Verovatno ne postoji druga igra ne svetu koja je u tolikom “raskoraku” sa popularnošću u našoj zemlji i u ostatku planete (pre svega Americi). Dok je bio pucačina smeštena u vreme Drugog Svetskog rata, ljudi su još i pričali o Call of Duty-ju, ali otkad su na godišnjem nivou krenule nove igre, spin-off projekti i opšte gubljenje sa tim koja je koja igra, kada izlazi, koji “univerzum” obrađuje i zbog čega, čini se da se nikad manje ljudi u Srba ne interesuje za CoD. Nasuprot tome, svet ludi za franšizom, igra beleži najveće brojeve igrača na online serverima, ozbiljne pare se ubacuju u advertajzing, poznate face podržavaju besomučno ubijanje. Sve to, dovelo je do toga da Black Ops 2 ima najveći uspeh prilikom lansiranja proizvoda, ne samo u industriji video igara, već u industriji zabave uopšte, tako što je već prvog dana inkasirano 500 miliona dolara od prodaje igre!
Deveti deo Call of Duty franšize i direktni nastavak Black Opsa iz 2010. godine unosi po prvi put u CoD franšizu borbe iz bliže budućnosti. Ukoliko “ignorišemo” Modern Warfare smešten u 2016 godinu koja je “iza ćoška”, Treyarch je, postavljanjem Black Ops 2 u 2025 godinu, sebi dozvolio da “mašta” o tome kako će svet izgledati kroz više od 10 godina. Rezultat toga je i još jedan novitet u franšizi – borbe koje se obavljaju na frontu sajber ratovanja, kontrole robotizovanih jedinica, letelica bez ljudskih posada i sličnih “novotarija” (koje se verovatno već uveliko testiraju u tajnim laboratorijama širom sveta).
Kampanja za jednog igrača podeljena je u dve velike i povezane celine. Prva je postavljena u finalne godine Hladnog rata, od 1986 do 1989 godine, u kojoj Aleks Mejson, protagonista prvog Black Opsa kreće u borbu protiv glavnog negativca – Raul Menendeza, vođe “Cordis Die” ekipe, populističkog pokreta koji za cilj ima “peglanje” ekonomske neravnopravnosti. Drugi deo igre, postavljen u 2025 godinu, bavi se novim Hladnim ratom, ovoga puta između Sjedinjenih Američkih Država i Kine, a glavni junak igre je Dejvid Mejson, naravno, sin Aleksandrov. Pored mnogobrojnog mambo džamboa i američko-patriotskog prose… javanja, zapravo ćete naići i na neke interesantne trenutke, obrte i “okrete” koji potvrđuju da se Treyarch zapravo potrudio da kampanja za jednog igrača bude interesantna a ne se samo uvod u multiplayer. No, ono što su zapravo glavni noviteti vredni pomena jesu – “strike force missions”. Ove misije predstavljaju svojevrsno “grananje” glavne priče i daju priliku igraču da odabere put kojim će dalje ići. Odabirom jedne misije sve druge u tom trenutku ponuđene postaju nedostupne, a uspeh ili poraz u ovim misijama može imati velikog uticaja na glavni tok priče. Ono što je takođe interesantno jeste da Strike force misije poseduju “permanentnu smrt” odnosno, u slučaju smrti – nemate prava na popravni. Igra beleži da ste fejlovali i onemogućava vam da ispravite grešku, osim u slučaju da čitavu igru krenete ispočetka. Ključno je i to što ove “dodatne” misije u mnogome određuju koji ćete kraj igre doživeti, od ukupno pet ponuđenih. Iako su svi na tankoj liniji dobra i zla, možemo reći da je samo jedan zaista pozitivan, dok svi drugi donose neki vid negativnih posledica za prethodno činjenje i igračevo (ne)uspešno igranje.
Veliki uspeh Zombie moda doveo je do toga da developeri ubace trenutno veoma popularne zombije i u kampanju za jednog igrača, po prvi put u CoD franšizi (World at War i Black Ops su zombije posedovali samo u multiplayer delu). Napucavanje nemrtvih ovoga puta možete da obavite sa sedam prijatelja a ne samo tri kao do sada a interesantno je da su u igri i tri nova moda, od kojih je svakako najzanimljiviji onaj u kojem se dva tima od po četiri igrača bore jedni protiv drugih, ali i protiv zombija.
Velika kritika singleplayer iskustvu odnosi se na veštačku inteligenciju, pre svega vaših saboraca. Jedno je kada saborci ne služe ničemu i morate da ih ignorišete da biste uspešno završili neku misiju, a oni se već snalaze sami za sebe, sasvim drugo kada vas članovi tima aktivno sabotiraju, pa morate da im budete dadilja da biste završili zadatak. Ovde ne govorimo o tome da morate biti svesni svog tima i raditi kao tim, to je sve u redu, ali je iskustvo igranja kao da ste za ostale članove tima uzeli male žute podanike iz Despicable Me i krenuli na armiju neprijatelja.
Multiplayer segment igre takođe je dorađen. Sada postoji opcija “multi team” odnosno mogućnost da server hostuje meč za više od dva tima – sjajna zabava, ukoliko pitate nas. Promenjen je i sistem kreiranja karaktera za multiplayer okršaje. Kao što smo već pisali, umesto da morate da uzmete jednu pišku, jedan pištolj, jednu bombu, jedan dodatak, Treyarch je ovoga puta iskoristio sistem “poena” – imate ih ograničen broj, svaki predmet ili oružje nosi neku vrednost poena a na vama je da ukoliko ne želite da nosite pištolj već tri bombe, tako i uradite. Score Streaks, takođe, stvar o kojoj smo pisali, zamenjuje Kill streak. Umesto da ubijanjem protivnika otključavate dodatke, sada ćete to činiti kada uradite nešto korisno, neobično ili veoma važno za vaš tim. Ukinuti su i “wager” mečevi a sve ovo urađeno je sa ciljem da se nagradi timska igra a ne solo igranje, kao i da se pohvali zajednički rad a ne umeće jednog igrača.
Da bi Black Ops 2 bio kompetitivniji i zanimljiviji nego do sada, novi sistem pronalaženja suparnika pomaže da upadnete u meč sa igračima istog iskustva, kako vas neko ne bi, narodski rečeno, oprao, a tu je i CODcasting, sposobnost da automatski strimujete igru na YouTube sa svoje konzole.
Veličinu igre još jednom potvrđuje i ekipa selebritija okupljena oko ovoga naslova. Ne samo da je Trent Reznor radio glavnu muzičku numeru a Džek Vol ostatak soundtracka, već su glasove glavnim likovima podarili Sem Vortington, Majkl Kiton, Džejs Burns, Geri Oldman, Toni Tod i mnogi drugi.
Ah da, nemojte uopšte da se brinete – ukoliko ste zaboravili na to kako izgleda da vas 20 klinaca ispod 14 godina (među kojima su devojčice, i dečaci koji zvuče kao devojčice) psuje najgorim mogućim psovkama na svim jezicima sveta, Black Ops 2 će vam u multiplayer modu to rado obezbediti.
Autor: Stefan Starović
PLAY! Zine 56 – NOVEMBAR/DECEMBAR 2012
