Još jedna zanimljiva igra “tiho” se pojavila na Steam Early Access, ali našem budnom oku nije promakla. “Wrack”, prvo najavljen kao “Last Bastion”, u sekundi nas je privukao svojim cel-shader izgledom a potom i arkadnim FPS stilom na koji smo skoro u potpunosti zaboravili. Bilo je jasno, morali smo ga isprobati. I nismo se razočarali.
Igra do maksimuma koristi cel shaded grafiku što omogućava interesantne stripovske međuscene u kojima se objašnjava radnja igre ali i događa razmena među glavnim junacima koja je toliko usiljena da je zapravo “obrnula krug” i postala zabavna. Tu su jeftine prozivke, očekivani razgovori, sve ono što ovih dana imamo prilike da viđamo u akcionim holivudskim filmovima koji kao temu uzimaju iste te filmove ali sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Radnja nije posebno bitna za igre ovog tipa, ali je postavka donekle “razumljiva”. Hiperion generator ima mogućnost da iz čiste energije stvori bilo šta što je potrebno planeti – hranu, tehnologiju, gorivo, što je dovelo do mira u svetu, eliminacije gladi i opšteg prosperiteta. Međutim, zbog tog mira, ljudi su rasformirali vojsku i eliminisali bilo koji vid borbene gotovosti (kao da bi se to ikada zaista dogodilo!). Svi osim Kain Sagara, poslednjeg borca na Zemlji koji zbog lične agende iz prošlosti nikada nije spustio svoj gard. Što se ispostavilo jako korisnim kada su Arcturans, vanzemaljska rasa, napali Zemlju iz želje da ukradu pomenuti generator. I eto nama klasične formule “pojedinac protiv cele armije”.
Već od prvih trenutaka u igri, zatvorenih koridora kroz koje se krećete i količine protivnika koja vas napada, shvatićete da ste u svetu kojim su vladali Doom, Duke Nukem i Quake tokom devedesetih godina. Ovo je tipična arkadna pucačina u pravom smislu te reči. Zaboravite na vojne pucačine dominantne ovih dana. Ovde nema punjenja oružja, nema izvirivanja iza ugla, nema mogućnosti da se sakrijete iza prepreke dok vam se ne regeneriše zdravlje, nema kondicije koja će da nestane nakon dužeg trčanja, nema čak ni trčanja! Ono čega ima, sa druge strane, je izuzetno brzo kretanje u svim pravcima, skokovi , konstantno napucavanje sa protivnicima i otkrivanje skrivenih delova nivoa koji vam mogu doneti brojna poboljšanja. Tu je i standardni pokazivač količine zdravlja i oklopa kojeg imate kao i broj života – kada umrete, pojavljujete se na poslednjoj “kontrolnoj tački” koja zapravo uopšte ne mora biti tako blizu mesta vaše pogibije. Alternativno možete koristiti mogućnost brzog snimanja pozicije, što je ostavljeno na igraču a što dalje produbljuje gotivan osećaj igranja igre iz sredine devedesetih.
Kako je u pitanju Early Access igra, veliki broj sadržaja i dalje nije ubačen, što podrazumeva i neke grafike međuscena, ali i dodatne nivoe i oružja. Zbog toga Kain u svom početnom arsenalu poseduje mač i četiri vatrena oružja. Specijalni mač koji nas je na trenutke podsetio na Daikatanu predstavlja pomalo prejako oružje za onoga ko uspešno njim ovlada. Spor je i zahteva precizan tajming, ali najčešće ubija jednim zamahom i može da obuhvati više protivnika. Naravno, morate im se “uneti u lice” da bi bio efikasan, ali u rukama pravog junaka, predstavlja najzabavnije i najsmrtonosnije oružje. Sledi obični pištolj koji je precizan na daljinu ali ne toliko jak, a potom dvocevka, naravno, predviđena za bliže okršaje. Svojevrsni plazma pištolj ispaljuje energetske lopte ali sa blagom parabolom, nešto poput lansera granata a tu je i bazuka koja na prvi pogled podseća najviše na stari dobri lanser raketa. Nečete verovati, možete da uradite i rocket jump! Doduše, potrebno je da budete napunjeni zdravljem skoro do vrha, kako se ne biste samoubili. Zbog toga a i količine štete koju čini i načina ispaljivanja, bazuka zapravo najviše podseća na lansere koje biste susreli u igrama poput Battlefielda ili Call of Duty-ja.
Dobar dodatak igri su glavonje na određenim segmentima nivoa kao i na samom kraju, koji podsećaju na okršaje sa “kraljicama” u igrama poput Mega Man, osim što je ovde sve u prvom licu. Poseduju unapred definisanu putanju kretanja i ispaljivanja projektila, a vaše je da se u to uklopite kao i da im nađete slabu tačku. Kad završite sa igranjem, jer u ovom trenutku Wrack zaista nije predugačak naslov, možete da isprobate Time Attack i Score Attack modove u kojima prelazite nivoe za što bolje vreme ili rezultat, a potom vidite kako se kotirate u odnosu na ostale igrače širom sveta.
Zanimljiv dodatak igri je mogućnost da u editoru sami izradite svoje nivoe, a potom ih kandidujete kod Final Boss Entertainment ekipe za mogućnost da se upravo vaš nivo pojavi među 5 “blagoslovenih” nivoa u redovnoj cirkulaciji. I na ovim nivoima beleži se najbolji skor i vreme, pa potom dolaze novi nivoi i tako u krug.
Od prvog trenutka igranja i prvih taktova muzike u pozadini shvatićete da su dizajneri pokušali da emuliraju dobre muzičke numere koje su krasile igre poput Doom-a ili Duke Nukema. A onda ćete shvatiti da to nije slučajno, jer muziku za Wrack piše niko drugi do Bobi Prins, dobro poznati autor muzičkih numera za mnoge naslove poput Commander Keen, Wolfenstein 3D, Spear of Destiny, Duke Nukem i naravno DOOM, za koji je Prins i dobio brojne nagrade i koji je jedan od najpopularnijih soundtrack-ova u istoriji video igara.
Ukoliko ste oldschool gejmer ili jednostavno mlađi naraštaj koji bi želeo da vidi kako je to nekada izgledalo, nemojte da propustite Wrack. Doduše, možete i da sačekate da developeri još malo porade na sadržaju, kako bi vam iskustvo igranja bilo što kompletnije.
Autor: Stefan Starović