Blizzard je lansirao novu intelektualnu svojinu nakon 17 godina. Imali smo prilike da odigramo Overwatch na GamesComu, potom na Road to BlizzConu, čak i da popričamo sa tvorcima novog naslova. Međutim, ništa ne može da se meri sa podrobnim testiranjem, posebno ako je ono organizovano sa pet saigrača iz redakcije. Nećemo da pominjemo naš rezultat u susretima sa drugima (mada nismo toliko loši), već generalno iskustvo igranja.
Beta koju je Blizzard organizovao naravno po mnogo čemu se razlikuje od finalne verzije koju ćemo videti u roku od šest meseci. Broj mapa je ograničen, balans nije na najvišem nivou a prvi deo beta testa čak nije posedovao ni sve karaktere. U toku testiranja Blizz je ubacio nove. No, neki obrisi onoga što će nam doneti Overwatch na proleće/leto naredne godine su tu i prvi globalni utisak je – zabavno, ali na kratke staze.
Najveći problem Overwatcha leži u toj želji za ponovnim igranjem ili nedostatku iste. To je trenutno ono što ne ide na ruku prvom Blizzardovom FPS naslovu. Interesantno je videti kako izgleda igra, isprobati mapu, dve, odigrati sa ponekim ili možda svim herojima ali tu se, posebno ako nemate kompletan tim, zabava završava. Razlozi su mnogobrojni a možemo ih podeliti u tri glavna – potreba za jakom timskom igrom, nedostatak osećaja “moći” i konačno, nepostojanje bilo kakve nagrade i satisfakcije učinjenim. Krenimo od kraja.
U pitanju je beta, pa je problem nepostojanja nagrade donekle očekivan. Iako na kraju meča saznate svoje statistike i uspehe, ne postoji nikakvo napredovanje niti rang. Zasigurno će igračima biti interesantnije da igraju iznova i iznova kada im to omogućava otključavanje dodatnih sadržaja, kao što je slučaj u Heroes of the Storm. Jednostavno, vreme u kojem se nalazimo podrazumeva i takav vid nagrada igračima i osim u slučaju zvaničnih okršaja, “sama” pobeda “ne znači ništa”.
Drugi značajniji problem ove igre a koji je delimično povezan sa prvim leži u nedostatku osećaja moći nakon uspešno vezanih ubistava ili poteza koji je vašem timu doneo pobedu. Savršeni balans između tog dobrog osećaja i činjenice da je to više individualni doživljaj nego stvarna situacija na mapi (jer bi u suprotnom igra bila posve nebalansirana) ono je što drži igre ovog tipa “iznad vode”. Toga u Overwatchu jednostavno nema, čak i kada kao jedan igrač ubijete tri, četiri pa i pet protivnika u kratkom vremenskom razdoblju. Vaši projektili i ubistva, udarci iz blizine i eliminacije jednostavno deluju kao “dečija igra”.
Team Fortress 2, na primer, savršeno pogađa ovaj koncept, svakako Counter Strike, ali zadržimo se za sada u podžanru. Svaki pogodak rakete, ubistvo dvocevkom, snajperski hitac u glavu ili naletanje na protivnika bejzbol palicom u Team Fortress 2 zaista daju osećaj udarca i toga da vaša akcija čini neku reakciju unutar mape na kojoj se nalazite. To je ono što trenutno nedostaje Overwatchu i zbog toga bilo kakav dobar potez ili akcija pojedinaca pa i čitavih timova ne stvara dovoljnu dozu zadovoljstva kod igrača.
I konačno, timska igra. Ukoliko izuzmemo kompetitivne mečeve, Counter Strike tim može biti sastavljen od “bilo koga” pa i kao takav biti uspešan. Team Fortress 2 tim može biti sastavljen od bilo koga ali uz poštovanje nekoliko sitnih pravila (na primer da morate imati medica) dok je za uspeh u na primer Evolve potreban savršeni miks klasa i funkcija, zbog čega igra postavlja ograničenja na izbor istih klasa. Overwatch se u ovom trenutku nalazi na lestvici bliže Evolve nego što je na strani Team Fortress 2 i to može biti problem.
Osim u slučaju da upadnete u meč potpunih anonimusa koji su po prvi put uključili igru i ne poznaju mape, biće potrebno odabrati idealan set igrača za protivnički tim, odgovoriti na njihove klase i izabrati prave likove za borbu na mapi na kojoj se nalazite. Sve ovo je odličan set opcija u video igri u slučaju kada se borite sa saborcima, imate razvijenu komunikaciju i znate šta želite. Problem nastaje kada kao solo igrač (pa čak i sa 2, 3 prijatelja) želite da se opustite u partiji ili dve. Na to možete da zaboravite jer će ostali likovi bez obzira na to na kojoj ste mapi ili kakav je sastav protivnika, birati po tri ili četiri ista heroja (ko je rekao Pharah ili Genji?).
Konačno, dolazimo do pitanja plaćanja za video igru i konkurencije. Blizzard je Blizzard. To stoji i biće i dalje aktuelno ali već se i u ovoj ekipi vide “pukotine”. World of Warcraft je star i ima jako mali broj pretplatnika, Diablo 3 je sve samo ne uspešno lansiran naslov, StarCraft 2 je trpeo brojne kritike, posebno za svoj drugi nastavak – Heart of the Swarm. To ujedno znači da Blizzard odavno više nije onaj “nepogrešivi” izdavač video igara čiji je svaki naslov hit. Jasno je da i dalje prave hit naslove i jasno je da ako neko može da “izvuče” naplatu iz igre u periodu free2play naslova to je Blizzard, ali ipak bi trebalo imati u vidu i novu situaciju na tržištu.
U trenutku kada je već pomenuti Team Fortress 2 besplatan, kada će i neki drugi slični naslovi biti free2play (poput Paladins, dobro poznate ekipe Hi-Rez), ostaje pitanje koliko će dobro proći Blizzard sa konceptom naplate igre. I ne samo da će se naplaćivati naslov, već će biti i kozmetičkih promena na likovima koji će takođe morati da se plate. Ovo će zasigurno uticati na bazu igrača, kako onih koji će probati igru (možda Blizz ubaci neki vid besplatnog testa) tako i onih koji će kupiti naslov i igrati ga duži vremenski period.
Naravno, nisu samo Paladins i Team Fortress 2 konkurencija Overwatchu. Tu je i Battleborn dobro poznate ekipe Gearbox koja stoji iza Borderlandsa, tu je i Gigantic koji prati sličan koncept a zasigurno smo zaboravili još poneki naslov sličnog žanra ali i vizuelnog dojma.
Bilo kako bilo, potencijal je tu. Znamo da je Blizzard ozbiljan i da retko kada (ali sve češće u novijem vremenu) omane. Još važnije je da uspeva da koliko-toliko ispravi svoje greške pa bismo mogli reći da Overwatch ima budućnost. Pitanje je koliko će biti zabavan imajući u vidu konkrenciju i koliko će zainteresovati ljudi imajući u vidu da se plaća kao “puna igra”. Videćemo.
