredovanje nastavi duž cele linije fronta.

Krajem 10. jula Nemci nastavljaju napredovanje severnoistočno od Obojana i očekuju veliki proboj kojim bi okružili sovjetske snage na zapadu. Ipak oni nisu još uvek svesni da su upravo tu Sovjeti doveli sve svoje rezerve u okolinu gradića koji će postati poprište najveće tenkovske bitke ikada i zauvek ostati ispisan u istoriji – Prohorovka…

Nastaviće se…

Autor: Miloš Hetlerović

Izvori:
Battle of Kursk – wiki
Battle of Kursk: Germany’s Lost Victory in World War II