Francuski tim Cyanide Studio među kritičarima i igračima važi za studio kome nikako ne uspeva da napravi dobru igru. Njihove igre budu ili potpuni promašaj ili budu koliko-toliko dobre, a opet sa nekom manom taman tolikom da ih svrsta u prosek. Međutim, oni se na kritike ne obaziru puno, i ako ništa, vredno rade i redovno izbacuju nove igre. Za neke od njihovih igara smatramo da su nezasluženo pretrpele kritike, u prvom redu njihov Game of Thrones rpg, koji je bio zabavno igračko iskustvo sa jednom od najboljih rpg priča ikada ispričanih. Pred nama je njihovo najnovije ostvarenje, Aarklash: Legacy, akcioni party-based fantazijski rpg iz izometrijske perspektive.
Postavka priče je veoma zanimljiva, na samom početku saznajete da su likovi koje vodite članovi Wheel Swords klana, koji rade kao uterivači dugova pod ugovorom za gildu zelenaša zvanu Goldmongers. Uterivači dugova? Zelenaši? Ne, nije u pitanju rpg smešten u ’90-te godine prošlog veka u Srbiji i vaši likovi nisu ćelavi dizelaši sa itemima poput epic ermakserica, šuškavaca i kajle koja daje +9 na charm. U pitanju su drevne organizacije u okviru jednog fantazijskog sveta, čije delanje ima duboku tradiciju. Elem, na početku igre vaša četvorka (Wheel Swords odredi idu u četvorkama) prilkom rutinske naplate dugova biva napadnuta i ubrzo saznajete da je u čitavoj zemlji izdat proglas o izdaji počinjenoj od strane Goldmongersa i čitava organizacija je stavljena van zakona. Daljim razvojem priče pokušaćete da otkrijete o čemu se tu zapravo radi.
Vizuelno igra izgleda veoma lepo, ali i tipično kartuniš za jednu ovakvu fantazijsku igru. Mnoge će na prvu loptu asocirati na Diablo 3, i neće pogrešiti, jer kako igra bude odmicala zaista će dizajn mapa sve više podsećati na D3, ali i podela na aktove. Posebno je lep artwork vaših likova, i vidi se da je zaista puno truda uloženo u vizuelni apsekt igre, jer vaši likovi i neprijatelji izgledaju lepo kako na portretima, tako i sami 3d modeli. Animacije su tečne i prirodne, efekti magija su dobro odrađeni, ali nisu prenaglašeni, tako da je preglednost očuvana. Što se zvuka tiče, muzika je zapanjujuće odlična za jedan ovakav naslov koji ne pretenduje da bude previše ozbiljan. Zvučni efekti su standarni i dobro reflektuju dešavanja na terenu. Glasovna gluma je diskutabilna, glasovi nekih likova su zaista odlični, ali ima i nekih koji deluju jako amaterski i kvare ukupnu sliku.
I ako se ova igra vodi kao rpg, ja bih je pre nazvao akciona avanutra sa elementima rpga, jer su oni ovde baš, baš retki. Nema nikakvih dijaloga, kvestova, istraživanja. Razgovori su skriptovani, mape su linearne i svode se na odlazak od tačke A do tačke B, dok se usput par puta pobijete sa grupama neprijatelja i otvorite koji kovčeg ako se nađe, ili eventualno rešite neku prostu zagonetku koja je tu reda radi. Razvoj vašeg lika prilikom levelovanja se svodi na trošenje poena na skilove, kojih ima samo 4 po liku, ali su mogućnosti apgrejdovanja tih osobina zaista velike i često ćete dosta da razmišljate na šta ćete potrošiti poen. U svakom trenutku je moguće restartovati skill tree i raspodeliti vaše poene drugačije. Ostala statistika vašeg lika se automatski menja prilikom levelovanja, ali ih možete poboljšavati i predmetima. A predmeta ima samo 4 vrste – naušnice, relikti, ogrlice i prstenje, tako da je i taj aspekt rpg-a uprošćen. Postoje 4 kategorije itema po vrednosti (obični, magični, retki i epski) i sve iteme koji vam nisu potrebni moguće je reciklirati i vremenom se od recikliranih itema dobije jedan epic item.
Vaša grupa će se vremenom povećavati kako budete nailazili na druge članove wheel swords klana, ali ćete u igri uvek voditi samo 4 lika, koje u svakom trenutku možete da promenite (osim ako zbog priče nije drugačije namešteno) . Najbolji aspekt igre jeste svakako borba. Zaista je odlično odrađena i potrebno je jako puno taktiziranja, analiziranja, pauziranja(moguće je pauzirati u bilo kom trenutku) , raspoređivanja, mikrovanja… Potrebna vam je vrhunska koncetracija jer prosto morate da znate u svakom trenutku šta se dešava na terenu, ko je gde pozicioniran i ko šta trenuto radi. Inače, autor ovih redova voli da igra igre na težim nivoima, ali ova igra je igriva na najlakšem nivou, teška i izazovna na srednjem nivou igre, a na dva najteža nivoa igra je prosto neigriva, usuđujem se da kažem nemoguća za igranje. Dakle ne izazovna, oldskul, hardkor i slično, nego jednostavno je neizvodljivo da pobedite već i manje grupe protivnika, a kamoli neke ozbiljnije. Kao da nije dovaljno što je borba teška sama po sebi, nego se u sred borbe pojavljuju dodatni neprijatelji, a ako vam padne član grupe, morate mu pomoći (što traje određeno vreme i oduzima vam lika koji pomažem palom saborcu), inače će ubrzo osvanuti game over preko ekrana i ako su ostali članovi živi. Najteži nivo verovatno ni najboljji igrači Starcrafta iz Južne Koreje ne bi uspeli da igraju kako treba. Dakle ne preporučujem igranje na težim podešavanjima, jer će te prosto gubiti živce badava, ali ako baš mislite da ste dorasli izazovu nemojte reći da niste upozoreni.
Ovo je ok igra, ali ništa više, treba je igrati u malim dozama jer lako dosadi pošto ubrzo postane repetitivna, ali u tim malim sesijama je zabavno odraditi koju borbu, napredovati malo u priči, malo u razvoju likova, i tako malo po malo. Preporuka za one koji vole izazovne taktičke bitke, dok im ostali rpg elementi nisu toliko bitni.
Autor: Nikola Savić
PLAY! Zine br. 65 – Oktobar 2013
