Zent je bio prisutan, ali je srećom, neopravdan
Nostalgija je „zeznuta“ stvar. Krene da vas „drma“, podseća na neka davno prošla a lepša vremena, počinjete da se prisećate svega i mislite da ništa trenutno ili buduće to neće moći da nadoknadi. Slično se događa i sa DOOM-om. Nemi protagonista i njegova sve krvavija faca u donjem delu ekrana koji pomera glavu levo i desno dok dvocevkom, ručnim topom ili, naravno, BFGom šalje demone tamo odakle su došli slika je urezana u pamćenje verovatno svakog dečaka (i pokoje devojke) koji su devedesetih imali sreću da pristupe računaru i zaigraju ovaj first person shooter.
Ekipa ortaka koji su preko noći postali milioneri nakon što su izdali svoje čedo sastavljeno u „garaži“, predvođeni Džonom Karmakom stvorili su nešto što će biti referentna tačka za FPS žanr i dve decenije kasnije. Naizgled bezrazložno nasilje krasilo je ovu igru a na vama je bilo samo da konstantno trčite, nikada ne stajete, ubijate sve pred sobom i tražite ključeve koji će otvoriti vrata kako biste prošli dalje. Godine su se nizale a ovaj jednostavni koncept nadograđivan je – logičke zagonetke, komunikacija sa drugim likovima, unapređenje karaktera, pucačine u prvom licu postajale su sve manje pucačine a sve više neki drugi žanrovi.
Zent, iz podnaslova, odnosio se upravo na to – da li će Bethesda i id pokleknuti i ponuditi FPS na koji smo navikli današnjih dana? Na sreću svih nas koji želimo da se prisetimo početaka žanra, odgovor je – ne.
DOOM iz 2016 godine lišen je bilo kakvih kompleksnih trenutaka, moralnih dilema i potrebe da puno razmišljate – vaš jedini zadatak je da ubijete sve što se pomera. Nema tastera za trčanje, vi trčite sve vreme. Ubijte ili budite ubijeni. Igra vas na to i forsira jer će eliminisani protivnici iza sebe ostaviti „pakete zdravlja“ ili štit i druga unapređenja. Stoga, nema povlačenja i „čekanja iza ćoška“ dok se magično sami od sebe ne oporavite. Imate „dinar“ zdravlja? Bolje bi vam bilo da se zaletite što pre u protivnika i eliminišete ga, jer vam je to jedini način da preživite.
Nije novi DOOM u potpunosti imun na sveže game design ideje. Možete da unapređujete svoje odelo, možete da modifikujete i oružje kako bi odgovaralo vašem stilu igranja. Ali tu se ta lista otprilike završava. Ostaje vam stari dobri DOOM osećaj trčanja kroz nepoznate predele prepune skrivenih soba i puteva. Svako malo gledaćete mapu i pokušati da zapamtite put kojim ste došli jer ključ na kraju tog hodnika biće vam potreban skroz na početku mapu „pa desno“, tamo gde niste mogli da odete jer su vrata zaključana. Da vam sve to ne bi dosadilo, skrivene prostorije i delovi nivoa doneće vam nova oružja i unapređenja a neretko i druge skrivene zezalice koje će vas zabaviti i nasmejati, a budimo iskreni i pomalo odmoriti od konstantnog makljanja.
Za trenutak nam je i žao što je Bethesda odlučila da ponudi upravo multiplayer aspekt kao beta test, jer on predstavlja najveće razočarenje u čitavom DOOM 2016 projektu. Iako više podseća na Quake multiplayer nego na DOOM, zapravo nije niti jedno niti drugo, već nedopečen nus-proizvod koji je možda bilo bolje ostaviti van finalnog paketa, baš kao što je slučaj sa Wolfenstein rebootom. Ovako je segment za više igrača samo bleda senka jake kampanje za solo uživanje.
Bez imalo sumnje, jednostavnost DOOMa u 2016 godini je osveženje i možda nagoveštaj novog mini-trenda oživljavanja brze akcije bez puno sporednih detalja, kakve su FPS igre u prošlosti bile. Pomoć u oživljavanju nostalgije donosi i SnapMap mod, alatka koja omogućava da svako pravi svoje DOOM nivoe, gde se naravno trenutno najviše traže rimejkovi starih mapa iz originalnog DOOM i DOOM2. Bilo kako bilo, DOOM je trenutno najbolji shooter koji smo videli u 2016.
OCENA: 9 / 10
+ Sve u singleplayer kampanji
– Sve u multiplayeru
