Bunker je igra koju bi smo najlakše mogli opisati kao šetnju kroz stereotipe o SSSR-u, Rusima i komunizmu, prožetu svakojakim referencama na aktuelne teme. Od prvog startovanja igre jasno je kakav su kurs autori želeli da zauzmu, cilj igre je da bude simpatično he-he-he iskustvo, gde će te se malo smeškati, malo mozgati, malo lutati i sve u svemu vrlo malo zapravo raditi nešto interesantno. Nalazite se u ulozi Otoa, momka u svojim kasnim dvadesetim čiji je život more dosade i prikrivenog nezadovoljstva. Oto je jedan od devetoro istovetnih blizanaca koji se „razlikuje“ od ostale svoje braće, tako što je u osnovi neka kombinacija nerda i hipstera koji pri tom radi kao podrška u call centru. Jednog petka uveče, koji je delovao kao još jedan fail u najavi, dobija mail sa dejting sajta od izvesne seksi ruskinje koja želi da dođe kod njega. Oto nije baš najbolje naučio lekciju da ne treba davati lične podatke strancima preko interneta, ali lekcija će svakako ostati urezana kada mu se na vratima pojavi bradati sovjetski oficir, umesto raspomamljene ruskinje, koji će ga kidnapovati i odvesti u Rusiju, tačnije u super tajni bunker gde se igra i odigrava.
Ovo je igra veselog i neobaveznog karaktera, sa apstraktnom pričom koja od igrača ne traži da se udubljuje u nju, jer je priča ovde više u službi igre, nego što je igra u službi priče. Lokacija na kojoj se nalazite je stari vojni sovjetski bunker, naizgled napušten, a u stvari pun svakojakih manje ili više zanimljivih karaktera. Monolozi i zapažanja Otoa, kao i dijalozi koje će voditi sa raznim stanovnicima bunkera imaju duhovit karakter koji opet nekako ne uspeva da se izdigne od gore pomenutog he-he dojma. Jeste zabavno pokušavati da stabilizujete emotivno rastrojeni super-kompjuter, i ima dobrih fora tu i tamo, ali na tome sve staje. Deponia, sada već legendarna trilogija p&c avantura iz Daedalic studija, je očigledan uzor Bunkeru, kako vizuelno tako i humorom, ali jednostavno humor nema tu dubinu i kvalitet kakav smo mogli da vidimo kod Rufusa i ekipe. Kako je ovde glavni lik hipster, humor se najčešće svodi na eksploataciju nekih opštih mesta internet i pop kulture, što je već samo po sebi napadno, ali kada se sa tim preteruje može da bude i posebno odbojno.
Gejmplej je vrlo jednostavan i u klasičnom maniru point and click avantura. Levim klikom uzimate/koristite objekte, dok ih desnim klikom gledate i slušate komentare Otoa o njima. Po lokaciji se krećete mišem tako što usmeravate Otoa na odgovarajuće objekte ili pravac. Pritiskom na space otvarate inventar u kome možete da birate predmet koji želite da koristite ili da probate da kombinujete predmete u samom inventaru. Zagonetke su manje-više jednostavne i nećete imati većih problema da ih pravilno rešavate, uglavnom se svode na pravilno kombinovanje i upotrebu predmeta. U inventaru nikada nećete imati preveliku gužvu sa predmetima, tako da neće dolaziti u situacije da pokušavate da kombinujete sve sa svim kako bi ste došli do rešenja. Otovo kretanje ume da bude problematično, pa će nekada odbijati da se dovuče do željenog mesta na sceni, tj tamo gde ste zapravo kliknuli, ali takve situacije su retke. Sve u svemu, igra ne bi trebalo da predstavlja problem iskusnim igračima p&c avantura, ali nije nemoguće da se možda zaglavite tu i tamo zbog nekog glupog previda koji ste napravili. Igra ohrabruje igrače da istražuju i pokušavaju da kombinuju i kliknu na sve i svuda, jer postoji i sistem achievementa u vidu „top secreta“ , koji se aktiviraju ako kliknete na odgovarajuću stvar ili uradite nešto sa vašim predmetima.
Grafički stil igre je simpatičan, kombinacija crtanog filma sa iskrivljenom perspektivom i retro pikselizovih scena. Ipak, čini nam se da je ovaj „crtani film“ deo možda mogao i malo bolje da bude urađen, jer lokacije pomalo izgledaju siromašne i bez previše detalja, ali to nije toliko izraženo da bi bio problem. Likovi u igri su dizajnirani donekle zanimljivo i možda su i najsvetliji deo igre, i sa vizuelnog i sa narativnog aspekta. Muzika takođe potpada po kategoriju simpatičnog, razne vesele pesmice sa primesom klasičnog ruskog/sovjetskog zvuka. Likovi u igri nemaju glasova, a zvukovi su urađeni u takvom maniru da se uklapaju u retro stil igre, pa su u skladu sa tim sasvim zadovoljavajući.
Bunker nije loša igra, ali joj fali puno toga da bi se izdigla iz oblasti mediokriteta, tako da je preporučujemo jedino zagriženim fanovima p&c avantura koji će moći da prođu preko njenih mana i generalne prosečnosti, zarad svoje doze rešavanja zagonetki , jer ne živimo baš u zlatnom dobu žanra.
Autor: Nikola Savić
Prvobitno objavljeno u PLAY! Zine 85
