Ovde se prosto mora upotrebiti stari kliše – da li je nastavak bolji od originala? Uglavnom se tu radi dosta o subjektivnom osećaju, jer prvi Company of Heroes (COH u daljem tekstu) je prosto bio fenomenalna strategija u pravo vreme. Čak i ako niste bili preterani zaljubljenik u WW2 tematiku, igra vas je prosto uvukla jer je briljirala manje-više svuda. 7 godina kasnije, dobili smo nastavak i osećanja su pomešana.
Nemojte me pogrešno shvatiti, igra nije loša. I dalje je to COH. Međutim, dosta zavisi od toga sa kojim očekivanjem ste upalili igru. Radikalnih promena nema, grafički je igra bolja, ali to je i očekivano. Ima i nekih izmena gejmpleja, ali ništa što će oduzeti snažan osećaj da igrate jako, jako sličnu igru originalnom COHu. To ne mora da bude loša stvar – to je već onaj pomenuti subjektivni osećaj. Ljudi koji su očekivali neke bitnije promene, dalju evoluciju sjajne mehanike će verovatno biti razočarani(mada je ovo jaka reč). Sa druge strane, baš zbog toga što je i toliko slična prvom delu – nema razloga da ne bude jednako dobra. Kao i ranije, akcenat je na malim grupama jedinica i njihovoj pravilnoj upotrebi. Igra je nešto sporija nego standardni RTSovi, ali to nikako ne znači da je dosadna – s obzirom da sve zavisi od taktike i vašeg planiranja unapred, retko kada ćete imati trenutak predaha. Daleko više se ceni razmišljanje od refleksa.
Što se tehničke strane igre tiče, izgleda sjajno. Animacije su odlično, bilo da su u pitanju vozila ili pešadija. Prilično je dobro gledati kako uništavate tenk ili pomoću bacača plamena ubijate čitav neprijateljski squad. Zvuk sjajno prati sve nabrojano, jedinice imaju dobar odziv, međutim voice acting prilikom cut scena je nešto slabiji. Zapravo su te cut scene jedina veća mana igre.
Kampanja se sastoji od 14 misija koje pokrivaju ulogu Rusije u ratu. Kreće sa odbranom majke Rusije pa sve do trijumfalnog marša Crvene Armije u Berlinu. Kampanja ume da bude prilično depresivna. Posle mukotrpne misije, osećate neku satisfakciju, međutim developer (iako je ublažio strahote WW2 iz ugla Sovjeta) se potrudio da to ne traje dugo. Kampanja je u suštini ponovljeni oprobani recept iz prvog dela, sa istom mehanikom misija, međutim nekako ne dostiže taj epicness koji je original imao. Kao još jedan korak da im nedostaje.
Sneg je jedna bitna nova mehanika igre. Osim estetskog doživljaja, vrlo je bitna i za gejmplej. S vremena na vreme, dobićete indikator vremena pre nego što sledeća mećava dođe. To znači da ćete morati da se dobrano potrudite da pešadiju sklonite na sigurno, jer im preti velika verovatnoća od smrzavanja. Da li ćete ih poslati u zgrade ili postaviti pokraj neke od logorskih vatri kraj capture pointa, zavisi od situacije. Što se frakcija tiče, Nemci su faktički isti kao u COHu, sa blagim izmenama. Sovjeti su doživeli veliku promenu, oslikavajući način na koji su se borili u ratu – pre svega velika nadmoć u ljudstvu. Primera radi, Sovjeti imaju tim snajpera od dva čoveka, za razliku od samog snajpera Nemaca.
Multiplejer, srž igre, je takođe blago promenjen. Sada postoje zimske i letnje mape, tako da možete birati da li želite da igrate sa otežavajućim faktorom za pešadiju. Najvažnija promena se tiče Commander Abilities sistema. Sada je to više izbor abilitija bez mogućnosti većih promena u toku partije.
Igra nije loša, nije ni dobra. Igra je sjajna. Kao što sam već pomenuo, pitanje je samo sa kakvim ste očekivanjem i mišljenjem instalirali i da li ste dozvolili da vas to možda sputa. Nije bolja od prvog dela, ali to je tako mala margina, da verovatno ni ne mogu da nabrojim objektivne razloge za to mišljenje. Zato i ocena za 1% manja od onoga što inače zaslužuje. Sve sjajne stvari su tu, ostatak je poboljšan ili promenjen. Ne možete pogrešiti igrajući ovo.
Autor: Dimitrije Đorđević
PLAY! Zine br. 63 – Avgust 2013
