Tog jutra mi je zazvonio telefon. Prestao sam sa ušivanjem, odložio iglu i konac i javio se uredniku. Hm, da opišem Titanfall? Zašto da ne. Nikad nisam bio preveliki fan FPS igara ali nekoliko od njih sam prosto obožavao, a neke prezirao iz dubine duše. Igrao sam ih dosta: Duke Nukem, Quake, Counter Strike, „malo“ Crysis i ne tako malo Call of Duty 4: Modern Warfare i sijaset drugih kojih se sećam sa jezom.
Dok sam instalirao igru, svih 50 GB i misleći kako bi Respawn Entertainment-u bilo bolje da je 35 GB nekompresovanih zvukova opravdano kvalitetom. Čekaj čekaj, ex Infinity Ward i Vince Zampella? Zaškrgutao sam zubima sa prezirom dostojnim dr Šeldona Kupera, jer šta je drugo zaslužio čovek odgovoran za abominaciju kakva je Call of Duty: Ghosts?
Zaslužio je pobednički venac od lovora i trijumf, jer Titanfall je odličan! Nadasve zanimljiv spoj klasične pucačine i vožnje teških Titan mech-ova koji kao da su ispali iz Gundam-a, ukrašen sjajnom grafikom, odličnim zvučnim efektima i eksplozijama vrednim jednog holivudskog blokbastera.
Svaku partiju počinjete kao prašinar Interstellar Manufacturing Corporation-a (IMC) ili Militia-e, izbačen iz letelice sa još pet drugih Pilota na jednu od petnaest mapa na kojoj ćete se boriti protiv mrskog vam neprijatelja. Onog trenutka kad pipnete tlo, upaliće se tajmer koji odbrojava vreme do stizanja vašeg Titana, a proces možete ubrzati ubijanjem protivnika, jer svaki plus na vašoj skor listi znači minus na tajmeru.
Kao Pilot, brzi ste i agilni, a mehanika je takva da kretanje vam daje momentum, a momentum vam omogućava da izvodite bravure kao što je trčanje po zidovima, dupli skokovi uz pomoć džetpeka i prebacivanje preko prepreka dostojno Nindža Ratnika.
Ali kad uđete u svog Titana, igra dobija potpuno drugu dimenziju. Komande su iste kao kad ste Pilot sa tim što dupli skok je zamenjen dash-om, pošto nekoliko stotina tona metala ne može da skoči. Postoje tri vrste Titana: Atlas, Ogre i Stryder, a svaki ima svoj set unikatnih osobina. Titani mogu da upale vortex blocker tj. energetski štit koji zaustavlja municiju upućenu vama i koju onda možete vratiti pošiljaocu iste, preporučeno, a tu je i oblak elektriciteta kojim ćete otresati protivničke pilote koji koriste vašeg Titana za parkur. Kao poseban detalj je sekvenca za samouništenje, gde će vaš Titan da se raspadne u obliku male nuklearne eksplozije. U bilo kom trenutku možete iskočiti iz Titana i nastaviti borbu pešice, a tada kontrolu nad njim preuzima prilično dobar AI kome možete zadati komandu da vas prati (i ubija sve što vidi) ili da čuva određenu poziciju (i ubija sve što vidi).
Titanfall ima nekoliko različitih multiplejer modova. Tu je standardni team deathmatch koji se ovde zove Attrition, Pilot Hunter gde se ne računa ubijanje AI protivnika, Hardpoint Domination u kojem je cilj kontrolisati određene delove mape, Last Titan Standing – jedini u kojem igru započinjete u Titanu koji se ne respawn-uje i neizbežni Capture The Flag.
Sve u svemu, ako volite pucačine od sveg srca vam preporučujem da probate Titanfall. Dobro koncipirane mape, dvostruki užitak koji pruža promena iz Pilota u Titana, zanimljiv set oružja – ova igra ima sve što jedan FPS treba da ima.
Ah da, ako vas je zanimalo šta sam ušivao na početku teksta, bila je to vudu lutkica Vinsa Zampele ali mislim da ću je odložiti u fioku.
Autor: Petar Vojinović
PLAY! Zine 71 – April 2014
