Zanimljiv krug se dogodio sa MOBA (multiplayer online battle arena) naslovima. MOBA kao žanr nastao je iz strategija u realnom vremenu (RTS) u vreme Warcraft 3, kada su, pored osnovnih jedinica, igrači imali prilike da upravljaju i herojima, sa svojim unikatnim moćima i sposobnostima. Potom su iz igre izbačene sve dodatne jedinice, ostavljeni samo heroji i uz pomalo izmenjen koncept nastala je MOBA. Danas smo svedoci da se MOBA naslov oplemenjuje dodatnim jednicima i vraća tamo odakle je krenuo – u RTS.
Takav je slučaj i sa Victory Command, najnovijim MOBA izdankom iz Petroglyph studija, koji potpisuju naslove poput Panzer General i Gray Goo. Nakon neuspelog kickstartera (igru je podržalo tek 360 ljudi) dizajneri su odlučili ida je ponude putem Early Accessa i to na čudan način – naplaćuju za Early Access pristup iako će finalna verzija igre biti besplatna.
A u igri se sve vrti oko kompanija, od kojih igrač odabira jednu (od preko deset). Svaka ima svoje unikatne jedinice, prednosti i mane. Cilj je uvek isti – uništiti protivnike. Razlika u odnosu na druge stnadardne MOBE leži u činjenici da je ovde igrač u prilici da upravlja većim brojem jedinica, a ne samo jednim herojem, pa otuda paralela sa RTS naslovima. Nema izgradnje građevina, a jedinica koja umre zauvek je eliminisana iz te partije, pa to sve donekle podseća na stari dobri „Z“. U igri postoji više scenarija i mapa sa svojim unikatnim ciljevima a ono što će se dopasti fanovima modernih borbi i recimo Command & Conquer serijala je informacija da je Victory Command smešten u moderno vreme a ne u fantazijski svet kao i najveći broj trenutno aktuelnih MOBA naslova.
Samo izvođenje je u ovom trenutku dosta grubo i neoptimizovano pa je to prva stvar koja će zasmetati igračima. Druga je što se Victory Command u mnogome oslanja na „papir kamen makaze“ filozofiju. Naime, svaki vid jedinice je najefikasniji protiv nekog drugog tipa. Ukoliko jedinica napada onu kojoj nije „namenjena“ trebaće joj jako puno vremena da je uništi. Što je ok, dok u realnosti ne vidite situaciju u kojoj tenk puca 20 puta na pešadiju kako bi je ubio jer je po svojoj klasifikaciji namenjen uništavanju drugih oklopnih vozila. Mape su takođe isuviše velike da bi se sukobi dešavali brzo, pa iako partija traje relativno kratko (do 15 minuta) to zapravo proizilazi iz činjenice da je jedan okršaj dovoljan da odredi pobednika.
Victory Command ima potencijala ali je potrebno da se dizajneri potrude i dosta porade na finalnom proizvodu.
Autor: Stefan Starović
Prvobitno objavljeno u PLAY! Zine 85
